Connect with us

SLOBODNA VOJVODINA

Neraskidive veze države, sporta i kriminala u Srbiji

Sednica Saveta za nacionalnu bezbednost biće održana 6. marta, a predsednik države Aleksandar Vučić je već nagovestio da bi nakon toga javnost mogla biti šokirana.

Published

on

Njegova izjava odnosila se na rezultate istrage o kriminalnoj grupi nedavno uhapšenog Veljka Belivuka, koji je i vođa jedne od grupa navijača fudbalskog kluba Partizan.

Njegovo hapšenje puni novinske stranice u Srbiji i svetskim medijima, posebno nakon što su na policijsko saslušanje pozvani i predsednik Fudbalskog saveza Srbije (FSS) Slaviša Kokeza i bivša državna sekretarka u Ministarstvu unutrašnjih poslova Dijana Hrkalović, koja je u junu 2019. podnela ostavku ne navodeći razloge za to.

Kokeza, koji je čelni čovek fudbala u Srbiji, nije se o ispitivanju javno oglašavao, a advokat Dijane Hrkalović izjavio je za portal Insajder da joj nisu postavljana pitanja u vezi sa grupom Veljka Belivuka, ali da je pitana da li poznaje Slavišu Kokezu.

Grupa Veljka Belivuka, zvanog Velja Nevolja, sumnjiči se za ubistva, otmice i trgovinu drogom, a tokom pretresa 4. februara na fudbalskom stadionu Partizana i drugim lokacijama u Beogradu i Srbiji policija je pronašla drogu i oružje.

Belivuk je označen i kao navodni pripadnik “kavačkog” kriminalnog klana koji je u ratu sa “škaljarskim”.

Sukob dva klana iz predgrađa Kotora u Crnoj Gori traje od 2014. godine, a u izveštaju Bezbednosno-informativne agencije Srbije (BIA), čiju kopiju poseduje KRIK, piše da su se sve ozbiljnije kriminalne grupe iz Srbije i Crne Gore priklonile ili “škaljarskom” ili “kavačkom” klanu.

Mirko Poledica, predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera Srbije “Nezavisnost” navodi za Radio Slobodna Evropa (RSE) da mu se čini da je fudbal uhapšenim licima bio samo paravan za neke stvari koje su radili.

“Sva ova hapšenja, barem kako su ih mediji predstavili, nemaju direktnu povezanost sa fudbalom. Sticajem okolnosti ti ljudi koji su uhapšeni su ili u navijačkim ili u upravljačkim krugovima i to je nešto sa čim se suočavamo poslednjih 30 i više godina”, kaže Poledica.

Ko je Slaviša Kokeza?

Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) nije se oglasilo zvaničnim saopštenjem povodom informativnog razgovora sa Kokezom 28. februara.

Ali je ministar policije Aleksandar Vulin istog dana na TV Pink rekao da se sa njim razgovaralo o brojnim temama, a da je jedna od njih i obezbeđivanje lokala u Beogradu od strane kriminalne grupe Veljka Belivuka.

Vulin je objavio da je Kokeza odbio poligrafsko ispitivanje, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da ne razume “zašto je čovek u kog je imao poverenje odbio poligraf”.

Javnost je za Kokezu prvi put čula u julu 2008. godine. Na konferenciji za novinare desničarske Srpske radikalne stranke (SRS), partije osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja koji je u tom trenutku bio u pritvoru, Kokeza se pojavio sa gipsom na ruci i zavojem na glavi, pored tadašnjih predsednika stranke Tomislava Nikolića i generalnog sekretara Aleksandra Vučića.

Kako su tvrdili, Kokeza je bio povređen na mitingu u centru Beograda, gde su radikali protestovali zbog hapšenja haškog optuženika Radovana Karadžića.

Kasnije iste godine, kada su Nikolić i Vučić osnovali Srpsku naprednu stranku (SNS), Kokeza postaje njen član i funkcioner.

Na mesto predsednika Fudbalskog saveza Srbije Kokeza je izabran na Skupštini održanoj 20. maja 2016. godine.

Kokeza je za Vučića u intervjuima govorio kao o privatnom prijatelju.

Slučaj bivše državne sekretarke u MUP-u

Dan posle Kokeze u policiji je saslušana i Dijana Hrkalović, bivša državna sekretarka u Ministarstvu unutrašnjih poslova nakon čega su mediji objavili da je ispitivana o vezama sa Belivukom.

Njen advokat Nenad Tasić je, međutim, za portal Insajder rekao da su joj u policiji postavljana pitanja na okolnosti ugrožavanja bezbednosti predsednika Aleksandra Vučića i njegove porodice a da je ona negirala da je imala bilo kakva saznanja o tome.

Takođe je naveo da joj nisu postavljana pitanja u vezi sa grupom Vejka Belivuka, ali da su joj postavljena pitanja o poznanstvu sa Slavišim Kokezom.

Dijana Hrkalović je u MUP-u, u vreme dok je ministar bio Nebojša Stefanović, radila najpre kao zamenica šefa kabineta ministra, pa sekretarka Uprave kriminalističke policije, da bi ministarstvo napustila sa pozicije državne sekretarke.

Stevan Dojčinović, glavni i odgovorni urednik Mreže za istraživanje kriminala i korupcije KRIK, koja godinama izveštava o vezama kriminala i sporta u Srbiji, za RSE ocenjuje da je Hrkalović bila najdominantnija osoba u policiji dok je bila sekretarka.

“Ona je bila odgovorna za taj period rada policije kada su ojačali kriminalci koji se sada hapse. Delovalo je kao da ih je policija štitila jer se obračunavala sa suparničkim klanom dok njih nije dirala”, istakao je Dojčinović.

Dojčinović ocenjuje i da je sada u pitanju ograničena akcija.

“Mislim da ovo nije obračun sa mafijom, sa svim grupama, već se obračunavaju sa jednim posebnim segmentom, sa navijačkom grupom koja je bila deo ‘kavačkog klana’ i sa nekima od ljudi koji su bliski sa njima”, naveo je Dojčinović.

“Ta ista grupa je godinama bila zaštićena praktično od sistema i države. Mislim da ovo suviše kasno stiže, dosta je ljudi stradalo u međuvremenu, a do toga ne bi došlo da je država ranije preuzela ove akcije”, kaže Dojčinović.

On ukazuje i da je bilo pokušaja procesuiranja osoba koje su sada pod istragom.

“Ali su se na čudne načine postupci protiv njih obustavljali tako što su neki dokazi ili nestajali ili bili kompromitovani”, navodi Dojčinović.

Upravo se novinarka KRIK-a našla u opasnoj situaciji u junu 2020. godine, kada joj je nepoznati muškarac oduzeo telefon nakon što je fotografisala sina predsednika Srbije Danila Vučića kako u jednom beogradskom kafiću gleda fudbalsku utakmicu u društvu, kako je KRIK naveo, huligana bliskog “kavačkom” klanu. Sve se dogodilo u prisustvu policajaca koji, kako je novinarka navela, nisu reagovali.

Krajem februara desničarski pokret Oslobođenje objavio je na Tviteru fotografiju Danila Vučića sa, kako je navedeno, Damjanom Šobićem, članom navijačke grupe “Alkatraz”.

Ta fotografija je objavljena dan nakon što je Šobić uhapšen.

Takođe je potpredsednica opozicione Stranke slobode i prava Marinika Tepić 10. februara iznela tvrdnje da su članovi grupe Veljka Belivuka bili deo ličnog obezbeđenja predsednika Srbije Aleksandra Vučića tokom otvaranja atletskog stadiona u Novom Pazaru, na jugozapadu Srbije, 2017. godine i Vučićeve inauguracije koja je održana iste godine.

SNS je negirala navode, a predsednik Srbije izjavio je da je Danilo Vučić “pošten i pristojan mladić”, te da je kriv samo zato što je njegov sin uz ocenu da se njegovom sinu “crta meta na čelu”.

Kako funkcionišu stvari u srpskom fudbalu?

Hapšenje vođe jedne od navijačkih grupa i saslušanje čelnika Fudbalskog saveza Srbije ponovo je otvorilo pitanje šta se dešava u srpskom fudbalu.

Mirko Poledica iz Sindikata profesionalnih fudbalera kaže da se fudbal otrgao iz ruku struke i ljudi koji su stvarali taj sport i da je došao u ruke ljudi koji nemaju nikakvu povezanost sa fudbalom.

