– Ovo otkriće je od izuzetnog značaja jer u srpskom delu Banata nema većih naselja iz kasnog neolita – rekao je vođa tima dr Martin Furholt, profesor sa Instituta praistorijske i protoistorijske arheologije Univerziteta Kila.

Novootkriveno naselje se nalazi blizu sela Jarkovac. Pomoću geofizičkih metoda, tim je bio u mogućnosti da potpuno mapira naselje u martu ove godine. Ono pokriva oblast od 11 do 13 hektara i okruženo je sa između četiri i šest rovova

– Veličina ovog naselja je spektakularna. Geofizički podaci daju nam jasnu ideju o njegovoj strukturi pre 7.000 godina – rekao je Fin Vilks, doktorand pri ROOTS-u i jedan od vođa tima.

Istovremeno sa geofizičkim istraživanjima, srpsko-nemački istraživački tim sistematski je ispitao i površinu i u okolini. Ovi materijali sugerišu da je naselje bilo deo vinčanske kulture, koja je cvetala između 5400. i 4400. godine pre nove ere.

Međutim, postoje i jaki uticaji regionalne banatske kulture.

– Ovo je izuzetno jer je poznato samo nekoliko naselja sa materijalom banatske kulture u današnjoj Srbiji – rekao je Vilks.

Tokom dvonedeljne istraživačke kampanje, tim Grupe za izuzetnost takođe je ispitao nekoliko naselja iz kasnog neolita sa kružnim karakteristikama u Mađarskoj, sa partnerima iz Muzeja Panonije u Pečuju.

– Ovo nam je omogućilo da preispitamo pojedinačna mesta bolje nego pre. Primera radi, naselja za koja se smatralo da su iz poznog neolita sa cirkularnim rovovima mlađa su nego što se mislilo – rekla je Kata Furholt sa Instituta praistorijske i protoistorijske arheologije Univerziteta Kila.

– Jugoistočna Evropa je veoma važan region za istraživanje toga kako su se znanja i tehnologije širile u ranoj ljudskoj istoriji i kako je to povezano sa društvenom nejednakošću. Ovo je mesto gde su se nove tehnologije i znanja, poput obrađivanja metala, prvo pojavile na tlu Evrope. Sa novim otkrićima i reklasifikovanim naseljima skupljamo važne podatke kojima bolje razumemo prenos znanja – rekao je profesor Furholt.

(Telegraf Nauka / Phys.org)

izvor: https://nauka.telegraf.rs/arheo-istorija/3882879-selo-jarkovac-krilo-spektakularno-drevno-naselje-u-ovom-delu-banata-zivelo-se-pre-7000-godina

“Umesto da slavimo dostignuća radničkog pokreta i da se trudimo da radnička prava budu još na višem nivou, dovedeni smo u situaciju da se ponovo borimo za deo već osvojenih prava i da nas vlast reklamira kao zemlju i grad jeftine radne snage. Ipak, ne dozvoljavamo da nas to obeshrabri i odlučni smo u borbi da se zajedno sa svim zrenjaninskim radnicima izborimo za bolje uslove rada,” navodi se u saopštenju Koalicije Zrenjanin protiv nasilja – Biram Zrenjanin (Demokratska stranka, Zeleno-levi front, Liga socijaldemokrata Vojvodine-Vojvođani, Narodni pokret Srbije, Novo lice Srbije, Srbija centar, Zajedno).

Brojni su problemi sa kojima se radnici i radnice Zrenjanina suočavaju – rade “na crno”, pola plate dobijaju “na ruke” ili moraju da vrate poslodavcu, nikada nisu videli svoje ugovore, nemaju zaštitnu opremu, tačno definisano radno vreme ili dovoljno duge pauze… Dodatno, norme su izuzetno zahtevne, a od plata ne može dostojanstveno da se živi jer su značajno manje čak i od potrošačke korpe. Nameće se i rad tokom praznika, pa tako čak i danas brojni lanci trgovina i drugi biznisi rade po maltene uobičajenom radnom vremenu.

