Connect with us

SLOBODNA VOJVODINA

Petritsch: Ne vidim svetlo na kraju tunela na Balkanu

Siguran sam da će normalizacija odnosa na kraju podrazumevati neku vrstu priznanja Kosova od strane Srbije, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Volfgang Petrič (Wolfgang Petritsch), bivši izaslanik EU za Kosovo i visoki predstavnik za BiH, komentarišući nedavno pismo Džoa Bajdena (Joe Biden) Aleksandru Vučiću povodom Dana državnosti Srbije.

Published

on

Petrič ističe da je EU opreznija oko kosovskog pitanja te da rešenje “nije iza ćoška”.

“Za mene je u ovom trenutku veoma važno pitanje šta EU može da uradi ne samo kada je reč o Srbiji, da omogući zemljama regije pristup evropskim programima koji su dosada bili rezervisani samo za države članice. To bi bilo pomoćno sredstvo za postepeno vezivanje, korak po korak, Zapadnog Balkana za Evropsku uniju. Čekanje i odlaganje zato što Francuska i Holandija ne žele skoro proširenje – jeste najgora strategija jer ide u prilog Rusiji i Kini,” smatra Petrič.

On kaže da je iznenađen potezom Nemačke da predloži Kristijana Šmita (Christian Schmidt) za novog visokog predstavnika u BiH, jer je, po njegovim rečima, Ured visokog predstavnika sada deo problema, a ne rešenja, “pošto se radi o postratnoj instituciji koju je Rusija često zloupotrebljavala koristeći veto”.

“Naravno, treba da ozbiljno prihvatimo inicijativu Berlina i vidimo šta se može postići”, ističe Petrič dodajući nema načina da se vratimo na pređašnje stanje jer je situacija sada potpuno drugačija, te da će EU morati da promeni svoju strategiju i ne fokusira na promene Ustava BiH, što je uzaludno, već na suštinska pitanja kao što je sveopšta korupcija u zemlji.

“Nažalost, na Balkanu i dalje preovlađuje postratni mentalitet. Uzroci rata nisu otklonjeni i transformisani u neku vrstu kohabitacije i prihvatanja države Bosne i Hercegovine. Ne postoji transformativni trenutak, potencijal na Zapadnom Balkanu, kao što je to bio slučaj u Zapadnoj Evropi u vreme Maršalovog plana. Nemačka je sada uzorna demokratija uprkos delovanju ultradesničarske Alternative za Nemačku. Austrija je potpuno drugačija zemlja nego što je bila pre 50 godina. Nažalost, Balkan još nije dostigao taj nivo. Zbog toga ne vidim svetlo na kraju tunela”, kaže ovaj bivši austrijski diplomata koji je sada na čelu Maršalovog fonda u Beču.

RSE: Međutim, taj transformativni potencijal ne može doći samo iznutra, već mora da se podstakne i spolja.

Petrič: Naravno, ali se mora stimulisati transformativni potencijal u samim balkanskim zemljama. Poslednji lokalni izbori u BiH su bili veoma interesantni. Mladi gradonačelnik Banjaluke (Stanivuković) je srpski nacionalista, ali se ne zalaže otvoreno za secesiju od BiH, što je već pomak.

Bajden poručio Beogradu da treba da uvaži realnost

RSE: Američki predsednik Džo Bajden (Joe Biden) je u pismu upućenom predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću povodom Dana državnosti, pozvao na postizanje sveobuhvatnog sporazuma između Beograda i Prištine kako bi obe države mogle da normalizuju svoje odnose na osnovu međusobnog priznavanja.

Iako to nije ništa novo u američkom stavu o Kosovu, pismo je izazvalo negativne reakcije u Beogradu. Srpski zvaničnici ističu da je Bajdenova poruka netaktična. Bajden je vrlo iskusan političar koji je decenijama uključen i u spoljnu politiku.

Dakle, to se ne može smatrati diplomatskim lapsusom, već jasnom porukom Vašingtona da nema više vremena za dosadašnji pristup odugovlačenja sa rešavanjem ovog pitanja već dve decenije. Kako komentarišete Bajdenovo pismo i reakciju Srbije?

Petrič: Najpre, mislim da je to početak zvanične komunikacije između Bajdena, kao predsednika SAD, i Vučića. Veći deo pisma govori pozitivno o odnosima dve zemlje. Međutim, Bajden je želeo da ovim pismom još jednom pošalje poruku da su SAD uz zemlje koje su već priznale Kosovo.

U slučaju Evropske unije to znači većina njenih članica, ali ne sve. Takođe, da treba uvažiti realnost i da završetak dijaloga o normalizaciji odnosa – što je ključna reč – za SAD znači diplomatsko priznavanje Kosova. To je korak dalje u jeziku u odnosu na rečnik koji koristi EU kao posrednik u dijalogu.

RSE: Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da termin „uzajamno priznavanje“ nije naveden ni u jednom sporazumu ili rezoluciji. „Nije baš prijatno saznanje da je spoljna politika SAD usmerena na priznavanje nezavisnosti Kosova,“ rekao je Vučić.

„Shvatamo da je ovo nova američka politika, a bilo je pokušaja i u Vašingtonu da nam nametne taj termin kao nešto što je trebalo da prihvatimo kao konačno rešenje. U Beloj kući sam vrlo jasno rekao šta mislim o uzajamnom priznavanju i moj odgovor ovog puta neće biti drugačiji,“ rekao je Vučić.

Petrič: To je jaz o kome treba da se pregovara. Beograd svakako smatra da priznavanje Kosova nije deo procesa normalizacije, dok je stav SAD drugačiji. To je pitanje semantike koju, po mom mišljenju, ne treba precenjivati. Sada je ključno pitanje da li je EU kao posrednik u dijalogu spremna da napravi iskorak. Kada Kosovo nakon izbora formira pregovarački tim treba nastaviti korak po korak. To će biti dug put, pravi maraton i u tom dijalogu treba približiti pozicije Beograda i Prištine. To je jedini pragmatični put napred.

EU opreznija od SAD oko Kosova

RSE: EU za sada nije reagovala na Bajdenovo pismo. Njen portparol Peter Stano je rekao da je cilj dijaloga postizanje sveobuhvatnog sporazuma, ali ne pominjući uzajamno priznavanje. Izgleda je je EU opreznija, jer pet njenih članica nije priznalo nezavisnost Kosova. Da li to znači da će i dalje postojati izvesne razlike između Vašingtona i Brisela, koje su bile evidentne tokom administracije Donalda Trampa (Trump)?

Petrič: Da, važno je naglasiti da je EU u složenijoj situaciji i mora biti opreznija jer neke njene članice nisu priznale nezavisnost Kosova. Stoga je njen stav bliži onome što Beograd želi, a to znači da pitanje priznavanja ostane otvoreno. Ta ograničenja sa kojima se EU suočava, njen posrednik Miroslav Lajčak mora da uzme u obzir, što znači da će se to pitanje rešavati na samom kraju procesa.

Ako imamo u vidu primere takvih složenih pregovora iz prošlosti, to traje prilično dugo. Recimo, pregovori nekadašnje Zapadne i Istočne Nemačke su se odvijali u više faza sve dok nije ostvarena neka vrsta normalizacije. Sve dok sve članice EU ne priznaju Kosovo, nije dobra ideja da se vrši preveliki pritisak kako će izgledati finalno rešenje na kraju čitavog procesa.

Naime, logika je zašto bi Srbija priznala Kosovo dok to ne učine sve države u evropskom bloku. To je, na neki način, “situacija 22” (dilema ili teška okolnost od koje se ne može pobeći zbog sukobljenih interesa ili međusobne uslovljenosti). Međutim, u dijalogu se mogu zaobići te prepreke i ostvariti napredak. Naime, ovde nije reč o situaciji “sve ili ništa”, već postepenom, tipičnom evropskom pristupu i okončati pregovore a da se finalno rešenje i stanje ne mora unapred definisati.

RSE: Međutim, ta logika se može posmatrati i sa druge strane. Tačnije, da ako Srbija prizna Kosovo onda će to učiniti i pet članica EU koje to do sada nisu uradile, kao i ostale zemlje širom sveta.

Petrič: Da, to je tipično za “situaciju 22” jer zemlje koje nisu priznale Kosovo čekaju da vide napredak. Zbog toga su ovi pregovori složeni i EU mora da vuče postepene poteze.

Rešenje ne čeka ‘iza prvog ćoška’

RSE: To bi značilo da će pregovori potrajati unedogled, a Beograd i Priština već vode dijalog skoro deceniju. U svakom slučaju, još je teško zamisliti da bi ijedan srpski političar želeo da bude zabeležen u istoriji da je potpisao akt o priznanju Kosova, a slično je i raspoloženje javnosti u Srbiji.

Dakle, malo je verovatno da bi Srbija prihvatila da to učini čak iako bi to bio uslov za njen ulazak u EU. Kako u toj situaciji pronaći izlaz iz tog ćorsokaka. Da li bi u tom slučaju Srbija bila izložena dodatnom pritisku pa i nekoj vrsti sankcija Zapada?

Petrič: Ne, ne mislim da bi sankcije imale smisla u ovoj situaciji. Treba imati u vidu sadašnju veoma složenu geopolitičku situaciju na Balkanu. EU i SAD treba da deluju veoma pažljivo. Stanje sa vakcinama je veoma ilustrativno. Srbija je izvukla koristi iz dobrih odnosa sa Moskvom i Pekingom.

Dakle, EU mora da razmišlja strateški kada je reč o pozitivnom i negativnom uticaju Rusije i Kine u ovoj regiji. To znači da treba da nastupa tako da umanji negativne efekte delovanje ove dve zemlje na Balkanu, a da istovremeno ne pravi prepreke za pozitivne aspekte akcija Moskve i Pekinga. To znači da će sve to trajati, odnosno da rešenje za pitanje Kosova i ulazak u EU ne čeka iza prvog ćoška. Jedan od razloga zašto je ovaj proces usporio, naročito u poslednjih desetak godina, jeste da i sama EU nije sigurna da li želi da se širi.

RSE: Međutim, na taj način EU gubi instrumente kojima bi podstakla, u ovom slučaju Srbiju, da prihvati kompromis.