“Sportski klubovi služe za uhlebljenje političkih parazita, ne znam kako bih to drugačije nazvao”, navodi Poledica.

Kritike na račun funkcionisanja Fudbalskog saveza Srbije i rada njegovog čelnika Slaviše Kokeze često su se mogle čuti u delu sportske javnosti – upućivane su primedbe na regularnost državnog takmičenja, a nezadovoljstvo vlada i zbog neuspeha reprezentacije Srbije na evropskim i svetskim prvenstvima.

Nekadašnji igrač reprezentacije Srbije i evropskih klubova Nemanja Vidić je krajem 2020. godine uputio otvoreno pismo u kojem je kritikovao FSS i Kokezu.

“Ovaj sistem je destruktivan i kratkoročan. Troši fudbalske radnike, pravi fudbalere i trenere za kratku upotrebu, postavlja ljude na funkcije sa sumnjivim namerama. Ceo sistem radi u interesu menadžera i funkcionera, a ne u interesu fudbala. Dozvoljava ljudima, blago rečeno sa sumnjivim biografijama, da zarađuju ogroman novac”, naveo je tada Vidić.

Poledica kaže da se kroz sistem funkcionisanja fudbala može videti kako se krše i zakoni.

“Daću vam samo neke od primera. Zakon o sudijama izričito brani sudijama da imaju bilo kakvu javnu funkciju osim sudijske. Vi danas u srpskom fudbalu imate ljude koji su članovi Apelacionih sudova i koji obavljaju funkciju u FSS ili su je obavljali ranije u nekim klubovima”, tvrdi Poledica.

Upitan da li je privatizacija rešenje, kaže da još uvek ne postoji zakon koji bi to omogućio.Klubovi su politički plenovi svih vlasti poslednjih decenija.- Mirko Poledica

“Nisam siguran da država želi da se klubovi privatizuju jer sam stekao utisak da su klubovi politički plenovi svih vlasti poslednjih decenija. Šta je rešenje u ovom trenutku je kompleksno pitanje. Ali ono što mogu da kažem i branim jeste da je srpski fudbal leglo korupcije i neregularnosti i da to sve potiče od FSS”, navodi Poledica.

On ističe i da je bitna činjenica da su svi klubovi i dalje udruženja građana te da “pripadaju narodu”.

Nakon dolaska Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine, Aleksandar Vučić je, tada sa funkcije prvog potpredsednika Vlade, izjavljivao da se zalaže za privatizaciju sportskih, prvenstveno fudbalskih klubova, koji su na računima beležili milionske gubitke.

“Ja sam za to da se izvrši privatizacija, iako znam da je većina navijača i Zvezde i Partizana protiv toga”, rekao je Vučić na Radio-televiziji Srbije 2013. godine.

Dve godine kasnije, Vučić sa pozicije premijera izjavljuje da od privatizacije ne odustaje, ali da za to nema ni volje ni snage.

“Dakle, ne možete da izvedete privatizaciju ako to neće oni na koje se to odnosi, ako nemate podršku onih na koje se to odnosi, ako to ne žele navijači Partizana i Crvene Zvezde. Kako to da izvedete, to su udruženja građana”, rekao je on.

Vučić 2016. godine izjavljuje i da nema snage za rešavanje još jednog problema koji je u vezi sa fudbalskim klubovima – borbom protiv huligana.

“Ako me pitate zašto nemamo dovoljno snage za to, pa nemamo dovoljno snage zato što je potreban društveni konsenzus za neke stvari”, rekao je Vučić.

Pretresi na stadionima Partizana i Crvene Zvezde

Pretres na stadionu “Partizana” dogodio se u danu hapšenja Belivuka, a policija je pretresala još lokacija u Beogradu i Srbiji. Da su tom prilikom pronađeni droga, oružje i tragovi bitni za dalju istragu, izjavio je Ninoslav Cmolić, v.d. načelnika Službe za borbu protiv organizovanog kriminala.

“Sam stadion Partizana ima jako puno tih, što skrivenih, što neskrivenih prostorija. Nije to nikakav bunker, to je jedna ozbiljno opremljena prostorija koja je njima data na korišćenje. Ali to su sve pitanja koja treba postaviti rukovodstvu – na koji način se to daje, u koje svrhe se to koristi”, rekao je Cmolić na televiziji Pink 5. februara.

On je tad naveo da je pretresan i stadion Crvene zvezde.

“I tu je pronađena određena količina opojne droge. A samim tim pokazujemo da nijedan klub od ova naša dva najveća kluba nije zaštićen, nama su podjednako isti i jedan i drugi”, dodao je Cmolić.

Još jednom je izneo stav da se ne radi o navijačima, već o običnim kriminalcima.

Državne firme kao sponzori fudbalskih klubova gubitaša

Finansijski izveštaji klubova Crvena zvezda i Partizan za 2020. godinu još nisu dostupni na sajtu Agencije za privredne registre Srbije (APR).

Prema podacima sa APR-a iz revizorskih izveštaja za 2019. godinu, ukupni minus na računu kluba Crvena zvezda tada je bio 45,7 miliona evra, dok je Partizan istovremeno imao ukupan gubitak od 22,8 miliona evra.

Milionski gubici, međutim, ne sprečavaju fudbalske klubove da imaju državne sponzore.

Generalni sponzor Crvene zvezde je državna srpsko-ruska naftna kompanija Gaspromnjeft. Među istaknutim sponzorima su državna osiguravajuća kuća Dunav osiguranje i mobilni operater MTS, u vlasništvu državne telekomunikacione kompanije Telekom Srbija.

Zvezda “deli” sponzore sa glavnim konkurentom, fudbalskim klubom Partizan. MTS je glavni sponzor Partizanu, a među istaknutim sponzorima je i Dunav osiguranje.

Glavni sponzor FK Vojvodina je državna srpsko-ruska gasna kompanija Srbijagas.

Ministarka energetike i rudarstva Zorana Mihajlović najavila je u decembru da će tražiti redefinisanje svih investicionih planova Srbijagasa, ali i pitanje sponzorstava – da li Srbijagas treba, kako i na koji način da sponzoriše fudbalske klubove, poput FK Vojvodina, na primer.

Mihajlović je rekla da trošak Srbijagasa za FK Vojvodinu iznosi oko tri miliona evra godišnje.

Političari u savezima i klubovima

Političari, aktivni i bivši, u rukovodstvu su najvećih fudbalskih klubova u Srbiji.

Tako Kokeza nije jedini stranački funkcioner u Fudbalskom savezu Srbije. U Izvršnom odboru i Odboru za hitna pitanja te organizacije je Novica Tončev, ministar bez portfelja u Vladi Srbije i funkcioner Socijalističke partije Srbije (SPS).

Predsednik FK Partizan je od 2016. godine Milorad Vučelić, nekadašnji visoki državni i funkcioner Socijalističke partije Srbije (SPS) u vreme vladavine Slobodana Miloševića tokom devedesetih godina. Vučelić je trenutno i glavni i odgovorni urednik provladinog medija Večernje novosti.

Nakon hapšenja Veljka Belivuka i pretresa stadiona Partizana 4. februara, na kojem su prema navodima policije pronađeni droga i oružje, Milorad Vučelić je bio na informativnom razgovoru u policiji.

Tim povodom je 6. februara ministar policije Aleksandar Vulin izjavio da su “svi čelnici Partizana ispitani kao građani”.

Funkcioner SPS-a, poslanik u Skupštini Srbije i direktor državne srpsko-ruske gasne kompanije Srbijagas Dušan Bajatović je generalni direktor FK Vojvodina. Bajatović je zvanično najplaćeniji državni funkcioner u Srbiji, a na čelu Srbijagasa je od 2008. godine, uprkos višemilionskim gubicima tog preduzeća.

Rukovodstvo fudbalskog kluba Crvena zvezda se dovodi u vezu sa vladajućom Srpskom naprednom strankom. Slaviša Kokeza u rukovodstvo kluba dolazi 2012. godine, po dolasku SNS-a na vlast, a ostavku u menadžmentu Crvene zvezde dao je nakon što je izabran za predsednika FSS.