“Lokalna vlast na čelu sa Simom Salapurom godinama pokušava da ubedi radnike i radnice Zrenjanina da su uslovi u kojima rade normalni, da nemaju izbora, da moraju da trpe mobing i loše uslove rada, i da je opravdano što na kraju ne mogu s jednim poslom da plate sve račune, a da ne treba ni da razmišljaju o tome da sebi priušte odlazak na odmor. Zato 2. jun mora biti dan promena – dan kada će radnici i radnice Zrenjanina ponovo u vlasti imati saveznike i saveznice. Biramo radnike i radnice, biramo Zrenjanin,” poručuju iz Koalicije Zrenjanin protiv nasilja – Biramo Zrenjanin.

Aleksandar Olenik, odvjetnik i političar, bivši zastupnik u Skupštini Srbije, govorio je za „Slobodnu Bosnu“ o predstojećim izborima u Srbiji, opasnoj politici koju već 12 godina sprovodi Aleksandar Vučić, Rezoluciji o genocidu u Srebrenici, „izbacivanju“ Tita iz Kuće cvijeća, te otkrio kakvu politiku će zastupati kao član LSV-a.

Borbu za građansku Srbiju, a protiv autoritarnog režima Aleksandra Vučića, nastavljate u redovima Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) – „Vojvođani“. Zbog čega ste se odlučili pridružiti LSV-u i kakve planove imate u narednom razdoblju?

-Pridružio sam se LSV-u, odnosno Vojvođanima, jer jedino oni za skoro 33 godine postojanja nisu promijenili politiku nikada, ni u jednom trenutku. Bilo je raznih grešaka, u lokalu, u taktici, u nekim koalicijama, ali nikada politika nije mijenjana. A ta politika se u ovom trenutku najbolje može definisati u pet političkih stavova, a oni su sljedeći: -Srbiji je mjesto u NATO-u. Nema zašto, nema ali…

-Srbiji je mjesto u Evropskoj uniji. Isto, bez ali i bez uslovljavanja. Možda bi čak bilo najbolje preuzeti scenario Crne Gore. Možda bi se prvo trebalo ući u NATO pa tek onda u EU.

-Kosovo je nezavisna država. I to svi vide i svi znaju.

-Bosna je nezavisna država, Sarajevo glavni grad i granica je na Drini.

-Srbija mora da se decentralizuje, Vojvodina mora da vrati svoje nadležnosti koje je izgubila još 1988. godine takozvanom „jogurt revolucijom“. Pošto na Kosovu nisu mogli da izvedu „jogurt revoluciju“, tamo je ona izvršena tenkovima, kada je uništena autonomija Kosova u okviru Srbije i tada je Srbija izgubila Kosovo. Odnosno, tada je Srbija istjerala Kosovo iz Srbije i tim potezom su izazvane sve buduće strahote koje su uslijedile i na Kosovu i u bivšeoj SFRJ. Nastavit ću da radim sve ono što sam radio sad u okviru Lige socijaldemokrata Vojvodine i neću odstupati od svoje politike. Ja sam inače iz Kikinde, na privremenom radu u Beogradu. Kao Kikinđanin, najnormalnije je bilo da svoju političku karijeru nastavim u LSV-u.

Također, među najvažnijim političkim stavovima je i taj da Srbija mora da uvede sankcije Rusiji zbog agresije na Ukrajinu. Svaki dan koji prođe šteta koju činimo sami sebi, Ukrajincima i našoj budućnosti je sve veća. I ne samo da uvedemo sankcije, nego moramo da osudimo Putina i ratne zločine koje je činila i čini njegova vojska.