Petrič: Apsolutno. Ja nisam toliko ubeđen da su Francuska i Holandija neposredno zainteresovane za napredak u pregovorima o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova. Možda je cinično ovo što kažem, ali politika je ponekad makijavelistička.

Naime, sve dok pregovori Beograda i Prištine tapkaju u mestu, Pariz i Hag imaju izgovor da kažu da sada nema govora o prijemu novih članica u EU, šta god to “sada” vremenski značilo. Ta “situacija 22”, koju sam pomenuo, odnosi se na sva ključna pitanja na Zapadnom Balkanu.

Priznanje Kosova biće uslov za ulazak Srbije u EU

RSE: Da li to znači da će na kraju tog procesa kada god to bude, za godinu, pet ili deset, direktno priznanje Kosovo biti preduslov za ulazak Srbije u EU?

Petrič: Da. Siguran sam da će normalizacija odnosa na kraju podrazumevati neku vrstu priznanja Kosova od strane Srbije. Međutim, za mene je u ovom trenutku veoma važno pitanje šta EU može da uradi ne samo kada je reč o Srbiji, da omogući zemljama regije pristup evropskim programima koji su dosada bili rezervisani samo za države članice. Ima toliko programa u kojima bi učestvovale zemlje koje nisu članice EU u zavisnosti od napretka u određenim oblastima.

To bi bilo pomoćno sredstvo za postepeno vezivanje, korak po korak, Zapadnog Balkana za Evropsku uniju. Čekanje i odlaganje zato što Francuska i Holandija ne žele skoro proširenje – jeste najgora strategija jer ide u prilog Rusiji i Kini. Treba da imamo u vidu da zemlje sa Zapadnog Balkana neće biti uskoro primljene u EU. Dakle, šta treba da činimo u međuvremenu? Čekati i posmatrati nije opcija. Umesto toga, treba formalizovati postepeni ulazak zemalja regije u evropske programe.

RSE: Do skora se govorilo o pronalaženju kreativnog, inovativnog rešenja za Kosovo. To je pominjao i francuski predsednik Emanuel Makron (Emmanuel Macron) tokom nedavnog susreta u Parizu sa Vučićem. Šta bi to podrazumevalo, ili je to samo kupovina vremena u situaciji kada nema suštinskog pomaka u pregovorima Beograda i Prištine?

Petrič: Priznanje Kosova nije vrednost sama po sebi. Ono će imati smisla samo ako odnosi – ekonomski, između običnih ljudi i svi ostali – budu postavljeni na novoj osnovi. Međutim, to nije realno ostvariti u dogledno vreme.

U međuvremenu, potrebni su potezi poput pomenutog uključivanja balkanskih zemalja u evropske programe. Naime, u biti, u prirodi EU je proces. SAD ističu da su fokusirane na akciju a EU na proces. Na kraju je potreban i jedan i drugi pristup, ali sve dok se ne nazire konačno rešenje neohodan je pristup korak po korak.

Da li Zapad podržava Vučića zarad dogovora o Kosovu?

RSE: Kada je reč o Srbiji. S jedne strane, ljudi gube nadu i veru u EU zbog predugog čekanja. S druge, liberalne snage su razočarane jer smatraju da Brisel zanemaruje kršenja demokratskih normi od strane vlasti Aleksandra Vučića kalkulišući da bi sa njim najlakše mogao da postigne sporazum oko Kosova.

Petrič: Da. Mi smo bili razočarani i liberalnim snagama u Srbiji. Boris Tadić je bio veliko razočarenje za Zapad. Vučić je sada u situaciji na neki način sličnoj u kojoj se našao Ričard Nikson (Richard Nixon) u nastojanju da postigne sporazum sa Kinom. Vučić ima priliku da izbegne optužbe da je izgubio Kosovo, a da pri tom dobije nešto bolje nego što je pokušaj da zadrži Kosovo.

To je tajna diplomatskog i političkog promišljanja kako pronaći rešenje u kome svi dobijaju. Znam da to zvuči uopšteno, ali moramo da razmišljamo u širim, vizionarskim kategorijama. To je funkcionisalo u slučaju Nemačke, između Italije i Austrije oko Južnog Tirola. U nekim drugim situacijama to nije, pak, bilo delotvorno.

EU da insistira na formiranju Zajednice srpskih opština

RSE: Međutim, Beograd insistira da EU nije ispunila svoje deo obaveze u ubeđivanju Prištine da sprovede odredbu iz Briselskog sporazuma o formiranju Zajednice srpskih opština.

Petrič: Beograd je tu u pravu. Pitam se zašto nije pojačan pritisak na Prištinu da ispuni ono što je već zapisano u planu Martija Ahtisarija. Zajednica srpskih opština bi bila veoma važan iskorak napred. To bi Srbima pružilo veće samopouzdanje kada je reč o saradnji, jer bi ta zajednica osim koordinacije između opština u kojima su u Srbi u većini značila i koordinaciju sa institucijama u Prištini.

Shvatam da je vlastima na Kosovu veoma teško da povuku taj potez u osnivanju Zajednice srpskih opština, ali bi omogućio dodatni napredak koji je delimično ostvaren poslednjih godina. Međutim, potrebno je da se ide brže napred, a pitanje Zajednice srpskih opština je ključno za to.

Bajden neće insistirati na otvaranju ambasada Kosova i Srbije u Jerusalimu

RSE: Očigledan je nedostatak poverenja između Beograda i Prištine. Kakva je sudbina sporazuma koji su potpisali Srbija i Kosovo prošle godine pod pokroviteljstvom Trampove administracije? Da li će uopšte biti primenjen?

Petrič: Situacija je na neki način čudna. Sada su uspostavljeni diplomatski odnosi između Kosova i Izraela. Istovremeno, tu su i ekonomska pitanja. Ona su u redu, ali se moraju integrisati u širi koncept dijaloga. U tome vidim ulogu SAD u podršci konstruktivnom pristupu EU kako bi proces napredovao, jer je sada veoma spor što je frustrirajuće.

Međutim, ovakvi konflikti se dugo rešavaju. Vidite šta se dešava na Kipru gde se iznenada počelo pominjati i rešenje sa dve države, što Ujedinjene nacije nikada nisu razmatrale. Dakle, Srbija i Kosovo su i dalje veoma udaljeni, ali na kraju će morati da se saglase šta podrazumevaju pod normalizacijom međusobnih odnosa, a uspostavljanje Zajednice srpskih opština je važan korak na tom putu.

RSE: Kosovski lideri su pozdravili Bajdenovo pismo Vučiću. Međutim, njihova odluka da otvore ambasadu u Jerusalimu nakon što je Izrael priznao nezavisnost Kosova, izazvala je negativne reakcije u islamskim zemljama. Kako će se to odraziti na njegova nastojanja da se u potpunosti integriše u međunarodnu zajednicu imajući u vidu da su ga priznale mnoge islamske zemlje?

Petrič: Ja sam bio kritičan prema ovoj manipulativnoj spoljnoj politici Trampove administracije. Osim na Kosovo, to se odnosi i na Srbiju koja se saglasila da preseli svoju ambasadu u Jerusalim. Sumnjam da će ovi potezi pomoći rešavanju sporova u ovom regionu. Pomenuto pitanje se ne tiče Zapadnog Balkana i neće pomoći u pronalaženju rešenja za kosovski problem. To je omogućilo Prištini priznanje još jedne zemlje, ali dugoročno može izazvati više problema.

RSE: Da li će Bajdenova administracija insistirati da Kosovo i Srbija otvore ambasade u Jerusalimu ili će to ostaviti po strani s obzirom da je takav sporazum potpisan za vreme prethodne administracije?

Petrič: Mislim da će neko vreme to biti ostavljeno po strani i da Bajdenova administracija neće insistirati da Kosovo i Srbija otvore ambasade u Jerusalimu.

Sprečiti da Kosovo postane zamrznuti sukob

RSE: Čini se da će proći godine dok se ne postigne rešenje za Kosovo. Zbog izostanka napretka u poslednje vreme to već pomalo liči na zamrznuti sukob i tako može ostati pošto je teško zamisliti u ovom trenutku da će Srbija priznati nezavisnost Kosova. Stiče se utisak da bi Srbija mogla ne u potpunosti da odustane od evropskih integracija, ali da se još više okrene Moskvi i Pekingu.

Petrič: Biće još neko vreme bez napretka, ali treba voditi računa da ne preraste u potpuno zamrznuti sukob. Međutim, Beograd je izrazio spremnost da poboljša odnose sa Vašingtonom. Veoma bliski Vučićev saradnik koji je bio glavni pregovarač sa Prištinom, Marko Đurić, sada je ambasador u SAD.

Mislim da je nastojanje Beograda da normalizuje inače veoma složene odnose sa Vašingtonom, veoma važno za normalizaciju odnosa sa Kosovom. Međutim, ne treba da polažemo prevelike nade u Bajdenovu administraciju generalno kada je reč o Zapadnom Balkanu, jer su SAD u najtežoj krizi u njihovoj modernoj istoriji. One moraju da osnaže sopstvenu državu i promovišu demokratiju kod kuće.

Naravno, veoma su važni i odnosi SAD i EU, ali oni će biti usredsređeni na rešavanje globalnih pitanja, kao što su klimatske promene, sučeljavanje sa Kinom. Kada je reč o Zapadnom Balkanu, Evropljani će predvoditi proces uz podršku Amerikanaca. Međutim, liderstvo u ovoj regiji znači da je potreban koncept, strategija i ideja o tome šta se želi postići. Nažalost, izostanak dinamike u procesu proširenja EU je velika prepreka.

SAD će podržati vođstvo EU na Balkanu

RSE: Međutim, tokom nedavnog telefonskog razgovora Bajdena i nemačke kancelarke Angele Merkel, Zapadni Balkan je pomenut kao jedan od šest prioriteta u njihovom budućem delovanju. Da li će nastupati u koordinaciji ili će nesporazumi tradicionalnih transatlantskih saveznika tokom Trampove administracije ostaviti traga i u budućnosti?