Na čelu sportskog društva Crvena zvezda, kojem pripada i istoimeni klub, je Nebojša Čović – koji je bio gradonačelnik Beograda, kao kandidat SPS-a, tokom devedesetih, a posle razlaza sa socijalistima i deo koalicije Demokratske opozicije Srbije (DOS) koja je 2000. zbacila sa vlasti Slobodana Miloševića.

Novembra 2013. godine, izabran je za člana privremenog veća Beograda kao kandidat Srpske napredne stranke, a mandat mu je istekao u aprilu 2014. godine.

Od 2011. godine vodi košarkaški klub Crvena zvezda, bio je i u upravi fudbalskog kluba, a od jula 2018. godine predsednik je Upravnog odbora sportskog društva Crvena zvezda.

Od Arkana do danas

Kada je reč o vezama države i navijača u Srbiji, kao jedan od ključnih događaja uzima se formiranje grupe “Delije” – navijačke grupe fudbalskog kluba Crvena zvezda 1989. godine, u osvit građanskog rata u Jugoslaviji.

Na čelo tribine dolazi Željko Ražnatović Arkan, u to vreme već poznat policiji kao kriminalac koji je ležao i u evropskim zatvorima. Po početku rata, Arkan postaje poznat kao ratni profiter i vođa paravojne Srpske dobrovoljačke garde čiji su članovi optuživani za ratne zločine u Hrvatskoj i BiH.

Mediji su tada izveštavali da je Arkan navijačku grupu koristio kao regrutnu bazu za tu paravojnu formaciju, kao i da su paravojne formacije imale podršku režima Slobodana Miloševića.

Na širok spisak firmi kojima je upravljao, Ražnatović stavlja i FK “Obilić”. Predsednik tog drugoligaškog fudbalskog kluba postaje 1996. godine, da bi za samo nešto više od godinu dana “Obilić” bio na čelu Prve lige.

Arkan je svojoj supruzi, pevačici Svetlani Ražnatović Ceci, 1998. godine prepustio predsedničko mesto. Ona je na čelu kluba ostala i nakon Ražnatovićevog ubistva u hotelu Interkontinental 15. januara 2000. godine.

Svetlana Ražnatović bila je privođena u policijskoj akciji “Sablja”, pokrenutoj nakon ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine. “Sablja” je do sada ostala najveća policijska akcija u Srbiji, u kojoj je privedeno više od 11 hiljada osoba.

U kući Ražnatovića je u “Sablji” pronađeno oružje, a policija je tada ispitivala navodne veze Svetlane Ražnatović sa “zemunskim” kriminalnim klanom, čiji su članovi osuđeni zbog ubistva premijera. Provela je tri meseca u pritvoru, a te veze nisu dokazane.

Međutim, tada započeta policijska istraga je u narednih osam godina pokazala nezakonito prisvajanje novca od prodaje igrača “Obilića”, a Ražnatović je zbog tog krivičnog dela 2011. godine osuđena na godinu i po dana kućnog zatvora i novčanu kaznu od milion i po evra.

Nakon Đinđićevog ubistva, u julu 2003. godine, Srbija dobija prvi zakon o sprečavanju nasilja na utakmicama. Nasilje se, međutim, odigravalo i van stadiona, pa zakon nije sprečio ubistva u navijačkim obračunima.

Za vreme vlasti Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera, huliganske grupe predstavljale su i jednu od ključnih prepreka za održavanje Parade ponosa, a izlazak navijača na ulice i nasilje na sportskim utakmicama pratile su desničarske parole – uperene protiv hapšenja haških osuđenika Ratka Mladića i Radovana Karadžića.

Kada je reč o sudskim procesima u kojima su glavni akteri bili huligani sa tribina, mediji su uglavnom izveštavali da su hapšeni ili osuđivani za trgovinu narkoticima ili nasilničko ponašanje.

Dva postupka ostaće posebno upamćena – suđenje navijaču Crvene zvezde Urošu Mišiću zbog prebijanja žandarma Nebojše Trajkovića i suđenje za ubistvo francuskog državljanina Brisa Tatona, mahom navijačima Partizana.

Bris Taton, navijač Tuluza, pretučen je u centru Beograda 17. septembra 2009. godine, uoči utakmice koju je Partizan igrao sa tim francuskim klubom. Od zadobijenih povreda Taton je preminuo 12 dana kasnije. Više hiljada Beograđana je 2. oktobra iste godine učestvovalo u šetnji protiv nasilja, a najviši zvaničnici države tada su najavili oštre kazne za počinioce.

Tadašnji republički javni tužilac Slobodan Radovanović je nakon Tatonove smrti izjavio da se ne radi samo o navijačkim grupama, već o pripadnicima organizovanih kriminalnih grupa, i da Tužilaštvo radi na mogućnostima da im zabrani delovanje.

Međutim, nakon prve presude 2011. godine, kada su počinioci dobili ukupno 240 godina zatvora, u kasnijim postupcima su te kazne gotovo prepolovljene. Poslednji optuženi osuđen je 2019. godine, skoro deceniju nakon Tatonovog ubistva. Do sada su gotovo svi osuđeni izašli na slobodu.

Zvezdin navijač Uroš Mišić se pred sudom našao 2007. godine, nakon što je u tuči na poluvremenu fudbalske utakmice Crvene Zvezde u Beogradu pretukao žandara Nebojšu Trajkovića. Slučaj je trajao godinama, a Mišić je bio tri puta osuđivan – dva puta na po 10 godina, a konačna presuda je bila na pet i po godina zatvora.

Mišić je pušten iz zatvora pre odsluženja kazne, po Zakonu o amnestiji donetom nakon što je SNS preuzela vlast u Srbiji.

Mišićev slučaj su obeležile i pretnje sudiji sa tribina i u sudnici, a igrači su na jednom prilikom izašli na teren u majicama sa Mišićevim likom i natpisom “Pravda za Uroša”.

Fudbaleri su tvrdili da su ih majice dočekale u svlačionicama, navijači da je sve bilo dogovoreno sa upravom, dok su neki čelnici kluba izjavili da su morali da pristanu jer su im “Delije” pretile da će u suprotnom “zapaliti stadion”.

U decembru 2009. godine, navijači Partizana, skandirajući sa tribina, pozvali su na ubistvo tada novinarke B92, a danas urednice Insajdera, Brankice Stanković.

Stanković je živela sa policijskim obezbeđenjem nakon poziva na njeno ubistvo. Trojicu navijača, uhapšenih nakon događaja, Viši sud u Beogradu je oslobodio optužbi 2015. godine.

Ostaće upamćeno i da su fudbaleri i košarkaši Partizana obukli majice u čast vođama navijača. To se desilo 2016. godine, nakon ubistva Aleksandra Stankovića zvanog “Sale Mutavi”, vođe navijačke grupe “Janjičari” čiji je bliski saradnik bio Veljko Belivuk.

Na pitanje ko je organizovao da igrači nose majice, Veljko Belivuk je u intervjuu magazinu Njuzvik rekao: “Dato je da se obuku i to je kraj priče, nema rasprave. Da vidim ko će da kaže da neće”.

Ubijeni Stanković je prethodno bio osuđen kao vođa grupe koja se bavila trgovinom drogom, ali mu je izvršenje kazne stalno bilo odlagano.

Nakon ubistva Stankovića, na vanrednoj konferenciji za novinare, tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović najavio je “rat mafiji”, a ubistvo Stankovića do danas nije rasvetljeno. Stefanović je danas ministar odbrane u Vladi Srbije.

Autori: Ljudmila Cvetković, Nevena Bogdanović (Radio Slobodna Evropa)

SLOBODNA VOJVODINA

U LSV stasala generacija iskusnih političara koji imaju ideje i energiju

NOVI SAD – Opšti izbori će biti 2024. godine i Liga socijaldemokrata Vojvodine na njih mora izaći spremna, jaka i reorganizovana. Lično, mislim da sam posle 32 godine postao teret stranci jer su me sve vlasti i opozicije združeno pljuvale i to je kod jednog broja građana ostavilo neki trajni utisak. Ovo u interjuu za „Blic nedelje“ kaže Nenad Čanak, predsednik LSV

Published

on

By

– Dakle, odlučio sam da se ne kandidujem za mesto predsednika i time na vreme poručio da ne želim ni kandidaturu, a kamoli da ponovo budem predsednik. Vreme je za mlađe ljude, a njih Liga ima. Ja ću naravno biti tu, kao član ili na nekoj drugoj stranačkoj funkciji ako mi se ponudi, ali neću biti predsednik. Ja sam to hteo i ranije ali nekako stalno nije bilo vreme za to i stalno su me ubeđivali ili kandidovali. Sada je vreme da se kormilo prepusti mlađima, tim pre što ima dovoljno vremena do izbora da to ne bude smetnja.