Moramo da se pridružimo koaliciji koja već sada radi na organizovanju tribunala koji će suditi Putinu i svim ratnim zločincima koji su činili ratne zločine u agresiji na Ukrajinu. Bio sam više puta u Ukrajini od početka agresije i dva puta sam razgovarao s ukrajinskim tužiocima koji se bave samo pripremanjem i procesuiranjem predmeta ratnih zločina ruske vojske, tako da neka vrsta saradnje već postoji. Trenutno su raspisani lokalni izbori u Srbiji. LSV Vojvodine, odnosno Vojvođani, će učestvovati u svim opštinama. Neke koalicije su već dogovorene, druge se dogovaraju. Negdje ćemo i samostalno izaći na izbore. Suštinski, Novi Sad je kao glavni grad Vojvodine najbitniji. Zbog broja glasova, i to je jedini grad u kojem je moguća pobjeda opozicije. I ako svi budemo na jednoj listi, takva pobjeda se može očekivati. Pošto vidimo danas da postoji sto i jedna desničarska lista, očigledno da neće biti jedinstvene liste, tako da ćemo vidjeti kako će sve završiti.

Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić skupa s predsjednikom bh. entiteta Republika Srpska Miloradom Dodikom najavljuje svesrpski sabor, ali tek nakon što UN-u bude glasanje o Rezoluciji o genocidu u Srebrenici. Mjesecima slušamo prijetnje iz Beograda i Banje Luke o otcjepljenju RS-a i izlasku EUFOR-a na zamišljene entitetske granice u slučaju oružanog sukoba u BiH. Jesu li Vučićeve poruke nastavak njegovog ratnog djelovanja, kada se kao Miloševićev ministar informiranja služio sličnim metodama dezavuiranja javnosti i širenju straha?

-Nažalost, Vučić nikada nije promijenio svoju politiku. Promijenio je samo marketing, odnosno način na koji će to plasirati, tako što je došao na vlast sa nekoliko krupnih laži, a jedna od tih je da je odbacio radikalsku politiku velike Srbije i da je za ulazak Srbije u EU i sve ostalo što ide sa tim. Nažalost, jedan dobar dio građana mu je povjerovao, i on je uspješno vodio tu propagandu, odnosno mašineriju laži, i iskoristio je navodnu borbu protiv korupcije, opet samo na papiru i samo u medijima, u postupku protiv Miroslava Miškovića.

Kao što je Mišković sada na slobodi i kao što sada Srbija plaća milione odštete Miškoviću, tako i sada vidimo da od pridruživanja Srbije Evropskoj uniji pod Vučićevom vlašću nema ništa. Vidimo da je samo prepakovao politiku velike Srbije u politiku srpskog sveta i da on kao najbolji učenik i potrčko Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića nastavlja onu istu politiku koja je dovela do ratnih zločina i do genocida u Srebrenici. Nažalost, tu je velika odgovornost svih nas građana Republike Srbije i to je nešto što je velika mrlja svima nama. Mislim da će mlađe generacije teško moći da nam oproste što smo dopustili da Vučić dođe na vlast i što je već 12 godina na vlasti. Ono što je najgore, mi ako dozvolimo, on će nastaviti da sprovodi tu istu politiku. A ta politika je duboko nacionalistička.

A svaka nacionalistička politika ako se dovede do kraja, na svom krajnjem ishodištu ima rat, ratne zločine i genocid. Ja se nadam da su Evropa i Sjedinjene Američke Države to konačno shvatile. Mada stidljivo, ali vidim nekoliko poteza koji idu u tom pravcu. Strah je, pored laži i propagande, jedna od osnovnih metoda i načina vladanja i radikalskog i Vučićevog. Veliki dio građana Srbije se ovako ili onako drži u strahu i to je nešto što je na opoziciji, da se prosto izborimo s tim strahom, i dozvolimo ljudima da jasno izraze svoje mišljenje. Ne samo na izborima, nego i na ulici, radnom mjestu, kafićima, u porodici. Jer su te metode koje Vučić koristi poprilično nezamislive.

Vučić pokušava izlobirati da ne dođe do izglasavanja Rezolucije o genocidu u Srebrenici, ne priznaje presude haškog tribunala, a jedan od posljednjih aduta u Generalnoj skupštini UN-a su mu Rusi koji već duže od dvije godine vrše nemilosrdnu agresiju na Ukrajinu. Treba li nakon svega Vučića u BiH proglasiti personom non grata i zabraniti mu ulazak u zemlju?