Petrič: Američki eksperti, poput Ričarda Hasa (Richard Haass), upozoravaju Evropljane da ne očekuju previše od Bajdenove administracije s obzirom na razmere domaćih problema. Najviše što EU može dobiti jeste podrška Vašingtona za njene poteze i da je ne ometa, kao što je to bilo slučaj za vreme Trampa. Međutim, Evropa će morati sama da se pozabavi malim, regionalnim problemima, kao što su na Balkanu, kako bi potom imala odrešene ruke da se pozabavi globalnim pitanjima.

RSE: Dakle, EU će predvoditi proces uz podršku SAD i neće se ponoviti situacija iz 1990-ih kada je Vašington imao vodeću poziciju u rešavanju problema na Balkanu?

Petrič: Da, ali EU mora da ispuni očekivanja da je u stanju da rešava probleme u svom susedstvu.

Nepoznanice oko nemačkog predloga za novog visokog predstavnika u BiH

RSE: Nemačka je nominovala Kristijana Šmita za novog međunarodnog visokog predstavnika u Bosni predočavajući to kao nastojanje da osnaži ovu instituciju. Međutim, taj predlog je objavljen 20. januara na dan kada je inaugurisan predsednik SAD Bajden, pa se postavlja pitanje čemu ta žurba?

Da li da se preduprede neki potezi nove američke administracije, imajući u vidu da i dalje postoje razlike između SAD i EU, pre svega Nemačke, nakon što je evropski blok potpisao investicioni sporazum sa Kinom, a Berlin želi da se dovrši gradnja ruskog gasovoda Severni tok 2, uprkos protivljenju Vašingtona?

Petrič: Pomenuli ste nekoliko izazova koji globalnog karaktera i ne tiču se Zapadnog Balkana. Oba ova pitanja – investicioni sporazum EU sa Kinom i Severni tok 2 – od ključnog su značaja za odnose Vašingtona i Brisela zbog razlika u njihovim stavovima.

Kada je reč o nemačkoj inicijativi za Bosnu, bio sam iznenađen jer Valentin Incko (Inzko) nije ostvario veliki pomak zbog veta Rusije u Savetu bezbednosti. Stoga sada stižu protivrečni signali. S jedne strane, Angela Merkel nije tek tako predložila Šmita na ovu poziciju.

S druge, šta to znači za poziciju Rusije. Da li je odustala od ideje o zatvaranju Ureda visokog predstavnika (OHR)? Da li će se uzdržati od korišćenja veta u Savetu bezbednosti? Ne znam odgovore na to, ali sam nedavno prisustvovao razgovoru manje grupe ljudi sa Šmitom i postavio sam ova pitanja, ali njegovi odgovori su bili neodređeni. Istovremeno, čuo sam da je ruski ambasador u Beogradu rekao da nema saglasnosti o Šmitovom izboru. Ako Nemačka bude insistirala na svom predlogu bez saglasnosti Rusije, time će se dramatično umanjiti legitimitet Međunarodnog predstavnika.

RSE: Da li može biti imenovan bez saglasnosti Rusije?

Petrič: Ne vidim kako je to moguće jer je potrebna saglasnost Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Nadam se da je Berlin to razjasnio sa Moskvom. U suprotnom, to će voditi daljem rascepu Milorada Dodika sa ostatkom Bosne.

RSE: Na koji način?

Petrič: Dodik već ne priznaje aktivnosti sadašnjeg visokog predstavnika. On nema formalnih razloga za to, ali u praksi čini. Ukoliko bi Šmit bio imenovan uprkos vetu Rusije, onda bi legitimitet OHR-a bio u potpunosti dezavuisan. Nadam se da se to neće desiti i da Berlin ima iskustva u nalaženju rešenja u ovakvim situacijama, ali je situacija čudna.

RSE: Kako komentarišete činjenicu da je Šmit predložen 20. januara, istoga dana kada je Bajden inaugurisan?

Petrič: Ne znam, ali sam prilično uveren da je Berlin o tome postigao prethodni dogovor sa Bajdenovim timom.

Stari instrumenti u BiH nisu više delotvorni

RSE: Međutim, sveukupno situacija u Bosni i na Kosovu je manje više zamrznuta više od 20 godina nakon završetka ratova. Ostvaren je mali napredak, dok jačaju etničke podele. U Bosni je bilo pomaka neposredno nakon rata u vreme i kada ste vi bili visoki predstavnik. Međutim, nakon neuspeha da se usvoji “Aprilski paket” 2006., stanje se pogoršava u poslednjih 15-ak godina.

Pominjale su se razne ideje o potrebi promene Dejtonskog sporazuma, organizovanja nove Dejtonske konferencije 2, na kojoj bi se iznova rešavalo pitanje BiH i Kosova. Da li EU i SAD raspolažu sa novim instrumentima kako bi istovremeno izvršili dodatni pritisak i pružili nove podsticaje sukobljenim akterima? Jasno je da je geostrateška situacija sada drugačija nego 1990-ih imajući u vidu mnogo ofanzivniji nastup Rusije i Kine na globalnoj sceni.

Petrič: Nema načina da se vratimo na pređašnje stanje jer je, kao što ste rekli, situacija sada potpuno drugačija. To znači da stari instrumenti, poput Ureda visokog predstavnika, više nisu delotvorni. Nije reč o grešci samog Valentina Incka zato što nema napretka u BiH. Naprotiv, radi se o nazadovanju. Rezultati sadašnjeg Ureda visokog predstavnika su slabiji nego bilo kojeg prethodnog.

Stoga su potrebni novi instrumenti sa novim pristupom, a to ne može biti Ured visokog predstavnika jer je to postratna institucija. Reč je o mehanizmu uspostavljenom u vreme kada su odnosi sa Turskom i Rusijom bili veoma dobri. To znam iz ličnog iskustva kada mi je Turska pomogla o pitanjima vezanim za Bošnjake, a Rusija u slučaju Srba.

Međutim, to vreme je zauvek prošlo. Dakle, kao što sam rekao, potrebni su novi instrumenti i pristup, a njihovo središte mora biti misija Evropske unije u Sarajevu i Brisel sa snažnom političkom i finansijskom podrškom evropskog bloka. Nažalost, katastrofalna poseta Borelja (Žozef – evropski komesar za spoljnu politiku, Josep Borrell) Moskvi, takođe ima negativan uticaj na situaciju u BiH i generalno na Zapadnom Balkanu.

Dakle, postojeći mehanizmi više ne mogu da daju rezultat bez obzira na najbolje Šmitove namere. On zna dosta o ovoj regiji jer se dugo njome bavio, ali se situacija suštinski promenila pa stari instrumenti više ne funkcionišu.

OHR sada deo problema a ne rešenja

RSE: To znači da se zalažete za zatvaranje Ureda visokog predstavnika?

Petrič: Da. Predložili smo 2002. da se ova institucija zatvori 2006. godine je jednoglasno prihvaćen što je najbolji način da se transferišu ovlašćenja i odgovornost na EU, naravno uz podršku SAD. Možda da se uspostavi novi institucionalni okvir koji bi zamenio Ured visokog predstavnika, u čijoj bi osnovi bile EU i SAD, a mogao bi da se pridruži svako ko želi, ali sa iskrenim namerama. Na taj način bi ostala otvorena vrata za Rusiju, ali znam da se ona ne bi priključila.

Rusija zloupotrebljava Ured visokog predstavnika. Prisetite se mnogih sednica Saveta za implementaciju mira i pojavljivanja Milorada Dodika na sednici Saveta bezbednosti. To je bilo moguće zato što je Rusija članica ovih tela. Mi smo joj pružili priliku da uništava napore EU u uspostavljanju mira u BiH. Dakle, zašto nastaviti sa ovom platformom i pružati Rusiji priliku? To je za mene neshvatljivo. Ured visokog predstavnika je sada deo problema, a ne rešenja.

Hoće li biti korišćena ‘bonska ovlašćenja’?

RSE: Zašto onda Nemačka predlaže novog Visokog predstavnika?

Petrič: Naravno, treba da ozbiljno prihvatimo inicijativu Berlina i vidimo šta se može postići. U tom smislu bi valjalo napraviti ocenu dosadašnjeg rada Ureda visokog predstavnika od njegovog osnivanja, kao i listu šta nije učinjeno u poslednjih 15 godina, a što bi trebalo sada da obavi ova institucija.

Takođe, gospodin Šmit bi trebalo da predoči plan jasne podele rada između njegovog Ureda i misije Evropske unije u Sarajevu jer su ljudi često zbunjeni ko je za šta zadužen očekujući čuda od visokog predstavnika i, istovremeno, nisu impresionirani delovanjem EU koja investira stotine miliona evra u BiH. Naravno, nužno je predočiti i izlaznu strategiju.

RSE: Da, Dodik je u više navrata kritikovao i ulogu međunarodnih sudija optužujući ih da su pristrasni te da podržavaju uglavnom Bošnjake.

Petrič: Šmit bi trebalo zapravo da osnaži ulogu međunarodnih sudija koristeći prvobitnu ideju u delovanju Ureda visokog predstavnika u izgradnji države, a vladavina prava je u njenoj srži. Kada sam razgovarao sa Šmitom nije rekao da neće koristiti bonska ovlašćenja, koja su se upotrebljavala u prošlosti protiv političara koji nisu poštovali Dejtonski sporazum.

Kada je reč o bonskim ovlašćenjima, postavlja se pitanje ko će da ih primeni i da li je međunarodna zajednica spremna da u tom slučaju koristi vojnu silu, kao što je to činila u prošlosti, jer bi to moglo da utiče na bezbednosnu situaciju.

Rusija želi da formira humanitarni centar u RS

RSE: I kako bi Rusija reagovala u tom slučaju.

Petrič: Da, Rusija želi da uspostavi u Republici Srpskoj humanitarni centar kao u Nišu. Stoga se postavlja pitanje da li bi Moskva zaoštrila situaciju. Ili, ako je Merkel postigla sporazum sa Putinom, da li to uključuje i položaj Dodika u smislu da ga puste na miru, a on bi zauzvrat ublažio svoju retoriku.

Međutim, ako nema tog dogovora, onda je velika dilema kako će Moskva reagovati na Šmitovu nominaciju, a potom ako bi se u slučaju upotrebe bonskih ovlašćenja našao na udaru neki srpski političar u BiH.