Kažete i da nećete napustiti politički život. Šta to tačno znači i kako će vaš budući politički angažman izgledati?

– Ja ne napuštam politiku i javni život time što odlazim sa čela stranke. Naprotiv. Ja sam u politiku ušao ne da bih ćutao, nego da ne bih ćutao. I do sada sam nekako, sigurno ste to primetili, morao da biram reči kada govorim o nekim ljudima, političkim procesima ili promenama u društvu u ovoj zemlji. Sada, jednostavno više nemam obavezu za eufemističkim izražavanjem i mogu da budem oštriji i direktniji.

Ko bi mogao da bude sledeći predsednik LSV? Hoćete li nekoga predložiti na Skupštini u novembru?

– Ne želim da utičem na to. To što sam ja 32 godine na čelu stranke ne znači da je Liga bila liderska stranka. Naprotiv. Mi smo imali i imamo i stranačke institucije i demokratske procese na koje nisam uticao. Ono na šta sam ponosan jeste činjenica da je u stranci prosto stasala generacija iskusnih, a opet dovoljno mladih ljudi koji imaju energiju da nastave da od LSV čine građansku i regionalnu stranku koja ne odstupa od svojih političkih ciljeva.

Ako se osvrnete 32 godine unazad, kako biste ocenili društvo tada, a kako danas?– Pre 32 godine ljudi su ozbiljno pristupali politici i imali ubeđenja. Bili su spremni da o njima polemišu i smatrali su svojom moralnom obavezom, barem oni sa kojima sam se družio, da daju svoj doprinos preuzimanjem odgovornosti u javnim poslovima. Danas je sračunato uništeno ne samo poverenje u politiku i političare, nego uopšte u bilo kakav oblik javnog angažmana. Pa, više niko ne pita šta može da učini za svoju zemlju nego koje će privilegije dobiti postavši deo vladajuće strukture. Čast, poštenje i odgovornost postale su ismejane kategorije, a kada pogledate ko je od toga najviše profitirao videćete da po istraživanju javnog mnenja, najviše poverenja građani imaju u crkvu i vojsku. Dakle, u hijerarhijske organizacije na koje javnost nema nikakav uticaj. Drugim rečima, sračunatim delovanjem interesnih grupa u Beogradu i inostranstvu u Srbiji je stvoreno najplodnije moguće tle za klerofašističku diktaturu. Pre trideset godina bilo je budućnosti, ima je i sada, ali je više niko ne vidi. Barem ne ovde.

Šta je vaša najveća greška u periodu dužem od tri decenije? A šta najveći uspeh?

– Najveći uspeh je što pojam Vojvodine kao simbola demokratije, interkulturalnosti i decentralizacije još uvek postoji. A najveća greška mi je što sam poverovao da se među političkom elitom u Srbiji, i pozicionom i opozicionom, nalazi iko ko iskreno veruje u mogućnost da se Srbija decentralizuje i da se vlast spusti što bliže građanima. U Beogradu, takva biljka još nije nikla.

Nenad Čanak ide na prajd, za uvođenje je sankcija Rusiji, za vas je Kosovo nezavisna država… Da li mislite da će za takvu politiku ikada biti većina građana i građanki Srbije?

– Naravno da neće dokle god budu tretirani kao stado kojim upravljaju čopori. Srbija ne samo da nema nezavisne medije, nego nema medije uopšte. Ima samo razvijenu propagandnu industriju, ponekad konkurentskih propagandnih firmi. I naravno onda, stepen laži i sračunatog zasipanja sumnjom u sve postojeće kojim su izloženi, građane Srbije, dovodi u situaciju da su prestali da razlikuju elementarno dobro od elementarnog zla. To vodi, posle moralnog sunovrata i u fizički nestanak.

I kada ste ušli u politiku i danas kada najavljujete povlačenje sa čela LSV Kosovo je tema. Kako komentarišete aktuelno uključivanje različitih međunarodnih izaslanika u rešavanje kosovskog pitanja? Jesmo li blizu rešenja?

– Nismo. Iz jednostavnog razloga što – pod jedan, niko nije definisao koje je tačno to kosovsko pitanje i pod dva – koliko socijalnih parazita živi od nerešavanja tog nedefinisanog kosovskog pitanja.

Izjavili ste da ste kao predsednik stranke morali da govorite uvijeno i da vam je to bilo opterećenje. Da zamislimo da je sad novembar, da je Liga dobila novog predsednika. Šta je prva „potpuno slobodna“ izjava Nenada Čanka?

– Čućete u novembru. Mesec i po dana je jako dug period u današnje vreme. Videćemo šta će se sve dogoditi do novembra, pa i to da li ću zbog poteza botoksiranog degenerika iz Kremlja imati mogućnost da se uopšte ikome obratim.

O političkim protivnicima u dve, tri reči:Boris Tadić: Prijatelj sa mnogo razlika.Vojislav Šešelj: Monstrum i nedovoljno osuđeni ratni zločinacDragan Đilas: Nikad račundžija političarSlobodan Milošević: Putinova budućnost.Čedomir Jovanović: Vreme će reći.Aleksandar Vučić: Šahista koji igra i crnim i belim.Ivica Dačić: Uvek nešto, s nepoznatim zaštoBoško Obradović: Diler voštanica i tamjana

(SzILSV, 25.09.2022)

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Fon Kramon: Plan saradnje Srbije i Rusije signal da zamrznemo pregovore sa EU

Izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo Viola fon Kramon prokomentarisala je potpisivanje Plana konsultacija ministarstava spoljnih poslova Srbije i Rusije za naredne dve godine i ovaj sporazum nazvala “ozbiljnim skandalom”

Published

on

By

„Ovo je ozbiljan skandal. Usred besnog rata, ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije potpisuje plan buduće saradnje sa ruskim agresorom. Ili je to možda samo signal za nas da zamrznemo pristupne pregovore u Evropsku uniju, jer ulazak u EU ne ide preko Moskve“, napisala je na Tviteru fon Kramon.

Šefovi diplomatije Rusije Sergej Lavrov i Srbije Nikola Selaković potpisali su juče u Njujorku Plan konsultacija ministarstava spoljnih poslova dve zemlje za naredne dve godine.

Plan je potpisan na marginama 77. zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, a srpsko ministarstvo je na Tviteru objavilo video snimak potpisivanja i razmene dokumenta koji je, sudeći po snimku, potpisan u prostorijama ruske misije pri UN.

Inače, Stranka slobode i pravde danas je u saopštenju osudila potpisivanje ovog plana, istakavši da „naš tehnički ministar gura prst u oko celom civilizovanom svetu i potpisuje sporazum koji nije morao da se potpiše“, kao i da vlast ovim krši poziciju Srbije oko Kosova.

„Neverovatno je da u momentu dok čitav svet sa strahom prati poteze Moskve koji ugrožavaju svetski mir, dok mesecima gledamo svakodnevna stradanja ukrajinskog naroda, naš tehnički ministar, u poslednjim danima svog mandata, zaključi sporazum o produženju konsultacija sa zemljom koja direktno krši Povelju UN i namerava da svojoj teritoriji prisajedini teritoriju druge međunarodne priznate zemlje“, navodi se u saopštenju SSP.

Valentina Teodorović

izvor: https://nova.rs/vesti/politika/fon-kramon-plan-saradnje-srbije-i-rusije-signal-da-zamrznemo-pregovore-sa-eu/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Rusija nakon Putinovog obraćanja više neće biti ista

Ako se netko pitao zašto je Putin tako uporno i dugo odbijao pomisao da provede mobilizaciju, sad je dobio odgovore – hiljade i hiljade Rusa krenule su put granica kako bi se osigurale da neće dobiti pozive za mobilizaciju, hiljade uglavnom mladih izašle su na demonstracije protiv mobilizacije, internetom kruže ljutite reakcije supruga nesretnika koji su već dobili povestky (povestku – poziv)

Published

on

By

Rusija nakon Putinovog obraćanja naciji 21. rujna više neće biti ista. Zapravo će se pretvoriti u pravu diktaturu bez ijednog slobodnog javnog medija. Državna propaganda ubacit će u brzinu više. Državni nadzor i stisak nad političkim strankama postat će još snažniji. 