-Što se tiče Rezolucije o genocidu u Srebrenici, to jedna od najsramnijih stranica Vučićeve politike. Jer je on lično zagovarao politiku koja je dovela do genocida u Srebrenici. I on, Dačić i Vulin i ostali. Sada pokušavaju da se zaštite tako što će odgovornost da prebace na sve građane, što je potpuno nezamislivo. A, oni to rade godinama. I na taj način ne samo što štite sebe, nego štite i sve koji su učestvovali direktno i indirektno u ratnim zločinima i genocidu. Pokušavaju da ih sakriju od odgovornosti, jer tako štite sebe od odgovornosti, uključujući i krivičnu odgovornost. I što je još gore, oni te iste ljude pripremanju za neke nove ratove i sukobe i zato na jedan najstrašniji način zloupotrebljavaju sasvim opravdanu želju da se u UN-u donese Rezolucija. A ta Rezolucija je inače rezultat postupanja vlasti u zadnjih 20 godina, jer se indirektno i direktno negira genocid u Srebrenici. Pokušava se sve anulirati, a ova Rezolucija je jedini normalan odgovor na tako sramnu politiku zvaničnog Beograda po tom pitanju.

Kad govorimo o proglašenjem personom non grata i zabranom ulaska u BiH, ja bih najradije proglasio personom non grata u Srbiji. I njegov povratak u zemlju bih usmjerio u institucije za izdržavanje krivičnih sankcija. I nadam se da će se u bližoj budućnosti tako nešto i desiti. A na svim našim komšijskim zemljama je da odluče kako da tretiraju Vučića. Mislim da Bosna i Hercegovina i Crna Gora suštinski imaju razloga da Vučića proglase personom non grata i zabrane mu ulazak u zemlju. Ali nisam siguran da bi to u ovom trenutku bilo korisno, jer bi se to opet koristilo u propagandi prema građanima Srbije i ne bi imalo većeg efekta, jer je Vučić svoju političku moć i uticaj razvio i u RS-u i u Crnoj Gori na jedan veliki i monstruozan način. Ne mora čak fizički ni da dođe tamo da bi mogao da sprovodi svoj štetan uticaj.

izvor: https://www.slobodna-bosna.ba/vijest/353416/aleksandar_olenik_za_sb_monstruozno_je_to_sto_radi_vuchic_bih_i_crna_gora_imaju_razloge_da_mu_zabrane_ulazak_u_zemlju_seseljev_djak_nastavlja_politiku_koja_je_dovela_do_genocida.html

Skupština AP Vojvodine je počela svoju konstitutivnu sednicu 9. 2. 2024. godine i prekinuta je odmah po verifikaciji mandata poslanika.

Prema zvaničnom saopštenju sednica nije prekinuta nego je proglašena pauza koja evo traje više od 1.750 sati.

Po poslovniku Skupštine pauza može da traje sat vremena tako da je ovo najdužih sat vremena u istoriji čovečanstva.

Nije ovde reč o javašluku Skupštine Vojvodine, ona ionako ničemu ne služi kad padne u ruke radikalima, nego o još jednom poniženju građana Vojvodine, sistemskom zatiranju autonomije i slanju poruke da su vojvođanske institucije nepotrebne.

Kako sada stvari stoje, Vojvodina je jedini srpski teritorijalni dobitak za ogromne žrtve u Prvom svetskom ratu i to ozbiljno frustrira beogradske vlastodršce.