Umesto promene Ustava, fokus na borbu protiv korupcije u BiH

RSE: Da li se može očekivati odlučnija inicijativa EU i SAD na Balkanu da bi se pronašao izlaz iz ćorsokaka. Pomenuo sam malopre da se razmatralo i sazivanje Dejtonske konferencije 2. Ili će se manje više nastaviti po starom?

Petrič: Ne, mislim da će EU morati da promeni svoju strategiju i da se ne fokusira na promene Ustava BiH, što je uzaludno, već na suštinska pitanja kao što je sveopšta korupcija u zemlji. Sistem je veoma netransparentan. Rukovodstva svih partija su involvirano u sistemsku korupciju.

To znači da treba ponovo uvesti međunarodne pravnike u Bosnu koji su, nažalost, otišli za vreme mandata Valentina Incka. Nije trebalo da im dopusti da odu na pritisak Milorada Dodika i Dragana Čovića. Prisetite se da su ti međunarodni tužioci priveli Čovića pravdi, odnosno osuđen je na pet godina zatvora (2006.) ali se od toga kasnije odustalo.

Bili su na tragu dokaza za korupciju protiv Dodika, ali su sve istrage potom obustavljene. Dakle, treba se fokusirati na sudsko-pravna pitanja. Pre godinu dana je objavljen “Pribeov izveštaj” o vladavini prava u BiH i treba ga primeniti. U tom slučaju, koruptivni lideri bi bili u defanzivi ili uklonjeni sa političke scene.

Nerealno ujedinjenje Albanije i Kosova, i Srbije i RS

RSE: Pomenuli smo Makrona koji je protiv proširenja EU u doglednoj budućnosti. Da li postoji rizik da ona zbog toga gubi privlačnost na Zapadnom Balkanu jer, na primer, nije odobrila viznu liberalizaciju za Kosovo. Stoga bivši premijer Ramuš Haradinaj (Ramush) upozorava da ako ne bude pomaka o tom pitanju, kao i u pregovorima sa Srbijom, Kosovo bi moglo da se ujedini sa Albanijom.

Petrič: To su sve primeri kako se može pretiti Evropskoj uniji, te da je njena pozicija oslabljena. Međutim, mislim da Lajčak radi dobar posao iza scene, ali mora da sačeka završetak izbora na Kosovu, formira pregovarački tim Prištine i nastavi dijalog sa Beogradom. EU mora da nauči i kako se upotrebljava politička moć.

RSE: Koliko je inače ta pretnja o ujedinjenju Kosova i Albanije realna, ili je to samo retorika?

Petrič: Sva ta priča o secesiji ili ujedinjenju, bilo da je reč o Republici Srpskoj ili Kosovu, jeste nerealna i samo je pretnja. Međutim, EU mora da aktivnije deluje i ostvari napredak. U suprotnom, pojavljuju se i druge ideje, poput secesionističkih.

No, i Albanija i Srbija veoma dobro znaju da ako bi primili pod svoje okrilje Kosovo odnosno Republiku Srpsku – zauvek bi se raspršile njihove aspiracije o ulasku u EU. Međutim, spor između Bugarske i Severne Makedonije pokazuje slabost procesa proširenja jer najsiromašnija članica EU može da spreči ostale da ostvare zacrtani cilj otvaranja pregovora sa vlastima u Skoplju.

Francuska protiv proširenja EU u strahu od ‘mađarskog modela’

RSE: Kao što sam pomenuo, postoji opasnost da odsustvo spremnosti EU za proširenje u dogledno vreme u kombinaciji sa jačanjem autoritarizma na Zapadnom Balkanu, naročito u Srbiji koja, ako priznanje Kosova bude uslov za njen prijem, može i da odustane od evropskih integracija i dodatno okrene Rusiji, Kini. Stoga je veoma upitno kako će izgledati Balkan za 5,10 i više godina.

Petrič: To je tačno. S jedne strane, Balkan nema ozbiljnu alternativu članstvu u EU. Međutim, u pravu ste, ako se nastave dosadašnji trendovi, alternative koje ne nude održiva rešenja, ipak mogu da postanu sve privlačnije.

Mislim pre svega na Kinu, dok Rusija nema tu snagu. Ona više nastoji da ometa evropske integracije nego što može ponuditi opipljivu alternativu. Međutim, Kina može postati snažan partner, a što bi značilo okretanje balkanskih zemalja autoritarnoj vladavini.

U EU postoji dilema da li bi proširenje osnažilo zapadni liberalni model društva ili mađarski. U Parizu se pribojavaju da ako bi primili zemlje Zapadnog Balkana na sadašnjem ili sličnom nivou demokratije, to bi, nažalost, osnažilo mađarski model. U tom smislu je razumljiv skepticizam Francuske.

RSE: S druge strane, ukoliko Zapadni Balkan ostane predugo izvan EU, onda će se razviti još gori model nego što je mađarski.

Petrič: Da, to je veliki izazov jer je liberalna demokratija uzdrmana u zemljama u kojima je nastala, što ugrožava njihov kredibilitet. Bajden se suočava sa ogromnim zadatkom promocije demokratije u SAD. Slike upada mase u američki Kongres su ostavile snažan utisak širom sveta.

Zašto bi, na primer, ljudi u Srbiji nužno smatrali da “svetlo dolazi sa Zapada”. Mogu da uzvrate i Briselu na kritike “idite najpre u Budimpeštu, Varšavu”. Stoga, kao i Vašington tako i Brisel ima nimalo jednostavan zadatak u promociji demokratije unutar EU – u Mađarskoj, Poljskoj, Rumuniji, Bugarskoj. Raste broj zemalja u evropskom bloku sa nestabilnom demokratijom i treba se najpre pozabaviti sa tim problemom.

Nečuveni tretman predstavnika EU u Moskvi

RSE: Kazali ste da je poseta Borelja Moskvi bila katastrofalna. Da li je to izolovani diplomatski promašaj, ili samo slika dubljeg stanja kako u odnosima EU i Rusije, tako i unutar samog evropskog bloka. To uviđaju i političari na Balkanu pa mogu da odugovlače i blokiraju neophodne reforme za izlazak iz ovog ćorsokaka.

Petrič: Apsolutno. Ruska reakcija se nije ticala Zapadnog Balkana. Putin je u defanzivi zbog slučaja Alekseja Navaljnog koji je katalizator promena situacije u Rusiji u negativnom smislu po aktuelnu vlast. Kremlj se sada dodatno ušančuje i uništava i preostale dobre odnose sa EU.

To je jedan od najtežih gafova koje sam ikada video u svom životu da se tako tretira predstavnik najvećeg ekonomskog bloka na svetu, uključujući i proterivanje nekoliko evropskih diplomata istoga dana. To je zaista nečuveno. To će se svakako odraziti na odnose EU i Rusije na širem planu, ali i u BiH, tačnije kada je reč o sudbini Ureda visokog predstavnika.

RSE: Drugi deo mog pitanja je da osim nediplomatskog nastupa šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova kao domaćina, političari na Balkanu mogu da protumače Boreljovu posetu i odsustvo reakcije kao izraz slabosti EU, te da mogu da nastave bez ikakvih posledica svoju politiku blokade reformi.

Petrič: Mislim da će EU morati da reaguje i jedno od glavnih pitanja biće gasovod Severni tok 2. Smatram da on neće biti završen i pušten u pogon.

RSE: Međutim, Nemačka insistira da je ovaj gasovod u njenom interesu. Tako je naslednik Angele Merkel na čelu demohrišćana Armin Lašet (Laschet) kazao da ne treba povezivati ekonomska i politička pitanja.

Petrič: Znam. To pitanje izaziva velike polemike u Nemačkoj jer ako gasovod ne profunkcioniše biće zarobljene milijarde evra investicija. Međutim,politički govoreći Severni tok 2 biće odlučujući test u odnosima Rusije i Nemačke, kao i cele EU.

Ovaj projekat ima i simbolično značenje, ali je očigledno da je sa ekonomskog stanovišta doneta pogrešna odluka mnogo godina ranije. Sve to će se odraziti i na Zapadni Balkan. Stoga je važno da se politika prema ovoj regiji postavi na novim osnovama.

Autor: Dragan Štavljanin (Radio Slobodna Evropa)

Continue Reading
Click to comment

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

SLOBODNA VOJVODINA

U LSV stasala generacija iskusnih političara koji imaju ideje i energiju

NOVI SAD – Opšti izbori će biti 2024. godine i Liga socijaldemokrata Vojvodine na njih mora izaći spremna, jaka i reorganizovana. Lično, mislim da sam posle 32 godine postao teret stranci jer su me sve vlasti i opozicije združeno pljuvale i to je kod jednog broja građana ostavilo neki trajni utisak. Ovo u interjuu za „Blic nedelje“ kaže Nenad Čanak, predsednik LSV

Published

on

By

– Dakle, odlučio sam da se ne kandidujem za mesto predsednika i time na vreme poručio da ne želim ni kandidaturu, a kamoli da ponovo budem predsednik. Vreme je za mlađe ljude, a njih Liga ima. Ja ću naravno biti tu, kao član ili na nekoj drugoj stranačkoj funkciji ako mi se ponudi, ali neću biti predsednik. Ja sam to hteo i ranije ali nekako stalno nije bilo vreme za to i stalno su me ubeđivali ili kandidovali. Sada je vreme da se kormilo prepusti mlađima, tim pre što ima dovoljno vremena do izbora da to ne bude smetnja.

Kažete i da nećete napustiti politički život. Šta to tačno znači i kako će vaš budući politički angažman izgledati?

– Ja ne napuštam politiku i javni život time što odlazim sa čela stranke. Naprotiv. Ja sam u politiku ušao ne da bih ćutao, nego da ne bih ćutao. I do sada sam nekako, sigurno ste to primetili, morao da biram reči kada govorim o nekim ljudima, političkim procesima ili promenama u društvu u ovoj zemlji. Sada, jednostavno više nemam obavezu za eufemističkim izražavanjem i mogu da budem oštriji i direktniji.