Uveden novi zakon

U svoj ovoj kakofoniji vijesti potpuno je prošlo neopaženo da je ruski parlament Duma 20. rujna usvojila zakon kojim je uvela pojam “mobilizacija”, “ratno stanje” i “ratno vrijeme”. No otišli su i korak dalje.

U kazneni zakon uvedeno je izvršenje kaznenog djela “u razdoblju mobilizacije ili izvanrednog stanja, u ratu ili u uvjetima oružanog sukoba ili borbenih djelovanja”. Na taj je način Duma omogućila zakonsku osnovu ne samo za provođenje mobilizacije već i za proglašenje izvanrednog stanja. Po novom zakonu, za odbijanje odaziva na mobilizacijski poziv ruski vojni obveznici mogu dobiti do 10 godina zatvora. Isto toliko po izmijenjenom kaznenom zakonu dobit će nesretnici koji završe u Ukrajini pa preživljavanje pokušaju osigurati, kako je precizno navedeno u dopuni zakona, dobrovoljnom predajom.

S obzirom na to da je predaja u ratu uvijek dobrovoljan čin, Duma je tom izmjenom zakona zapravo sve Ruse koji dopadnu ukrajinskog zarobljeništva osudila na dugogodišnju robiju. Stoga ne čudi da je Kijev objavio ponudu ruskim vojnicima: “Prisilno mobilizirani Rusi koji ne želite sramotno umrijeti u stranoj zemlji, predajte se kad se ukaže prva prilika. Ukrajina vam jamči život i dostojanstven tretman. Prema Ženevskoj konvenciji, nećete biti izručeni Rusiji, osim ako to ne želite.”

Vlast je osigurala da će svi koji su namjeravali nastaviti s prosvjedima još jednom razmisliti

Potpuno u skladu s novim zakonima, dio od 1300 i nešto više uhićenih, koji su se usudili drznuti da prosvjeduju protiv mobilizacije, još u pritvoru dobio je poziv za mobilizaciju. Naravno da nije najpametnije dati oružje u ruke tako nezadovoljnoj osobi, pa će vjerojatno završiti na zadaćama postavljanja i čišćenja minskih polja, kopanja rovova i slično. Istovremeno, takvim je postupkom vlast osigurala da će svi koji su namjeravali nastaviti s prosvjedima još jednom razmisliti.

U međuvremenu su ruske neovisne novine Novaya Gazeta potvrdile predviđanja da je brojka od 300 tisuća poziva pričuvnicima tek početak. Novaya Gazeta se pozvala na neimenovanog dužnosnika u vladi predsjednika Putina koji je rekao da je pravi plan pozvati milijun ljudi. Na to upućuje i činjenica da u Putinovom dekretu o provođenju mobilizacije nedostaje sedma točka. Glasnogovornik Kremlja Dmitrij Peskov potvrdio je da upravo ta točka spominje krajnju namjeravanu brojku mobiliziranih te se smatra državnom tajnom. Zanimljivo je da se nitko nije sjetio tu točku staviti kao zadnju pa se ne bi ni znalo da postoji. No čudni su putovi uma ruske birokracije.

Odabir jadnika kojima će se uručiti mobilizacijski poziv trebao bi biti isključivo na djelatnicima vojnih ureda

Objavom o djelomičnoj mobilizaciji najzadovoljnija je upravo ruska birokracija. I ovako sklona korupciji sad je dobila priliku kakva se dogodi jednom u radnom vijeku. Kvote koliko koji rajon ili grad moraju osigurati mobiliziranih nesretnika određuju se s vrha, ali odabir jadnika kojima će se uručiti mobilizacijski poziv trebao bi biti isključivo na djelatnicima vojnih ureda.

Nekoliko desetaka tisuća rubalja odgovornom i poziv nikad neće stići. Nekoliko stotina tisuća rubalja osigurat će da kartončić s podacima zauvijek nestane. Da ne spomenemo sve moguće rodbinske veze i prijateljstva koja se sada potežu. I, naravno, utjecaj lokalnih “šerifa”.

Stoga ne čudi da su već drugog dana mobilizacije počele stizati vijesti kako se podižu stariji od 60 godina, ljudi s kroničnim bolestima, očevi petero djece, studenti itd. Svi oni koji bi, po tvrdnjama ruskog ministra obrane Šojgua, trebali biti oslobođeni.

Sad je sasvim jasno da Moskva koristi mobilizaciju i za svojevrsno etničko čišćenje. Dok se središnja Rusija (za sada) ne dira, mobilizacija se intenzivno provodi u ruskim regijama južnog i sjevernog Kavkaza. Zapravo, istočno od Urala. 

Činjenica je da logistika ruske vojske ne može zbrinuti milijun novih vojnika odjednom. Zbog toga je sigurno da su taj proces razdijelili u (po svemu sudeći) tri dijela. S krajnjim ciljem da u proljeće naredne godine imaju spremnih više od milijun vojnika za ponovni pokušaj okupacije Ukrajine. Do tada će ovih prvih 300 tisuća nesretnika morati držati ukrajinsko bojište tijekom zime. S obzirom na slabu obučenost i očajno niski borbeni moral prisilno mobiliziranih vojnika, ruski se generali nadaju da će njihova masa osigurati stabilnost ruskih obrambenih položaja u Ukrajini.

Moglo bi se dogoditi da duga oštra zima smrzne na silu mobilizirane Ruse

Prije manje od mjesec dana Gazprom je dvominutnom reklamom prijetio Europi dugom oštrom zimom koja će isprazniti spremnike plina i smrznuti nas. No sada bi se moglo dogoditi da duga oštra zima smrzne na silu mobilizirane Ruse koji će spas od smrzavanja i gladi potražiti u ukrajinskom zarobljeništvu. I od tamo se nadati da će Putinova strahovlada što prije past kako bi se mogli vratiti u domovinu.

Istovremeno se na okupiranim ukrajinskim područjima provode referendumi. Putin je uspio pronaći novi način uključivanja vojske u “demokratsko” odlučivanje. S oružjem obilaze domove glasača i prisiljavaju ih da pred njima zaokruže odgovor. Onomad je kubanski diktator general Batiska koristio vojnike da zaokružuju njegovo ime na izbornim listićima, no Putin je uspio otiči korak dalje.

Prigodno, vlast je u Moskvi i Sankt-Peterburgu organizirala masovne skupove podrške pripojenju okupiranih ukrajinskih regija. Ljudi su na masovnom skupu nosili ruske zastave, zastave s ruskim simbolom “Z” i natpisom tipa “Rusi, Ukrajinci, jedan narod, jedna zemlja”. Na objavljenim fotografijama vidi se da je na skupovima bilo puno žena, ali i mladih, za borbu sposobnih muškaraca. Zasigurno su svi ti mladi i za borbu sposobni muškarci nakon okončanja skupova, razdragano uz votku i pjesmu, otišli do vojnih ureda kako bi se prijavili za odlazak u Ukrajinu.

Mario Galić

izvor: https://www.index.hr/mobile/vijesti/clanak/rusija-nakon-21-rujna-nece-biti-ista-bit-ce-jos-gora/2397755.aspx

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Ponoš o Putinovim pretnjama i putu Srbije ka EU: Rusija podigla ulog, više nema mesta za balansiranje

Ne bih rekao da Rusija igra na sve ili ništa. To još nije ni blizu toga. Pretnja nuklearnim oružjem nije igranja na sve ili ništa, to je igranje na ništa. To što je rat dobio novu dimenziju i dinamiku nije neočekivano. Rusija ne sme da dozvoli da izgubi rat. Može da prekomponuje ciljeve rata i to se dešava. Mobilizacija je bila očekivana, ali to ne znači da je to politički prihvatljivo, niti neko ko je u našoj poziciji treba da pozdravi. Nuklearno oružje je politička pretanja i pritisak i jeste podizanje uloga. Put Srbije ka EU treba da bude jasniji jer nema više balasiranja, kazao je Zdravko Ponoš, lider udruženja Srbija centar

Published

on

By

Prema njegovim rečima, važno je da se prepozna da je nova gvozdena zavesa tu i da je ona za razliku od 20. veka dalje od naše granice i teško da će da se primiče našim granicama.