Prema Vojvodini se odnose kao prema ratnom plenu, što je još 1919. godine zaključio Jaša Tomić, veliki pobornik prisajedinjenja, i u svom tekstu „Plači, Vojvodino“ dao opis stanja: „U naše pitome krajeve slegoše se čete pljačkaša, razbojnika i zelenaša, te nemilice počeše isisavati srž i sokove…

Kao divlje orlušine i krvoločne hijene navališe na naše krajeve nevaljalci i sebičnjaci…

Nemilice prosipaju novac na mito, gde god stignu.“ Ovo se dogodilo Vojvodini 1918. pa 1988. i ponovo 2012. godine. I dizala se Vojvodina 1941. pa pomalo i 2000. godine, ali je sada potpuno udavljena u brlogu koji stvoriše razbojnici, zelenaši, orlušine i hijene kako ih lepo opisa Jaša Tomić.

Zagovornici Velike Srbije, od Miloševića preko Šešelja do Vučića, na Vojvodini iskaljuju svoj bes zbog neispunjenja svojih bolesnih ambicija.

Oni i njihove lokalne satrape iskonski mrze Vojvodinu i čine sve da ona nestane ne samo kao autonomna pokrajina nego i kao pojam.

Ponižavaju njene građane, nemilice je pljačkaju, unose primitivizam i razdor među ljude, i dele, ono što je Vojvođanima najdragocenije, zemlju Arapima i Kinezima.

U velikoj opasnosti je svako ko kaže da je Vojvođanin jer ga proglašavaju izdajnikom, a do njihovih bolesnih umova ne može da dopre činjenica da biti Vojvođanin nije nacionalna odrednica nego vrednosna.

Biti Vojvođanin znači biti sve ono što oni nisu: pošten, radan, kulturan, uviđavan, tolerantan, čuvati svoje i ne otimati tuđe, poštovati različitosti i dostojanstvo drugog čoveka.

Zato, plači Severna Srbijo, jer su ti „ubili“ Vojvodinu.

izvor: https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/placi-severna-srbijo/

„Nema tu ničeg senzacionalnog, poštedeću liberale i istraživačke novinare od ’velikog otkrića’”, prokomentarisao je novopečeni predsednik Saveza vojvođanskih Mađara Balint Pastor na svom Fejsbuk-nalogu vest da će njegova stranka na beogradskim izborima učestvovati u koaliciji – sa Šešeljevim radikalima.

Doduše, ne radi se o tandemu SVM-a i Srpske radikalne stranke – oni su deo šire predizborne liste, a stožer koalicije je, naravno, njihov višegodišnji strateški partner, Srpska napredna stranka. Ipak, SVM i radikali na istoj platformi – to je nešto zaista šokantno, suprotno tome kako je Pastor želeo ovu vest da protumači u javnosti.

Najmoćnija (i, defakto, jedina) stranka Mađara u Srbiji će u junu ove godine slaviti 30. godišnjicu postojanja. Od 1994. naovamo SVM je imao uspone i padove. U tim, najtežim vremenima, devedesetih, bio je oslonac manjinskoj zajednici, iako je zbog političkog uspeha bio prinuđen da sarađuje sa vlašću, ali je sve negde do druge decenije ovog veka dosledno čuvao svoju nezavisnost, svoje ideološke premise i svoj identitet.

Od Jožefa Kase do Ištvana Pastora

Osnivači SVM-a su bili političari koji nisu bili zadovoljni rigidnom i netolerantnom politikom Andraša Agoštona, tadašnjeg predsednika prve mađarske nacionalne stranke u Jugoslaviji, Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara (DZVM). Odmah na prvim izborima na kojima je učestvovao, 1996. godine, SVM je nokautirao svog „domaćeg“ rivala, DZVM, i od tada dominira na političkoj sceni vojvođanskih Mađara.