Ko bi mogao da bude sledeći predsednik LSV? Hoćete li nekoga predložiti na Skupštini u novembru?

– Ne želim da utičem na to. To što sam ja 32 godine na čelu stranke ne znači da je Liga bila liderska stranka. Naprotiv. Mi smo imali i imamo i stranačke institucije i demokratske procese na koje nisam uticao. Ono na šta sam ponosan jeste činjenica da je u stranci prosto stasala generacija iskusnih, a opet dovoljno mladih ljudi koji imaju energiju da nastave da od LSV čine građansku i regionalnu stranku koja ne odstupa od svojih političkih ciljeva.

Ako se osvrnete 32 godine unazad, kako biste ocenili društvo tada, a kako danas?– Pre 32 godine ljudi su ozbiljno pristupali politici i imali ubeđenja. Bili su spremni da o njima polemišu i smatrali su svojom moralnom obavezom, barem oni sa kojima sam se družio, da daju svoj doprinos preuzimanjem odgovornosti u javnim poslovima. Danas je sračunato uništeno ne samo poverenje u politiku i političare, nego uopšte u bilo kakav oblik javnog angažmana. Pa, više niko ne pita šta može da učini za svoju zemlju nego koje će privilegije dobiti postavši deo vladajuće strukture. Čast, poštenje i odgovornost postale su ismejane kategorije, a kada pogledate ko je od toga najviše profitirao videćete da po istraživanju javnog mnenja, najviše poverenja građani imaju u crkvu i vojsku. Dakle, u hijerarhijske organizacije na koje javnost nema nikakav uticaj. Drugim rečima, sračunatim delovanjem interesnih grupa u Beogradu i inostranstvu u Srbiji je stvoreno najplodnije moguće tle za klerofašističku diktaturu. Pre trideset godina bilo je budućnosti, ima je i sada, ali je više niko ne vidi. Barem ne ovde.

Šta je vaša najveća greška u periodu dužem od tri decenije? A šta najveći uspeh?

– Najveći uspeh je što pojam Vojvodine kao simbola demokratije, interkulturalnosti i decentralizacije još uvek postoji. A najveća greška mi je što sam poverovao da se među političkom elitom u Srbiji, i pozicionom i opozicionom, nalazi iko ko iskreno veruje u mogućnost da se Srbija decentralizuje i da se vlast spusti što bliže građanima. U Beogradu, takva biljka još nije nikla.

Nenad Čanak ide na prajd, za uvođenje je sankcija Rusiji, za vas je Kosovo nezavisna država… Da li mislite da će za takvu politiku ikada biti većina građana i građanki Srbije?

– Naravno da neće dokle god budu tretirani kao stado kojim upravljaju čopori. Srbija ne samo da nema nezavisne medije, nego nema medije uopšte. Ima samo razvijenu propagandnu industriju, ponekad konkurentskih propagandnih firmi. I naravno onda, stepen laži i sračunatog zasipanja sumnjom u sve postojeće kojim su izloženi, građane Srbije, dovodi u situaciju da su prestali da razlikuju elementarno dobro od elementarnog zla. To vodi, posle moralnog sunovrata i u fizički nestanak.

I kada ste ušli u politiku i danas kada najavljujete povlačenje sa čela LSV Kosovo je tema. Kako komentarišete aktuelno uključivanje različitih međunarodnih izaslanika u rešavanje kosovskog pitanja? Jesmo li blizu rešenja?

– Nismo. Iz jednostavnog razloga što – pod jedan, niko nije definisao koje je tačno to kosovsko pitanje i pod dva – koliko socijalnih parazita živi od nerešavanja tog nedefinisanog kosovskog pitanja.

Izjavili ste da ste kao predsednik stranke morali da govorite uvijeno i da vam je to bilo opterećenje. Da zamislimo da je sad novembar, da je Liga dobila novog predsednika. Šta je prva „potpuno slobodna“ izjava Nenada Čanka?

– Čućete u novembru. Mesec i po dana je jako dug period u današnje vreme. Videćemo šta će se sve dogoditi do novembra, pa i to da li ću zbog poteza botoksiranog degenerika iz Kremlja imati mogućnost da se uopšte ikome obratim.

O političkim protivnicima u dve, tri reči:Boris Tadić: Prijatelj sa mnogo razlika.Vojislav Šešelj: Monstrum i nedovoljno osuđeni ratni zločinacDragan Đilas: Nikad račundžija političarSlobodan Milošević: Putinova budućnost.Čedomir Jovanović: Vreme će reći.Aleksandar Vučić: Šahista koji igra i crnim i belim.Ivica Dačić: Uvek nešto, s nepoznatim zaštoBoško Obradović: Diler voštanica i tamjana

(SzILSV, 25.09.2022)

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Fon Kramon: Plan saradnje Srbije i Rusije signal da zamrznemo pregovore sa EU

Izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo Viola fon Kramon prokomentarisala je potpisivanje Plana konsultacija ministarstava spoljnih poslova Srbije i Rusije za naredne dve godine i ovaj sporazum nazvala “ozbiljnim skandalom”

Published

on

By

„Ovo je ozbiljan skandal. Usred besnog rata, ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije potpisuje plan buduće saradnje sa ruskim agresorom. Ili je to možda samo signal za nas da zamrznemo pristupne pregovore u Evropsku uniju, jer ulazak u EU ne ide preko Moskve“, napisala je na Tviteru fon Kramon.

Šefovi diplomatije Rusije Sergej Lavrov i Srbije Nikola Selaković potpisali su juče u Njujorku Plan konsultacija ministarstava spoljnih poslova dve zemlje za naredne dve godine.

Plan je potpisan na marginama 77. zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, a srpsko ministarstvo je na Tviteru objavilo video snimak potpisivanja i razmene dokumenta koji je, sudeći po snimku, potpisan u prostorijama ruske misije pri UN.

Inače, Stranka slobode i pravde danas je u saopštenju osudila potpisivanje ovog plana, istakavši da „naš tehnički ministar gura prst u oko celom civilizovanom svetu i potpisuje sporazum koji nije morao da se potpiše“, kao i da vlast ovim krši poziciju Srbije oko Kosova.

„Neverovatno je da u momentu dok čitav svet sa strahom prati poteze Moskve koji ugrožavaju svetski mir, dok mesecima gledamo svakodnevna stradanja ukrajinskog naroda, naš tehnički ministar, u poslednjim danima svog mandata, zaključi sporazum o produženju konsultacija sa zemljom koja direktno krši Povelju UN i namerava da svojoj teritoriji prisajedini teritoriju druge međunarodne priznate zemlje“, navodi se u saopštenju SSP.

Valentina Teodorović

izvor: https://nova.rs/vesti/politika/fon-kramon-plan-saradnje-srbije-i-rusije-signal-da-zamrznemo-pregovore-sa-eu/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Rusija nakon Putinovog obraćanja više neće biti ista

Ako se netko pitao zašto je Putin tako uporno i dugo odbijao pomisao da provede mobilizaciju, sad je dobio odgovore – hiljade i hiljade Rusa krenule su put granica kako bi se osigurale da neće dobiti pozive za mobilizaciju, hiljade uglavnom mladih izašle su na demonstracije protiv mobilizacije, internetom kruže ljutite reakcije supruga nesretnika koji su već dobili povestky (povestku – poziv)

Published

on

By

Rusija nakon Putinovog obraćanja naciji 21. rujna više neće biti ista. Zapravo će se pretvoriti u pravu diktaturu bez ijednog slobodnog javnog medija. Državna propaganda ubacit će u brzinu više. Državni nadzor i stisak nad političkim strankama postat će još snažniji. 

Uveden novi zakon

U svoj ovoj kakofoniji vijesti potpuno je prošlo neopaženo da je ruski parlament Duma 20. rujna usvojila zakon kojim je uvela pojam “mobilizacija”, “ratno stanje” i “ratno vrijeme”. No otišli su i korak dalje.

U kazneni zakon uvedeno je izvršenje kaznenog djela “u razdoblju mobilizacije ili izvanrednog stanja, u ratu ili u uvjetima oružanog sukoba ili borbenih djelovanja”. Na taj je način Duma omogućila zakonsku osnovu ne samo za provođenje mobilizacije već i za proglašenje izvanrednog stanja. Po novom zakonu, za odbijanje odaziva na mobilizacijski poziv ruski vojni obveznici mogu dobiti do 10 godina zatvora. Isto toliko po izmijenjenom kaznenom zakonu dobit će nesretnici koji završe u Ukrajini pa preživljavanje pokušaju osigurati, kako je precizno navedeno u dopuni zakona, dobrovoljnom predajom.

S obzirom na to da je predaja u ratu uvijek dobrovoljan čin, Duma je tom izmjenom zakona zapravo sve Ruse koji dopadnu ukrajinskog zarobljeništva osudila na dugogodišnju robiju. Stoga ne čudi da je Kijev objavio ponudu ruskim vojnicima: “Prisilno mobilizirani Rusi koji ne želite sramotno umrijeti u stranoj zemlji, predajte se kad se ukaže prva prilika. Ukrajina vam jamči život i dostojanstven tretman. Prema Ženevskoj konvenciji, nećete biti izručeni Rusiji, osim ako to ne želite.”

Vlast je osigurala da će svi koji su namjeravali nastaviti s prosvjedima još jednom razmisliti

Potpuno u skladu s novim zakonima, dio od 1300 i nešto više uhićenih, koji su se usudili drznuti da prosvjeduju protiv mobilizacije, još u pritvoru dobio je poziv za mobilizaciju. Naravno da nije najpametnije dati oružje u ruke tako nezadovoljnoj osobi, pa će vjerojatno završiti na zadaćama postavljanja i čišćenja minskih polja, kopanja rovova i slično. Istovremeno, takvim je postupkom vlast osigurala da će svi koji su namjeravali nastaviti s prosvjedima još jednom razmisliti.