On je gostujući na televiziji N1 odgovarajući na pitanje treba li Srbija jasniej da se odredi prema globalnoj situaciji budući da su predsednik Srbije, Aleksandar Vučić i ambasador Srbije u Americi, Marko Đurić postavili fotografiju na drštvenim mrežama na kojoj u Njujorku jedu rusku čorbu, naveo da više nije reč o tome šta je međunarodno pravo i pravda i šta se nama sviđa, čiju književnost volimo i ko nam je bliži, već se radi o tome šta je dorbo za ovaj narod.

– Mi smo okruženi zemljama koje su EU i dobar deo u NATO. To je realnost. Rusija je zabavljena svojim mukama i teško može da nam pomogne da se ovde živi bolje. Rat je doneo lošiji život ne samo nama nego i Evropi. Mi treba da vodimo računa da se posledice rata što manje osećaju. Naš evropki put treba da bude ultimativiji i jasniji i tu govorim i o sankcijama i o svemu ostalom. Balansiranaja nema ovde, jer nema šta puno da se balansira više – naveo je on.

Prema njegovim rečima, dobro bi bilo da se o sancijama razgovara sa Moskvom i da bi im se objasnila naša pozicija, iako je oni znaju.

Ponoš smatra da pitanje Kosova ne treba da se rešava da bi bilo rešeno za nekoliko meseci.

– To ne može da se reši, a da bude dobro po nas. Treba da se rešava u kontinuitetu pozitivnih pomeranja sa jasnim linijama šta je neprihvatljivo za nas, a to je da se ne prizna nezavisnost i da se pusti u UN. Sve ostalo treba da bude predmet razgovora da se pomere standardi života – objasnio je on.

Prema njegovom sudu, u pomeranju standarda života ova vlast je sve dala a ništa nije dobila za naše ljude koji žive na KiM i za crkve i manastire.

On dodaje da ova varijanta u kojoj je Srbija prisutna u prištinskim institucijama preko Srpske liste ne daje rezulate i nacionalni interesi nisu odbranjeni.

– Vanistitucionalna borba je jedna od mogućnosti. To je radio Adem Demaći kada su paralelne stvari napravili tamo. Da li je to nešto o čemu treba da se razmišlja da bi se izvršio pritisak. Ovo sad ne funkcioniše – ukazao je on.

Kako je zaključio mir se ne sme ugroziti, ali smo daleko od pomirenja.

– Rekao bih da je ova vlast bila kooperativnija u razogovorima, a vlast u Prištini je mnogo tvrđi pregovarač. Kurti nije čovek kojeg mogu da ucene – naveo je Ponoš.

On kaže da je indikativno da se u non pejperu EU koji se pojavio govori o štapu i šargarepi ako obe strane budu kooperativne i ako ne budu.

Kako je pojasnio u delu koji se odnosi na nekooperativnost Prištine se navodi samo rušenje Kurtijeve vlade, te da to „dosta čudna postavka i nije nešto što stimuliše Beograd“.

Kada je reč o tome što još nema vlade i objašnjenju mandatarke Ane Brnabić da se kasni zbog dešavanja u septembru i mnogih obaveza predsednika Srbije, Ponoš kaže da su objašnjenja na nivou da nisu mogli da formiraju vladu jer je padala kiša.

Komentarišući skupštinsku raspravu o Kosovu rekao da su se čuli opozicioni predlozi koji ne mogu puno da pomognu ali ni da štete, ali da je važno da se govorilo u Skupštini iako nije onapravljen nikakav pomak.

– Ako je bila svrha postizanje višeg nivoa nacionalnog jedisnstva, to nije urađeno – kazao je on.

Prema njegovi rečima, verovatno je tu raspravu Vučić shvatio kao dopuštenje da radi sve kao i do sada.

– Vučić je igrao simultanku, čak je zabranio njegovima i da ga brane – opisao je Ponoš.

Govoreći o prajdu i tome kako bi se on postavio, rekao je da se kao predsednik ne bi bavio temama koje nisu njegova nadženost. On ne bi ni prihvatio 2019. da Beograd bude domaćin „jer mi kao društvo nismo u stanju da prhvatimo to bez većih tenzija“.

On smatra da je to uraženo zbog pozitivnog brojanja u Brisleu što ej pogrešno, a da kada je trebalo da se desi istraživanja pokazala da da baš to i nije proihvatljovo pa je Vučić pokušao da pobegne od toga.

Ponoš je naveo da se znalo kada je šetnja zabranjena da se nikom ništa neće desiti jer su ljudi koji su pravili haos ostavljnei kod kuće, te da je jedino je crkva odradila ono što nije mogla odraditi ekstema desnica.

L.V.

izvor: https://www.danas.rs/vesti/politika/ponos-o-putinovim-pretnjama-i-putu-srbije-ka-eu-rusija-podigla-ulog-vise-nema-mesta-za-balansiranje/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Sve novine oko popisa stanovništva i zašto ne možete samo da zalupite vrata popisivačima

Popis stanovništva u Srbiji biće sproveden od 1. do 31. oktobra, a po prvi put koristiće se elektronski upitnici. Popisivači će sa laptopovima ići od vrata do vrata, unositi podatke o građanima, a za te namene urađena je i posebnu aplikacija. Za popis prosečne porodice, koja u Srbiji broji tri člana, biće potrebno pola sata do 40 minuta

Published

on

By

U skladu sa Zakonom o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova, građani su dužni da učestvuju na popisu i da daju potpune i tačne odgovore na skoro sva postavljena pitanja. Postoje samo tri izuzetka. Za one koji su isključivi i ne žele da učestvuju u popisu zakonom je predviđena i novčana kazna od 20.000 do 50.000 dinara.

“Izuzetak su tri pitanja na koje po Ustavu građani ne moraju da se izjasne. To su pitanja o nacionalnoj pripadnosti, veroispovesti, kao i pitanje vezano za invaliditet koje glasi “da li imate problema u svakodnevnom funkcionisanju zbog lošijeg vida, sluha, hoda, pamćenja”. Popisivač je dužan da upiše tačno onaj odgovor koje je lice dalo. Ako kaže ne želim da se izjasnim popisivač upisuje tako”, kaže za Euronews Srbija Ljiljana Đorđević načelnica Odeljenja za popis stanovništva u Republičkom zavodu za statistiku.

To pravilo važilo je u na prethodnom popisu stanovništva, koje je sprovedeno 2011. godine. Tada smo saznali da u Srbiji ima i vanzemaljaca, džedaja, ali da je za neke nacionalna pripadnost “zvezdaš” i “partizanovac”.

Popis se obavlja na adresi gde osoba stanuje, a ne gde je prijavljena. U Zavodu kažu da im je bitno da se napravi “slika Srbije u momentu”. Zbog toga ne treba da brinu oni koji su podstanari, a nisu prijavljeni na adresi stanovanja.

“Popisivači su u obavezi da objasne građanima zašto se obavlja popis, da su to samo statistički podaci i u koje svrhe se koriste. Ukoliko lice izričito odbija da bude popisano onda o tome obaveštava svog instruktora koji izlazi na teren zajedno sa popisivačem. Nikome nije u interesu da pokreće prekršajne postupke već da se objasni ljudima zbog čega je popis važan, ako ništa drugo da ostane beleška za budućnost, da ostavimo neki trag. Takav je naš slogan – “Popiši se, ostavi trag”. Važno je da se svi popišemo, da možemo da se uporedimo sa drugim zemljama”, objasnila je Đorđević.

Roditelji daju podatke za decu

Inače, sve zemlje članice Ujedinjenih nacija dužne su bar jednom da popišu stanovništvo od 2015. do 2024 godine. Đorđević dodaje da je bezbednost podataka građana na najvišem nivou, da se statistički podaci ne objavljuvuju pojedinačno, samo zbirno i da niko nema pravo pristupa podacima građana.

 

Zakonom o popisu stanovništva nisu samo predviđene kazne za građane koji odbiju da odgovore na pitanje u popisnim upitnicima ili daju netačne i nepotpune odgovore, kazne su predviđene popisivače ukoliko ne rade sve u skadu sa propisima, zakonom, ugovorom koji su potpisali- da čuvaju kao tajnu podatke. 