SVM je na početku svog postojanja gajio umerenu nacionalnu politiku, sa jakim antiratnim notama. Umesto mađarske teritorijalne autonomije, naglasak je stavio na personalnu (kulturnu) autonomiju i na zajedničku borbu za što širu autonomiju multikulturne Vojvodine. Simbol ove politike je bio prvi predsednik stranke, Ferenc Čubela. On je, nažalost, nastradao u saobraćajnoj nesreći 1995. godine, a stranku je preuzeo Jožef Kasa, gradonačelnik Subotice, koji je u odnosu na svog prethodnika bio sasvim drugačija ličnost: drzak, impulsivan, autoritaran – ali u politici stranke nije pravio zaokrete. U pravom trenutku je povukao pravi potez i pridružio se DOS-u. To je bio ključni momenat stranke koja je, zahvaljujući svojoj poziciji u postmiloševićevskoj Srbiji, mogla da ostvari jedan od najvažnijih ciljeva: personalnu autonomiju. Doduše, ta manjinska autonomija u formi Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine bila je daleko od idealne. Tada, 2002. godine, još nije bilo ni zakona koji bi precizno definisao nadležnosti, finansiranje i izbor manjinske samouprave, ipak, tadašnji pravni okvir je bio dovoljan da se osnivačka prava pojedinih medijskih i kulturnih institucija prenesu na savet i da se osnuju gimnazije za talentovane učenike. Bio je to veliki uspeh stranke, iako su to mnogi omalovažavali.

Kasa je gajio dobre odnose sa građanskim strankama, pre svega sa Demokratskom strankom i Ligom socijaldemokrata Vojvodine, ali nikako nije uspeo, a zapravo nije ni hteo, da izgradi koliko-toliko normalne odnose sa ostalim mađarskim strankama. Bilo je tu i dosta lične netrpeljivosti među liderima tih organizacija. Posledica je bila da veliki deo mađarskog biračkog tela nije bio zainteresovan da glasa na izborima, a polovina onih koji su ipak učestvovali na glasanju, podržala je građansku opciju, umesto „svojih“ manjinskih svađalica.

Nakon najvećeg izbornog fijaska, 2007. godine, Kasa je podneo ostavku, a stranku je preuzeo Ištvan Pastor.

Kako je Orbanov Fides uticao na zaokret SVM-a

Činilo se da novi predsednik zaista donosi svež duh u politički život Mađara. Pričao je tihim tonom, laganim tempom, promišljeno, uvek raspoložen da sasluša čak i svoje političke protivnike. Pored ličnog šarma, sve gore navedeno mu je pomoglo da napravi velike promene u vrlo kratkom roku. Nakon 15 godina, tri najveće mađarske stranke su se saglasile i učestvovale na izborima u jednoj koaliciji. Sam Pastor je, kao predsednički kandidat 2008. godine, postigao izuzetno dobar rezultat na izborima. Pozvao je dugo zanemarene, kritički nastrojene aktiviste i intelektualce na razgovor. I, što je najvažnije, proglasio je progresivnu politiku sa ambicijom da SVM postane regionalna stranka koja u Beogradu predstavlja interese ne samo mađarske zajednice, nego svih građana Vojvodine. Ovim gestom je pridobio simpatije građanske Vojvodine, „autonomaša“ koji su bili razočarani Čankom i njegovom Ligom, a kojima DS ili LDP, zbog svojih beogradskih centrala, nisu bili dovoljno uverljivi u svojim namerama u vezi sa Vojvodinom.

Prvo veliko iskušenje Pastorove „perestrojke“ se desilo kada je 2010. Fides došao na vlast u Mađarskoj, usvojivši dvotrećinsku većinu. Dotadašnja politika SVM-a je bila pragmatična prema strankama matične zemlje: držali su se toga da treba čuvati dobre odnose sa svim tamošnjim takmacima, jer nikad se ne zna ko će sutradan dograbiti vlast. Ali Fides je očekivao potpunu lojalnost SVM-a, pogotovo nakon što je donet zakon o dvojnom državljanstvu, zahvaljujući kojem su svi vojvođanski Mađari, ako su hteli, mogli da postanu državljani Mađarske, samim tim i da dobiju pasoš zemlje Evropske unije. SVM je pod ovakvim pritiskom napustio svoju premisu o jednakom rastojanju i potpuno se vezao za Fides, preuzevši i sve radikalniju nacionalno-populističku retoriku mađarske vlade.