U međuvremenu su ruske neovisne novine Novaya Gazeta potvrdile predviđanja da je brojka od 300 tisuća poziva pričuvnicima tek početak. Novaya Gazeta se pozvala na neimenovanog dužnosnika u vladi predsjednika Putina koji je rekao da je pravi plan pozvati milijun ljudi. Na to upućuje i činjenica da u Putinovom dekretu o provođenju mobilizacije nedostaje sedma točka. Glasnogovornik Kremlja Dmitrij Peskov potvrdio je da upravo ta točka spominje krajnju namjeravanu brojku mobiliziranih te se smatra državnom tajnom. Zanimljivo je da se nitko nije sjetio tu točku staviti kao zadnju pa se ne bi ni znalo da postoji. No čudni su putovi uma ruske birokracije.

Odabir jadnika kojima će se uručiti mobilizacijski poziv trebao bi biti isključivo na djelatnicima vojnih ureda

Objavom o djelomičnoj mobilizaciji najzadovoljnija je upravo ruska birokracija. I ovako sklona korupciji sad je dobila priliku kakva se dogodi jednom u radnom vijeku. Kvote koliko koji rajon ili grad moraju osigurati mobiliziranih nesretnika određuju se s vrha, ali odabir jadnika kojima će se uručiti mobilizacijski poziv trebao bi biti isključivo na djelatnicima vojnih ureda.

Nekoliko desetaka tisuća rubalja odgovornom i poziv nikad neće stići. Nekoliko stotina tisuća rubalja osigurat će da kartončić s podacima zauvijek nestane. Da ne spomenemo sve moguće rodbinske veze i prijateljstva koja se sada potežu. I, naravno, utjecaj lokalnih “šerifa”.

Stoga ne čudi da su već drugog dana mobilizacije počele stizati vijesti kako se podižu stariji od 60 godina, ljudi s kroničnim bolestima, očevi petero djece, studenti itd. Svi oni koji bi, po tvrdnjama ruskog ministra obrane Šojgua, trebali biti oslobođeni.

Sad je sasvim jasno da Moskva koristi mobilizaciju i za svojevrsno etničko čišćenje. Dok se središnja Rusija (za sada) ne dira, mobilizacija se intenzivno provodi u ruskim regijama južnog i sjevernog Kavkaza. Zapravo, istočno od Urala. 

Činjenica je da logistika ruske vojske ne može zbrinuti milijun novih vojnika odjednom. Zbog toga je sigurno da su taj proces razdijelili u (po svemu sudeći) tri dijela. S krajnjim ciljem da u proljeće naredne godine imaju spremnih više od milijun vojnika za ponovni pokušaj okupacije Ukrajine. Do tada će ovih prvih 300 tisuća nesretnika morati držati ukrajinsko bojište tijekom zime. S obzirom na slabu obučenost i očajno niski borbeni moral prisilno mobiliziranih vojnika, ruski se generali nadaju da će njihova masa osigurati stabilnost ruskih obrambenih položaja u Ukrajini.

Moglo bi se dogoditi da duga oštra zima smrzne na silu mobilizirane Ruse

Prije manje od mjesec dana Gazprom je dvominutnom reklamom prijetio Europi dugom oštrom zimom koja će isprazniti spremnike plina i smrznuti nas. No sada bi se moglo dogoditi da duga oštra zima smrzne na silu mobilizirane Ruse koji će spas od smrzavanja i gladi potražiti u ukrajinskom zarobljeništvu. I od tamo se nadati da će Putinova strahovlada što prije past kako bi se mogli vratiti u domovinu.

Istovremeno se na okupiranim ukrajinskim područjima provode referendumi. Putin je uspio pronaći novi način uključivanja vojske u “demokratsko” odlučivanje. S oružjem obilaze domove glasača i prisiljavaju ih da pred njima zaokruže odgovor. Onomad je kubanski diktator general Batiska koristio vojnike da zaokružuju njegovo ime na izbornim listićima, no Putin je uspio otiči korak dalje.

Prigodno, vlast je u Moskvi i Sankt-Peterburgu organizirala masovne skupove podrške pripojenju okupiranih ukrajinskih regija. Ljudi su na masovnom skupu nosili ruske zastave, zastave s ruskim simbolom “Z” i natpisom tipa “Rusi, Ukrajinci, jedan narod, jedna zemlja”. Na objavljenim fotografijama vidi se da je na skupovima bilo puno žena, ali i mladih, za borbu sposobnih muškaraca. Zasigurno su svi ti mladi i za borbu sposobni muškarci nakon okončanja skupova, razdragano uz votku i pjesmu, otišli do vojnih ureda kako bi se prijavili za odlazak u Ukrajinu.

Mario Galić

izvor: https://www.index.hr/mobile/vijesti/clanak/rusija-nakon-21-rujna-nece-biti-ista-bit-ce-jos-gora/2397755.aspx

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Ponoš o Putinovim pretnjama i putu Srbije ka EU: Rusija podigla ulog, više nema mesta za balansiranje

Ne bih rekao da Rusija igra na sve ili ništa. To još nije ni blizu toga. Pretnja nuklearnim oružjem nije igranja na sve ili ništa, to je igranje na ništa. To što je rat dobio novu dimenziju i dinamiku nije neočekivano. Rusija ne sme da dozvoli da izgubi rat. Može da prekomponuje ciljeve rata i to se dešava. Mobilizacija je bila očekivana, ali to ne znači da je to politički prihvatljivo, niti neko ko je u našoj poziciji treba da pozdravi. Nuklearno oružje je politička pretanja i pritisak i jeste podizanje uloga. Put Srbije ka EU treba da bude jasniji jer nema više balasiranja, kazao je Zdravko Ponoš, lider udruženja Srbija centar

Published

on

By

Prema njegovim rečima, važno je da se prepozna da je nova gvozdena zavesa tu i da je ona za razliku od 20. veka dalje od naše granice i teško da će da se primiče našim granicama.

On je gostujući na televiziji N1 odgovarajući na pitanje treba li Srbija jasniej da se odredi prema globalnoj situaciji budući da su predsednik Srbije, Aleksandar Vučić i ambasador Srbije u Americi, Marko Đurić postavili fotografiju na drštvenim mrežama na kojoj u Njujorku jedu rusku čorbu, naveo da više nije reč o tome šta je međunarodno pravo i pravda i šta se nama sviđa, čiju književnost volimo i ko nam je bliži, već se radi o tome šta je dorbo za ovaj narod.

– Mi smo okruženi zemljama koje su EU i dobar deo u NATO. To je realnost. Rusija je zabavljena svojim mukama i teško može da nam pomogne da se ovde živi bolje. Rat je doneo lošiji život ne samo nama nego i Evropi. Mi treba da vodimo računa da se posledice rata što manje osećaju. Naš evropki put treba da bude ultimativiji i jasniji i tu govorim i o sankcijama i o svemu ostalom. Balansiranaja nema ovde, jer nema šta puno da se balansira više – naveo je on.

Prema njegovim rečima, dobro bi bilo da se o sancijama razgovara sa Moskvom i da bi im se objasnila naša pozicija, iako je oni znaju.

Ponoš smatra da pitanje Kosova ne treba da se rešava da bi bilo rešeno za nekoliko meseci.

– To ne može da se reši, a da bude dobro po nas. Treba da se rešava u kontinuitetu pozitivnih pomeranja sa jasnim linijama šta je neprihvatljivo za nas, a to je da se ne prizna nezavisnost i da se pusti u UN. Sve ostalo treba da bude predmet razgovora da se pomere standardi života – objasnio je on.

Prema njegovom sudu, u pomeranju standarda života ova vlast je sve dala a ništa nije dobila za naše ljude koji žive na KiM i za crkve i manastire.

On dodaje da ova varijanta u kojoj je Srbija prisutna u prištinskim institucijama preko Srpske liste ne daje rezulate i nacionalni interesi nisu odbranjeni.

– Vanistitucionalna borba je jedna od mogućnosti. To je radio Adem Demaći kada su paralelne stvari napravili tamo. Da li je to nešto o čemu treba da se razmišlja da bi se izvršio pritisak. Ovo sad ne funkcioniše – ukazao je on.

Kako je zaključio mir se ne sme ugroziti, ali smo daleko od pomirenja.

– Rekao bih da je ova vlast bila kooperativnija u razogovorima, a vlast u Prištini je mnogo tvrđi pregovarač. Kurti nije čovek kojeg mogu da ucene – naveo je Ponoš.

On kaže da je indikativno da se u non pejperu EU koji se pojavio govori o štapu i šargarepi ako obe strane budu kooperativne i ako ne budu.

Kako je pojasnio u delu koji se odnosi na nekooperativnost Prištine se navodi samo rušenje Kurtijeve vlade, te da to „dosta čudna postavka i nije nešto što stimuliše Beograd“.

Kada je reč o tome što još nema vlade i objašnjenju mandatarke Ane Brnabić da se kasni zbog dešavanja u septembru i mnogih obaveza predsednika Srbije, Ponoš kaže da su objašnjenja na nivou da nisu mogli da formiraju vladu jer je padala kiša.

Komentarišući skupštinsku raspravu o Kosovu rekao da su se čuli opozicioni predlozi koji ne mogu puno da pomognu ali ni da štete, ali da je važno da se govorilo u Skupštini iako nije onapravljen nikakav pomak.

– Ako je bila svrha postizanje višeg nivoa nacionalnog jedisnstva, to nije urađeno – kazao je on.

Prema njegovi rečima, verovatno je tu raspravu Vučić shvatio kao dopuštenje da radi sve kao i do sada.

– Vučić je igrao simultanku, čak je zabranio njegovima i da ga brane – opisao je Ponoš.

Govoreći o prajdu i tome kako bi se on postavio, rekao je da se kao predsednik ne bi bavio temama koje nisu njegova nadženost. On ne bi ni prihvatio 2019. da Beograd bude domaćin „jer mi kao društvo nismo u stanju da prhvatimo to bez većih tenzija“.

On smatra da je to uraženo zbog pozitivnog brojanja u Brisleu što ej pogrešno, a da kada je trebalo da se desi istraživanja pokazala da da baš to i nije proihvatljovo pa je Vučić pokušao da pobegne od toga.

Ponoš je naveo da se znalo kada je šetnja zabranjena da se nikom ništa neće desiti jer su ljudi koji su pravili haos ostavljnei kod kuće, te da je jedino je crkva odradila ono što nije mogla odraditi ekstema desnica.