“Prvo im se raskida ugovor, ostaju bez zarade, a novčane kazne za popisivače su od 30.000 do 50.000 dinara. Kaznom od 50.000 do 100.000 dinara kažnjavaju se članovi popisne komisije ukoliko neracionalno troše sredstva koja su dedeljena za popis”, pojašnjava Đorđević.

Prvi rezultati popisa biće objavljeni kraja novembra. Oni će sadržati samo ukupan broj popisanih lica, popisanih domaćinstava i stanova. Nakon toga kreće detaljna obrada podataka koji će biti objavljeni na proleće.

Slavica Tucić

izvor: https://www.euronews.rs/srbija/drustvo/63198/sve-novine-oko-popisa-stanovnistva-i-zasto-ne-mozete-samo-da-zalupite-vrata-popisivacima/vest

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

KIŠJUHAS: ZA OZBILJNU DRUŠTVENU PROMENU TREBA MANJE AKTIVIZMA I MNOGO VIŠE POLITIČKE ORGANIZACIJE

Aktivisti i neformalne inicijative građana koji rade posao koji bi trebalo da radi opozicija i koji su u prethodnom periodu ponekad bivali jedini korektivni faktor vlasti, jesu ideološki bliži levici, ali će za nametanje alternative jačanju desnice u Evropi ipak biti neophodno njihovo jasnije političko profilisanje, smatraju sagovornici VOICE-a

Published

on

By

Ne postoje „antifašistički aktivisti“, zar ne? Postoje samo – antifašisti.

Podsetimo, u Srbiji se u prethodnih nekoliko godina organizatori različitih protesta često ograđuju od političkih partija i negiraju i samu političku prirodu sopstvenih akcija, a vlast to obilato koristi sprečavajući na taj način da lokalne pobune prerastu u ozbiljan politički faktor na nivou cele zemlje.

Međutim, ukoliko žele da se ozbiljno suprotstave jačanju desničarskih i populističkih pokreta u Srbiji, što je trend koji postoji i u Evropi, one će po mišljenju naših sagovornika, neminovno morati da se jasnije ideološki definišu i mnogo ozbiljnije organizuju.

AKTIVIZAM I POLITIKA

Sociolog Aleksej Kišjuhas za VOICE napominje kako zbog svojevrsnog sloma politike i političkih partija u savremenom društvu, oznaka „aktivista“ istovremeno implicira Nepripadanje političkim partijama ili gadljivost prema stranačkoj politici i organizaciji.

To je, po njegovom mišljenju, legitimno i razumljivo, ali postoji bojazan da aktivizam tada ostaje pomalo isprazan ili ispražnjen od politike i ideologije.

– Ostaje na nivou pisanja duhovitih transparenata na kartonu. I, pre svega, nedovoljno organizovan, već nekako ličan i subjektivan – smatra Kišjuhas.

Naš sagovornik podseća i da reč „aktivista“ praktično nije ni postojala sve do 1960-ih godina, a da su tek tada neki društveno „aktivni“ intelektualci (poput Bertranda Rasela) posprdno prozvani „aktivistima“.

Aleksej Kišjuhas: Uostalom, ko nisu aktivisti? Pasivisti?
(Foto: medija centar Beograd)

– Marks, Engels, Lenjin, Trocki i ostali verovatno ne bi ni razumeli šta je „aktivista“. Vođe radničkog pokreta nisu bili „aktivisti“, već organizatori, agitatori, borci, uostalom. Ne postoje „antifašistički aktivisti“, zar ne? Postoje samo – antifašisti. Slično tome, da li su boljševici, ili Kastro i Če Gevara bili – „aktivisti“? I da jesu, da li bi svrgnuli režim i organizovali Oktobarsku, odnosno Kubansku revoluciju? Uostalom, ko nisu aktivisti? Pasivisti – pita se Kišjuhas.

Novosadađanin Petar Atanacković, koji već više od decenije živi u Potsdamu gde svakodnevno sarađuje sa mnogobrojnim inicijativama i organizacijama civilnog društva, za VOICE kaže da takve organizacije tradicionalno pripadaju levoj sceni i da se, bez obzira na sferu njihovog delovanja, zajednički bore za pronalazak novog modela koji bi olakšao svakodnevni život građana.

– Priča se o, na primer, klimatskim promenama, o direktnoj demokratiji, priča se o učešću ljudi, za tu scenu čiji sam ja deo to je svakodnevica. Mi to svakodnevno živimo i razgovaramo o tome, reflektujemo i smatramo da je to model koji može da se proširi na ostatak društva i da bi to bila jedna prava alternativa demokratske tranzicije u jednu bolju društvenu formu – navodi on.

Ipak, Atanacković ne voli termin levica jer ona u Nemačkoj obuhvata brojne aktere sa kojima se, kako kaže, lično uopšte ne slaže.

– To je grupa ljudi koja misli da to što mi radimo nije dovoljno radikalno i da dok tu ne prođe milion  radnika sa crvenim zastavama kroz našu ulicu, da se ništa neće promeniti, a da nama ostaje samo da sedimo i čekamo tih milion radnika da se pojavi. To je zapravo jedna vrlo konzervativna pozicija, pozicija po kojoj treba sedeti i čekati da dođu bolja vremena – navodi on.

Petar Atanacković: Organizacije civilnog društva tradicionalno pripadaju levoj sceni.
(Foto: VOICE)

Britanka Šarlota Lojd iz Open Cultural Center“ iz Barselone, koji se bavi pitanjima izbeglica i migranata, za VOICE kaže da su sve organizacije sa kojima sarađuju isključivo levičarske, iako postoji razlika među njima, pa su jedne otvoreno anti-establišment provinijencije dok se druge, poput njene, ne opterećuju politikom u toj meri, već više posredno.

– Mi idemo sa drugima zajedno na proteste, ali ne bavimo se političkim kontekstom na društvenim mrežama niti komentarišemo šta se dešava u drugim zemljama. Druge organzacije su mnogo više anti-establšment i veoma su glasne o tim stvarima, a mi se bavimo inkluzijom migranata i nije naš osnovni cilj promena politike. Ali, kroz svakodnevni posao zapravo doprinosimo tome. Tako, dakle, indirektno radimo na promeni – ističe Lojd.

Ona je prethodno sa migrantima i izbeglicama radila u luci Kale u Fancuskoj, koja je, kako kaže, veoma militarizovano područje, sa ogromnim prisustvom policije, pa su i organizacije koje tu rade izuzetno jako politički organizovane.

– Oblast u kojoj rade je neprekidno deo političkih debata i morate da se borite. Mi u Barseloni nemamo direktnog dodira sa politikom, ona na nas ne utiče u svakodnevnom poslu. Mogu li sve te zajedničke aktivnosti ipak dovesti do neke nove politike? Volim da verujem da je tako. Vidim potencijalnu moć u povezivanju grupa ljudi i organizacija sa uverenjima koja možda nisu nužno povezana – ističe ona.

Šarlota Lojd: Indirektno radimo na promeni.
(Foto: Slobodan Stošić/ustupljeno VOICE-u)

Stefanos Galuntis iz organizacije „Ethos“ je Grk koji godinama živi na relaciji Danska-Grčka, za VOICE kaže da kao i u svakom društvu, tako i u tom civilnom sektoru i aktivizmu, iako nominalno u levom političkom spektru, ipak ima svega – od ekstremnih anarhista, preko idelaista, anti-establišmenta do modernije levice. On lično „izbegava etiketiranje u tom smislu“, čak i na nacionalnom nivou, te sebe ne naziva ni Grkom ni Evropljaninom, već se pre svega „fokusira na ljudskost“.

– Lično smatram da je bilo koja vrsta etiketiranja zapravo podela među ljudima. Čim se delimo  sa leva na desno ili na žute, bele i crne, po seksualnosti ili po bilo kojoj drugoj liniji, stvaramo „njih“ i „nas“. A to je recept za konflikt i kontradiktornosti. Ako dođemo do nivoa da smo svi ljudi, napredovaćemo ako shvatimo odakle dolazimo i čemu težimo i da je potrebno da zajedno učinimo naše zajednice, pa na kraju i ceo svet boljim mestom za život – ističe Galuntis.

On smatra da je potrebno krenuti od ličnog nivoa, pa preko nivoa male grupe ili organzacije, umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada, čime ćemo konačno promeniti stari, korumpirani, nefunkcionalni način razmišljanja i delanja. U tom procesu, nastavlja Galuntis, nije poenta je li je jedan način bolji od drugog, već je važno okupiti sve – i one koji su za demonstracije i one koji su pacifistii, sve koji se odupiru onome što se danas dešava.