SVM se sredinom prošle decenije našao u zagrljaju dva autoritarna režima, Orbanovog i Vučićevog, preuzevši njihove metode, od gušenja slobode štampe i proterivanja kritičke misli do prisvajanja političke i ekonomske moći unutar zajednice

Druga velika prekretnica je bila na domaćem terenu kada je SNS preuzeo vlast 2012. godine. SVM već dugo nije imao dobre odnose sa Demokratskom strankom, jer su i demokrate računale na mađarske glasove, i zbog tog rivalstva njihovo strateško partnerstvo nije bilo iskreno. Ali, sa druge strane, SNS u ranoj fazi nije bio prihvatljiv za vojvođanske Mađare, jer su ih videli kao prerušene radikale, koji su u devedesetim godinama nudili Mađarima sendviče, kako ne bi gladovali dok ih deportuju u njihovu matičnu zemlju. SVM-u je trebalo četiri godine i mukotrpne marketinške ofanzive da, uz snažnu podršku Fidesa, novi strateški partner i Aleksandar Vučić kao vođa, budu bar delimično prihvaćeni u mađarskoj zajednici. Tome je doprinelo i „istorijsko pomirenje“ dvaju naroda, kada su predsednici dve zemlje, Janoš Ader i Tomislav Nikolić, zajednički položili venac u Čurugu, gde su tokom Drugog svetskog rata stradali nevini ljudi mađarske, ali i srpske nacionalnosti.

SVM se dakle našao sredinom prošle decenije u zagrljaju dva autoritarna režima, preuzevši njihove metode, od gušenja slobode štampe i proterivanja kritičke misli do prisvajanja sve političke i ekonomske moći unutar zajednice. Paralelno sa tim, SVM nije imao snagu, a ni volju, da se suprotstavi političkim pritiscima iz Budimpešte i Beograda. U zamenu za svoju lagodnu poziciju da bude jedini gazda u svojoj, sve suženijoj, porti, i da sam deli ogromnu sumu novca koju je dobijao od mađarske vlade za raznorazne projekte, SVM je, sa Ištvanom Pastorom na čelu, u potpunosti odbacio ranije deklarisanu politiku otvaranja i vojvođanske autonomije.

Tako je, polako ali sigurno, SVM kliznuo u ponor gde ova manjinska stranka više nema sopstveni identitet i nezavisnu politiku. Gde je jedino očekivanje od njega da bude u potpunosti poslušan.

U takvim okolnostima je prošle godine Balint Pastor preuzeo stranku od svog pokojnog oca. Do sada se ne vidi da li se pod novim rukovodstvom bilo šta suštinski promenilo – ako ne računamo unutarstranački obračun sa Balintovom uticajnom maćehom, Ildikom Lovaš, što je svakako važan korak u dobrom smeru, ali nedovoljan.

SVM se nalazi u škripcu. Koaliciona lista sa radikalima je samo simptom toga. Balint Pastor jednostavno nije imao drugog izbora sem da prihvati odluku SNS-a da se priključi najširoj predizbornoj koaliciji u Beogradu u kojoj treba sve „patriotske snage“ da učestvuju, bez izuzetaka. Verovatno nije smeo da rizikuje svoje pozicije u opštinama na severu Vojvodine gde takođe sve zavisi od SNS-a.

Naravno, to ne opravdava njihov nepriličan potez, ali bar delimično može da ga objasni. SVM više nije važan igrač ni u Subotici, a kamoli tas na vagi. Tokom ovih trideset godina SVM je ostao sam na političkoj sceni vojvođanskih Mađara kojih danas ima upola manje. Operacija uspela – pacijent umro.

izvor: https://radar.nova.rs/politika/svm-od-gradanske-nacionalne-opcije-do-srs/

Novinarka BBC i voditeljka emisije „Krajmvoč“, ubijena je pre 25 godina.