L.V.

izvor: https://www.danas.rs/vesti/politika/ponos-o-putinovim-pretnjama-i-putu-srbije-ka-eu-rusija-podigla-ulog-vise-nema-mesta-za-balansiranje/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Sve novine oko popisa stanovništva i zašto ne možete samo da zalupite vrata popisivačima

Popis stanovništva u Srbiji biće sproveden od 1. do 31. oktobra, a po prvi put koristiće se elektronski upitnici. Popisivači će sa laptopovima ići od vrata do vrata, unositi podatke o građanima, a za te namene urađena je i posebnu aplikacija. Za popis prosečne porodice, koja u Srbiji broji tri člana, biće potrebno pola sata do 40 minuta

Published

on

By

U skladu sa Zakonom o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova, građani su dužni da učestvuju na popisu i da daju potpune i tačne odgovore na skoro sva postavljena pitanja. Postoje samo tri izuzetka. Za one koji su isključivi i ne žele da učestvuju u popisu zakonom je predviđena i novčana kazna od 20.000 do 50.000 dinara.

“Izuzetak su tri pitanja na koje po Ustavu građani ne moraju da se izjasne. To su pitanja o nacionalnoj pripadnosti, veroispovesti, kao i pitanje vezano za invaliditet koje glasi “da li imate problema u svakodnevnom funkcionisanju zbog lošijeg vida, sluha, hoda, pamćenja”. Popisivač je dužan da upiše tačno onaj odgovor koje je lice dalo. Ako kaže ne želim da se izjasnim popisivač upisuje tako”, kaže za Euronews Srbija Ljiljana Đorđević načelnica Odeljenja za popis stanovništva u Republičkom zavodu za statistiku.

To pravilo važilo je u na prethodnom popisu stanovništva, koje je sprovedeno 2011. godine. Tada smo saznali da u Srbiji ima i vanzemaljaca, džedaja, ali da je za neke nacionalna pripadnost “zvezdaš” i “partizanovac”.

Popis se obavlja na adresi gde osoba stanuje, a ne gde je prijavljena. U Zavodu kažu da im je bitno da se napravi “slika Srbije u momentu”. Zbog toga ne treba da brinu oni koji su podstanari, a nisu prijavljeni na adresi stanovanja.

“Popisivači su u obavezi da objasne građanima zašto se obavlja popis, da su to samo statistički podaci i u koje svrhe se koriste. Ukoliko lice izričito odbija da bude popisano onda o tome obaveštava svog instruktora koji izlazi na teren zajedno sa popisivačem. Nikome nije u interesu da pokreće prekršajne postupke već da se objasni ljudima zbog čega je popis važan, ako ništa drugo da ostane beleška za budućnost, da ostavimo neki trag. Takav je naš slogan – “Popiši se, ostavi trag”. Važno je da se svi popišemo, da možemo da se uporedimo sa drugim zemljama”, objasnila je Đorđević.

Roditelji daju podatke za decu

Inače, sve zemlje članice Ujedinjenih nacija dužne su bar jednom da popišu stanovništvo od 2015. do 2024 godine. Đorđević dodaje da je bezbednost podataka građana na najvišem nivou, da se statistički podaci ne objavljuvuju pojedinačno, samo zbirno i da niko nema pravo pristupa podacima građana.

 

Zakonom o popisu stanovništva nisu samo predviđene kazne za građane koji odbiju da odgovore na pitanje u popisnim upitnicima ili daju netačne i nepotpune odgovore, kazne su predviđene popisivače ukoliko ne rade sve u skadu sa propisima, zakonom, ugovorom koji su potpisali- da čuvaju kao tajnu podatke. 

“Prvo im se raskida ugovor, ostaju bez zarade, a novčane kazne za popisivače su od 30.000 do 50.000 dinara. Kaznom od 50.000 do 100.000 dinara kažnjavaju se članovi popisne komisije ukoliko neracionalno troše sredstva koja su dedeljena za popis”, pojašnjava Đorđević.

Prvi rezultati popisa biće objavljeni kraja novembra. Oni će sadržati samo ukupan broj popisanih lica, popisanih domaćinstava i stanova. Nakon toga kreće detaljna obrada podataka koji će biti objavljeni na proleće.

Slavica Tucić

izvor: https://www.euronews.rs/srbija/drustvo/63198/sve-novine-oko-popisa-stanovnistva-i-zasto-ne-mozete-samo-da-zalupite-vrata-popisivacima/vest

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

KIŠJUHAS: ZA OZBILJNU DRUŠTVENU PROMENU TREBA MANJE AKTIVIZMA I MNOGO VIŠE POLITIČKE ORGANIZACIJE

Aktivisti i neformalne inicijative građana koji rade posao koji bi trebalo da radi opozicija i koji su u prethodnom periodu ponekad bivali jedini korektivni faktor vlasti, jesu ideološki bliži levici, ali će za nametanje alternative jačanju desnice u Evropi ipak biti neophodno njihovo jasnije političko profilisanje, smatraju sagovornici VOICE-a

Published

on

By

Ne postoje „antifašistički aktivisti“, zar ne? Postoje samo – antifašisti.

Podsetimo, u Srbiji se u prethodnih nekoliko godina organizatori različitih protesta često ograđuju od političkih partija i negiraju i samu političku prirodu sopstvenih akcija, a vlast to obilato koristi sprečavajući na taj način da lokalne pobune prerastu u ozbiljan politički faktor na nivou cele zemlje.

Međutim, ukoliko žele da se ozbiljno suprotstave jačanju desničarskih i populističkih pokreta u Srbiji, što je trend koji postoji i u Evropi, one će po mišljenju naših sagovornika, neminovno morati da se jasnije ideološki definišu i mnogo ozbiljnije organizuju.

AKTIVIZAM I POLITIKA

Sociolog Aleksej Kišjuhas za VOICE napominje kako zbog svojevrsnog sloma politike i političkih partija u savremenom društvu, oznaka „aktivista“ istovremeno implicira Nepripadanje političkim partijama ili gadljivost prema stranačkoj politici i organizaciji.

To je, po njegovom mišljenju, legitimno i razumljivo, ali postoji bojazan da aktivizam tada ostaje pomalo isprazan ili ispražnjen od politike i ideologije.

– Ostaje na nivou pisanja duhovitih transparenata na kartonu. I, pre svega, nedovoljno organizovan, već nekako ličan i subjektivan – smatra Kišjuhas.

Naš sagovornik podseća i da reč „aktivista“ praktično nije ni postojala sve do 1960-ih godina, a da su tek tada neki društveno „aktivni“ intelektualci (poput Bertranda Rasela) posprdno prozvani „aktivistima“.

Aleksej Kišjuhas: Uostalom, ko nisu aktivisti? Pasivisti?
(Foto: medija centar Beograd)

– Marks, Engels, Lenjin, Trocki i ostali verovatno ne bi ni razumeli šta je „aktivista“. Vođe radničkog pokreta nisu bili „aktivisti“, već organizatori, agitatori, borci, uostalom. Ne postoje „antifašistički aktivisti“, zar ne? Postoje samo – antifašisti. Slično tome, da li su boljševici, ili Kastro i Če Gevara bili – „aktivisti“? I da jesu, da li bi svrgnuli režim i organizovali Oktobarsku, odnosno Kubansku revoluciju? Uostalom, ko nisu aktivisti? Pasivisti – pita se Kišjuhas.

Novosadađanin Petar Atanacković, koji već više od decenije živi u Potsdamu gde svakodnevno sarađuje sa mnogobrojnim inicijativama i organizacijama civilnog društva, za VOICE kaže da takve organizacije tradicionalno pripadaju levoj sceni i da se, bez obzira na sferu njihovog delovanja, zajednički bore za pronalazak novog modela koji bi olakšao svakodnevni život građana.

– Priča se o, na primer, klimatskim promenama, o direktnoj demokratiji, priča se o učešću ljudi, za tu scenu čiji sam ja deo to je svakodnevica. Mi to svakodnevno živimo i razgovaramo o tome, reflektujemo i smatramo da je to model koji može da se proširi na ostatak društva i da bi to bila jedna prava alternativa demokratske tranzicije u jednu bolju društvenu formu – navodi on.

Ipak, Atanacković ne voli termin levica jer ona u Nemačkoj obuhvata brojne aktere sa kojima se, kako kaže, lično uopšte ne slaže.

– To je grupa ljudi koja misli da to što mi radimo nije dovoljno radikalno i da dok tu ne prođe milion  radnika sa crvenim zastavama kroz našu ulicu, da se ništa neće promeniti, a da nama ostaje samo da sedimo i čekamo tih milion radnika da se pojavi. To je zapravo jedna vrlo konzervativna pozicija, pozicija po kojoj treba sedeti i čekati da dođu bolja vremena – navodi on.

Petar Atanacković: Organizacije civilnog društva tradicionalno pripadaju levoj sceni.
(Foto: VOICE)

Britanka Šarlota Lojd iz Open Cultural Center“ iz Barselone, koji se bavi pitanjima izbeglica i migranata, za VOICE kaže da su sve organizacije sa kojima sarađuju isključivo levičarske, iako postoji razlika među njima, pa su jedne otvoreno anti-establišment provinijencije dok se druge, poput njene, ne opterećuju politikom u toj meri, već više posredno.

– Mi idemo sa drugima zajedno na proteste, ali ne bavimo se političkim kontekstom na društvenim mrežama niti komentarišemo šta se dešava u drugim zemljama. Druge organzacije su mnogo više anti-establšment i veoma su glasne o tim stvarima, a mi se bavimo inkluzijom migranata i nije naš osnovni cilj promena politike. Ali, kroz svakodnevni posao zapravo doprinosimo tome. Tako, dakle, indirektno radimo na promeni – ističe Lojd.

Ona je prethodno sa migrantima i izbeglicama radila u luci Kale u Fancuskoj, koja je, kako kaže, veoma militarizovano područje, sa ogromnim prisustvom policije, pa su i organizacije koje tu rade izuzetno jako politički organizovane.