Stefanos Galuntis: Umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada.
(Foto: Slobodan Stošić/ustupljeno VOICE-u)

– Na kraju moramo stvoriti alternativne načine koji su inkluzivni, a ne koji nas dodatno dele. Kada na protestima imate različite zastave koje reprezentuju različite organizacije i pojedince, već ste dali sistemu mogućnost da manipuliše tim malim razlikama među vama i okrene ih jedne ka drugima. Poenta je da slomimo taj model podela i da ne budu više u mogućnosti da nama manipulišu. Na taj način ćemo imati energiju koju možemo da okrenemo ka njima, a ne u međuosbne borbe – zaključuje Galuntis. 

On smatra da je potrebno krenuti od ličnog nivoa, pa preko nivoa male grupe ili organzacije, umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada, čime ćemo konačno promeniti stari, korumpirani, nefunkcionalni način razmišljanja i delanja. U tom procesu, nastavlja Galuntis, nije poenta je li je jedan način bolji od drugog, već je važno okupiti sve – i one koji su za demonstracije i one koji su pacifistii, sve koji se odupiru onome što se danas dešava.

Stefanos Galuntis: Umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada.
(Foto: Slobodan Stošić/ustupljeno VOICE-u)

– Na kraju moramo stvoriti alternativne načine koji su inkluzivni, a ne koji nas dodatno dele. Kada na protestima imate različite zastave koje reprezentuju različite organizacije i pojedince, već ste dali sistemu mogućnost da manipuliše tim malim razlikama među vama i okrene ih jedne ka drugima. Poenta je da slomimo taj model podela i da ne budu više u mogućnosti da nama manipulišu. Na taj način ćemo imati energiju koju možemo da okrenemo ka njima, a ne u međuosbne borbe – zaključuje Galuntis. 

SRBIJA U IDEOLOŠKOJ MAGLI

Brajan Brković, koji je prethodnih godina veoma aktivan u velikom broju novosadskih inicijativa, koje su se suprotstavljale mahom pogubnim urbanističkim rešenjima, za VOICE ističe da su u Srbiji ljudi primorani da kroz samoorganizovanje brane osnovne principe, pa čak i osnovne potrebe poput prava na vodu, prava na vazduh, prava na očuvanje prirode ili socijalne probleme i kršenje ustava i zakona, zbog čega onda ideologija pada u drugi plan.

– I neko ko je konzervativac i neko ko je liberal mogu da nađu neki konsenzus oko toga šta je neki minimium socijalnih uslova ili infrastrukturnih uslova koje neka sredina ili lokal treba da ima kako bi život prolazio normalno i dostojanstveno – ocenjuje Brković, dodajući da se u Srbiji do konsenzusa oko minimuma dolazi lako, jer „ovde nemamo ništa“.

Ovde je, kaže, veliki problem široka upotreba termina levice i desnice, koja je uz to poprilično pomešana i konfuzna, zbog čega je jedna od dobrih stvari aktivizma što tu konfuziju prevazilazi fokusom na konkretan problem kojim se određena inicijativa bavi.

Napadi koji na njega mahom dolaze od strane desničarskih organizacija i pojedinaca deo su, smatra Brković, agende inicijativa i aktivističkih grupa okupljenih od razičitih ogranaka službi i političkih organizacija u svrhu inženjeringa nad javnim mnjenjem.

– Braneći neke osnovne, po meni civilizacijske vrednosti, dospeo sam da budem glavna meta desničarskih kolektiva, koji me često smatraju komunistom, bez obzira što ja nemam veze sa komunizmom. Volim sebe da posmatram kao građanskog aktivistu, socijaldemokratu, ili levičara generalno. Ali onda, zbog sveopšteg zagušenja informacija, centrima moći odgovara da se sve svodi na levo ili desno, na jedan ili drugi pol. Glavni intenzitet komunikacije u nametanju tog narativa postavljaju ekstremno-desno orijentisane organizacije i pojedinci – ističe Brković.

Brajan Brković: U Srbiji ljudi primorani da kroz samoorganizovanje brane osnovne principe.
(Foto: VOICE)

MEKA ZA DESNICU U POPULISTE

Atanacković smatra da poslednji izborni rezultati u Evropi, koji pokazuju trend jačanja desnice, pa i one ekstremne, samo reflektuju tranziciju u kojoj se Evropa nalazi i kojom su građani nezadovoljni. Zbog toga je, kaže, sve prisutnije to nekakvo anti-establišment rasploženje, koje onda otvara prostor za delovanje različitih „lovaca u mutnom“ i desničara, a pre svega populista.

– Nemačka nije ništa drugačija od drugih zemalja, jedino što su tu populisti slabiji nego u drugim zemljama i oni u dogledno vreme neće pobediti na izborima, to je sigurno. Ali to ne znači da je pretnja koju predstavljaju manja, jer su zapravo i oni u međuvremenu, ne potpuno normalizovani, ali su postali deo političke slike i svi prihvataju da su oni sada priustni, što ranije nije bio slučaj – kaže Atanacković.

Brković napominje da je desnica uvek jaka kada se u fokus stavljaju škakljiva pitanja, uglavnom vezana za globalnu politiku, ali da desnica tamo gde postoji jaka država nikada ne može da sklizne u diktaturu i često gubi vlast odmah nakon jednog ili dva izborna ciklusa.

– Tamo gde država ne postoji kroz institucije, kao stabilan pojam, u tim državama desnica klizi u diktaturu. Kontra toga, alternativa doživljaja politike i bavljenja politikom baš jeste u lokalnim građanskim inicijativama, ekološkim inicijativama, koje se bave usko lokalizovanim problemima koji su nekada i problemi koji se prelivaju i mimo tog lokala – kaže Brković.

On smatra da je ono što će u budućnosti, ne samo spasiti Srbiju i region, nego i biti svojevrsna politička promena u Evropi –jačanje i dencetralizacija političke moći u vidu manjih organizacija koje će sve više uzimati učešće u politici na svojim lokalima i time, verujem, polako izlaziti u prvi plan, jer će biti prepoznati od ljudi koji žive u tim sredinama.

ZA PROMENU IPAK POTREBNO MNOGO VIŠE

Kišjuhas ističe da današnji aktivizam, koji se najčešće svodi na tribinu ili protest zakazan preko društvenih mreža, nakon kojeg se u miru i tišini ide kući, uprkos pozitivnom osećanju svakog učesnika zapravo ne donosi društvenu promenu.

– Treba izučavati istoriju radničkog pokreta – ili pak analizirati gotovo vojničku organizaciju partije na vlasti, i učiti (učiti, i samo učiti) od toga – ukazuje Kišjuhas.

A kada je u pitanju levica, Kišjuhas podseća na reči italijanskog marksiste Amadeja Bodrige, osnivača Komunističke partije Italije i lidera Komunističke Internacionale, iz njegovog eseja iz 1952. godine, za kojeg „aktivizam“ predstavlja – „bolest radničkog pokreta kojoj je neophodno stalno lečenje“.

– Jer, puki „aktivizam“ je nešto što reakcionarno „preuveličava snagu subjektivnih faktora klasne borbe“ dok istovremeno „zanemaruje teorijsku pripremu“, kao i faktor ozbiljne organizacije i agitacije. Naime, smatram da postoji krupna i nepremostiva razlika između aktivizma i organizacije, odnosno između lične buntovne ekspresije i izgradnje buntovnog pokreta – navodi Kišjuhas.

Za promenu politike i pružanje alternative čvrsto povezivanje i tvrdo organizovanje je ključno, a za to je potrebno mnogo više od pukog aktivizma.

– Ova organizacija ne mora da bude partija, ali mora da bude – organizacija. SNS-ovoj partijskoj mašineriji vi jednostavno ne možete suprotstaviti aktivizam. Upravo zato, plašim se da nam za ozbiljnu društvenu promenu treba manje aktivizma, a mnogo više političke organizacije – zaključujuj Kišjuhas.

Dalibor Stupar (VOICE)

izvor: https://voice.org.rs/kisjuhas-za-ozbiljnu-drustvenu-promenu-treba-manje-aktivizma-i-mnogo-vise-politicke-organizacije/

Continue Reading

Trending