Milorad Ulemek se pominje nakon analize snimaka sa nadzornih kamera koji prikazuju čoveka viđenog blizu kuće TV voditeljke u Fulamu, u zapadnom Londonu. Dando, (37) novinarka BBC-a i voditeljka emisije „Krajmvoč“, upucana je u potiljak na svom kućnom pragu 26. aprila 1999. godine.

Ubijena je nekoliko nedelja pošto je pokrenula akciju na televiziji u kojoj je prikupljeno 54 miliona funti za izbeglice s Kosova koje su pobegle od srpskih paravojnih snaga tokom građanskog rata u Jugoslaviji, piše The Times.

Portal na svom sajtu navodi da je Ulemek bivši pripadnik francuske „Legije stranaca“ i da je pripadao „udarnom odredu“ ubica koji je bio pod kontrolom režima Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Osuđen je za ubistva Ivana Stambolića, bivšeg predsednika Srbije, koji je upucan u potiljak 2000. godine, kao i premijera Zorana Đinđića, koji je ubijen 2003. godine, navodi britanski medij.

Ulemek je, kako se dodaje u tekstu, svedočio i da je čuo za ubistvo Slavka Ćuruvije (49), novinara i novinskog izdavača koji je ubijen ispred svog stana u Beogradu, 15 dana pre nego što je Dando postala meta. Ulemek je, kako prenosi The Times, tvrdio da je Ćuruvija bio na meti zbog svoje kritike Miloševića.

Posle ubistva Dando, BBC je navodno dobio informaciju da je egzekucija zapravo odmazda za NATO bombardovanje zgrade Radiotelevizije Srbije 1999. godine, u kojem je ubijeno 16 radnika te medijske kuće.

Emi Polito, bivši analitičar u policiji Eseksa, naveo je za Daily Mirror da nije mogao da „pronađe značajne razlike“ između lika Ulemeka i fotografije čoveka sa snimka nadzorne kamere, koje bi ga eliminisale kao osumnjičenog.

Međutim, rekao je da postoji „ograničena mogućnost“ – što je „drugi najniži stepen na skali od šest“ – da se radi o istoj osobi.

Ulemekov advokat Aleksandar Kovačević rekao je za Daily Mirror da osuđeni ubica, koji u Srbiji služi kaznu od 40 godina zatvora, ne želi da komentariše moguće veze s ubistvom Dando. „On nije zainteresovan da učestvuje u tome“, rekao je Kovačević.

Ni Netflixova dokumentarna serija s kraja prošle godine o „jednom od najozloglašenijih nerešenih ubistava 20. veka“ nije uspela da donese bilo kakav iskorak u ovom slučaju.

Podseća se da je za ubistvo Džil Dando 2001. godine  osuđen muškarac po imenu Beri Džordž (64), ali da je zakazano ponovno suđenje pošto je Apelacioni sud presudio da forenzički dokazi, korišćeni u izvornom procesu, nisu bili pouzdani. Džordž je oslobođen nakon drugog suđenja 2008. godine.

Džordžovi advokati i porodica tvrdili su da je policija koja je istraživala ubistvo „postala opsednuta njegovim čudnim ponašanjem“, koje je bilo posledica autizma i da je previdela dokaze o njegovoj nevinosti.

Skotland Jard je u saopštenju napisao: „Na 25. godišnjicu ubistva Džil Dando, naše misli ostaju s njenom porodicom i svima onima koji su pogođeni njenom smrću. U godinama nakon ubistva istraga je podvrgnuta brojnim analizama, s ciljem utvrđivanja da li stvari mogu da napreduju s napretkom tehnologije i forenzike. Istraga je sada u neaktivnoj fazi, što znači da trenutno nije predmet rutinskih pregleda. Međutim, nijedno nerešeno ubistvo nikada nije zatvoreno i detektivi će razmotriti svaku novu informaciju kako bi procenili da li predstavlja novu i realnu liniju istrage“.

izvor : https://n1info.rs/vesti/the-times-covek-vidjen-kod-kuce-ubijene-novinarke-bbc-a-lici-na-milorada-ulemeka/