– Oblast u kojoj rade je neprekidno deo političkih debata i morate da se borite. Mi u Barseloni nemamo direktnog dodira sa politikom, ona na nas ne utiče u svakodnevnom poslu. Mogu li sve te zajedničke aktivnosti ipak dovesti do neke nove politike? Volim da verujem da je tako. Vidim potencijalnu moć u povezivanju grupa ljudi i organizacija sa uverenjima koja možda nisu nužno povezana – ističe ona.

Šarlota Lojd: Indirektno radimo na promeni.
(Foto: Slobodan Stošić/ustupljeno VOICE-u)

Stefanos Galuntis iz organizacije „Ethos“ je Grk koji godinama živi na relaciji Danska-Grčka, za VOICE kaže da kao i u svakom društvu, tako i u tom civilnom sektoru i aktivizmu, iako nominalno u levom političkom spektru, ipak ima svega – od ekstremnih anarhista, preko idelaista, anti-establišmenta do modernije levice. On lično „izbegava etiketiranje u tom smislu“, čak i na nacionalnom nivou, te sebe ne naziva ni Grkom ni Evropljaninom, već se pre svega „fokusira na ljudskost“.

– Lično smatram da je bilo koja vrsta etiketiranja zapravo podela među ljudima. Čim se delimo  sa leva na desno ili na žute, bele i crne, po seksualnosti ili po bilo kojoj drugoj liniji, stvaramo „njih“ i „nas“. A to je recept za konflikt i kontradiktornosti. Ako dođemo do nivoa da smo svi ljudi, napredovaćemo ako shvatimo odakle dolazimo i čemu težimo i da je potrebno da zajedno učinimo naše zajednice, pa na kraju i ceo svet boljim mestom za život – ističe Galuntis.

On smatra da je potrebno krenuti od ličnog nivoa, pa preko nivoa male grupe ili organzacije, umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada, čime ćemo konačno promeniti stari, korumpirani, nefunkcionalni način razmišljanja i delanja. U tom procesu, nastavlja Galuntis, nije poenta je li je jedan način bolji od drugog, već je važno okupiti sve – i one koji su za demonstracije i one koji su pacifistii, sve koji se odupiru onome što se danas dešava.

Stefanos Galuntis: Umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada.
(Foto: Slobodan Stošić/ustupljeno VOICE-u)

– Na kraju moramo stvoriti alternativne načine koji su inkluzivni, a ne koji nas dodatno dele. Kada na protestima imate različite zastave koje reprezentuju različite organizacije i pojedince, već ste dali sistemu mogućnost da manipuliše tim malim razlikama među vama i okrene ih jedne ka drugima. Poenta je da slomimo taj model podela i da ne budu više u mogućnosti da nama manipulišu. Na taj način ćemo imati energiju koju možemo da okrenemo ka njima, a ne u međuosbne borbe – zaključuje Galuntis. 

On smatra da je potrebno krenuti od ličnog nivoa, pa preko nivoa male grupe ili organzacije, umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada, čime ćemo konačno promeniti stari, korumpirani, nefunkcionalni način razmišljanja i delanja. U tom procesu, nastavlja Galuntis, nije poenta je li je jedan način bolji od drugog, već je važno okupiti sve – i one koji su za demonstracije i one koji su pacifistii, sve koji se odupiru onome što se danas dešava.

Stefanos Galuntis: Umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada.
(Foto: Slobodan Stošić/ustupljeno VOICE-u)

– Na kraju moramo stvoriti alternativne načine koji su inkluzivni, a ne koji nas dodatno dele. Kada na protestima imate različite zastave koje reprezentuju različite organizacije i pojedince, već ste dali sistemu mogućnost da manipuliše tim malim razlikama među vama i okrene ih jedne ka drugima. Poenta je da slomimo taj model podela i da ne budu više u mogućnosti da nama manipulišu. Na taj način ćemo imati energiju koju možemo da okrenemo ka njima, a ne u međuosbne borbe – zaključuje Galuntis. 

SRBIJA U IDEOLOŠKOJ MAGLI

Brajan Brković, koji je prethodnih godina veoma aktivan u velikom broju novosadskih inicijativa, koje su se suprotstavljale mahom pogubnim urbanističkim rešenjima, za VOICE ističe da su u Srbiji ljudi primorani da kroz samoorganizovanje brane osnovne principe, pa čak i osnovne potrebe poput prava na vodu, prava na vazduh, prava na očuvanje prirode ili socijalne probleme i kršenje ustava i zakona, zbog čega onda ideologija pada u drugi plan.

– I neko ko je konzervativac i neko ko je liberal mogu da nađu neki konsenzus oko toga šta je neki minimium socijalnih uslova ili infrastrukturnih uslova koje neka sredina ili lokal treba da ima kako bi život prolazio normalno i dostojanstveno – ocenjuje Brković, dodajući da se u Srbiji do konsenzusa oko minimuma dolazi lako, jer „ovde nemamo ništa“.

Ovde je, kaže, veliki problem široka upotreba termina levice i desnice, koja je uz to poprilično pomešana i konfuzna, zbog čega je jedna od dobrih stvari aktivizma što tu konfuziju prevazilazi fokusom na konkretan problem kojim se određena inicijativa bavi.

Napadi koji na njega mahom dolaze od strane desničarskih organizacija i pojedinaca deo su, smatra Brković, agende inicijativa i aktivističkih grupa okupljenih od razičitih ogranaka službi i političkih organizacija u svrhu inženjeringa nad javnim mnjenjem.

– Braneći neke osnovne, po meni civilizacijske vrednosti, dospeo sam da budem glavna meta desničarskih kolektiva, koji me često smatraju komunistom, bez obzira što ja nemam veze sa komunizmom. Volim sebe da posmatram kao građanskog aktivistu, socijaldemokratu, ili levičara generalno. Ali onda, zbog sveopšteg zagušenja informacija, centrima moći odgovara da se sve svodi na levo ili desno, na jedan ili drugi pol. Glavni intenzitet komunikacije u nametanju tog narativa postavljaju ekstremno-desno orijentisane organizacije i pojedinci – ističe Brković.

Brajan Brković: U Srbiji ljudi primorani da kroz samoorganizovanje brane osnovne principe.
(Foto: VOICE)

MEKA ZA DESNICU U POPULISTE

Atanacković smatra da poslednji izborni rezultati u Evropi, koji pokazuju trend jačanja desnice, pa i one ekstremne, samo reflektuju tranziciju u kojoj se Evropa nalazi i kojom su građani nezadovoljni. Zbog toga je, kaže, sve prisutnije to nekakvo anti-establišment rasploženje, koje onda otvara prostor za delovanje različitih „lovaca u mutnom“ i desničara, a pre svega populista.

– Nemačka nije ništa drugačija od drugih zemalja, jedino što su tu populisti slabiji nego u drugim zemljama i oni u dogledno vreme neće pobediti na izborima, to je sigurno. Ali to ne znači da je pretnja koju predstavljaju manja, jer su zapravo i oni u međuvremenu, ne potpuno normalizovani, ali su postali deo političke slike i svi prihvataju da su oni sada priustni, što ranije nije bio slučaj – kaže Atanacković.

Brković napominje da je desnica uvek jaka kada se u fokus stavljaju škakljiva pitanja, uglavnom vezana za globalnu politiku, ali da desnica tamo gde postoji jaka država nikada ne može da sklizne u diktaturu i često gubi vlast odmah nakon jednog ili dva izborna ciklusa.

– Tamo gde država ne postoji kroz institucije, kao stabilan pojam, u tim državama desnica klizi u diktaturu. Kontra toga, alternativa doživljaja politike i bavljenja politikom baš jeste u lokalnim građanskim inicijativama, ekološkim inicijativama, koje se bave usko lokalizovanim problemima koji su nekada i problemi koji se prelivaju i mimo tog lokala – kaže Brković.

On smatra da je ono što će u budućnosti, ne samo spasiti Srbiju i region, nego i biti svojevrsna politička promena u Evropi –jačanje i dencetralizacija političke moći u vidu manjih organizacija koje će sve više uzimati učešće u politici na svojim lokalima i time, verujem, polako izlaziti u prvi plan, jer će biti prepoznati od ljudi koji žive u tim sredinama.

ZA PROMENU IPAK POTREBNO MNOGO VIŠE

Kišjuhas ističe da današnji aktivizam, koji se najčešće svodi na tribinu ili protest zakazan preko društvenih mreža, nakon kojeg se u miru i tišini ide kući, uprkos pozitivnom osećanju svakog učesnika zapravo ne donosi društvenu promenu.

– Treba izučavati istoriju radničkog pokreta – ili pak analizirati gotovo vojničku organizaciju partije na vlasti, i učiti (učiti, i samo učiti) od toga – ukazuje Kišjuhas.

A kada je u pitanju levica, Kišjuhas podseća na reči italijanskog marksiste Amadeja Bodrige, osnivača Komunističke partije Italije i lidera Komunističke Internacionale, iz njegovog eseja iz 1952. godine, za kojeg „aktivizam“ predstavlja – „bolest radničkog pokreta kojoj je neophodno stalno lečenje“.

– Jer, puki „aktivizam“ je nešto što reakcionarno „preuveličava snagu subjektivnih faktora klasne borbe“ dok istovremeno „zanemaruje teorijsku pripremu“, kao i faktor ozbiljne organizacije i agitacije. Naime, smatram da postoji krupna i nepremostiva razlika između aktivizma i organizacije, odnosno između lične buntovne ekspresije i izgradnje buntovnog pokreta – navodi Kišjuhas.

Za promenu politike i pružanje alternative čvrsto povezivanje i tvrdo organizovanje je ključno, a za to je potrebno mnogo više od pukog aktivizma.

– Ova organizacija ne mora da bude partija, ali mora da bude – organizacija. SNS-ovoj partijskoj mašineriji vi jednostavno ne možete suprotstaviti aktivizam. Upravo zato, plašim se da nam za ozbiljnu društvenu promenu treba manje aktivizma, a mnogo više političke organizacije – zaključujuj Kišjuhas.

Dalibor Stupar (VOICE)

izvor: https://voice.org.rs/kisjuhas-za-ozbiljnu-drustvenu-promenu-treba-manje-aktivizma-i-mnogo-vise-politicke-organizacije/

Continue Reading

Trending