Connect with us

SLOBODNA VOJVODINA

Đoković, X. i Y.

Slučajevi Đoković, X. i Y. i moje pismo za majku Dijanu Đoković i sve majke ovog sveta čija su deca u inccomunicado pritvoru

Published

on

Foto: Dubreuil Corinne/ABACA / Abaca Press / Profimedia

Evropski sud za ljudska prava je još odavno zauzeo stav, koji ima svoje utemeljenje u međunarodnom pravu, da svaka država ima pravo da kontroliše ulazak, boravak i proterivanje sa svoje teritorije. Naravno, to pravo nije apsolutno i ono ima ograničenja, a pre svega u međunarodnom običajnom pravu, koje kaže da niko nikada ne može biti vraćen na teritoriju bilo koje zemlje na kojoj bi mogao da bude izložen mučenju ili surovom, neljudskom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. Zabrana vraćanja (princip non-refoulement) postoji i u slučaju rizika od smrtne kazne, bezuslovnog doživotnog zatvora, flagrantnog uskraćivanja prava na slobodu, prava na pravično suđenje i tako dalje. Dakle, međunarodno pravo je jasno po pitanju toga ko sme, a ko ne sme da se vrati odakle je došao.

Novak Đoković je u Australiju doputovao uz medicinsko izuzeće i garancije države Viktorije da mu je viza, to jest nesmetan ulazak zagarantovan. Međutim, kao što je poznato, Novaku je na ulasku u zemlju poništena viza i uručena odluka koja znači odbijanje ulaska i koja, kako to aktivisti za ljudska prava u Australiji tvrde, nema suspenzivno dejstvo, pre svega u slučaju izbeglica i tražilaca azila. Kada se kaže da nema suspenzivno dejstvo, to znači da se ta odluka izvršava pre nego što se razmotri žalba koju osoba o kojoj se radi potencijalno može da podnese. Drugim rečima, prvo te vrate, pa ti onda odluče po žalbi. Za izbeglice to znači: ti uložiš žalbu, oni te vrate, tamo te ubiju ili zatvore i onda, ako ti usvoje žalbu, možeš da se vratiš nazad. Novak Đoković je uložio žalbu i imao je sreće da je nedostatak suspenzivnog dejstva kompenzovan uz pomoć sudije Kelija, koji je naredio australijskim imigracionim vlastima da ne udalje prinudno gospodina Đokovića dokle god se predmet ne razmotri pred sudom. Đoković bi u protivnom verovatno bio vraćen u Dubaji iz koga je doputovao u Melburn.

Da podsetimo, Novak Đoković je najbolji teniser svih vremena, čovek koji je zaradio više stotina miliona evra na turnirima koje je osvojio, od sponzora i verovatno poslovnih poduhvata koje su on i njegova porodica pokrenuli novcem koji je zaradio igrajući tenis. Novaka Đokovića zna svako i svuda u svetu je rado viđen gost među političarima, glumcima, novinarima i svetskim džet setom. On ima, zasluženo, diplomatski pasoš Republike Srbije. Pomogao je verovatno hiljadama ljudi, dece, podigao je manastire, donirao je kovid klinike u Italiji, za poplave u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj, ali i požare u Australiji. Dakle, Novak je, što se mene tiče, dobar tip i još sjajniji sportista, simbol malog čoveka iz razlupane zemlje koji je svojim trudom i radom dostigao sve svoje snove. Bez obzira što je antivakser a ja vakser, prihvatam ga kao uzor i inspiraciju u pogledu načina na koji se iz nepovoljnog položaja (koji je recimo Federeru i Nadalu nepojmljiv) stiže do zvezda, trudom i radom, a ne članstvom u stranci ili porodičnim vezama.

I ovde prestajem da se bavim Novakom Đokovićem i problemima vaksera i antivaskera, pozicije i opozicije, istorijskog nasleđa Australije i zločina nad Aboridžinima, teorija zavera o malom ali prkosnom srpskom narodu naspram zlog zapada koji kontroliše svet. U ovaj slučaj su se uključili premijeri Australije i Srbije, ministri obe zemlje, Najdžel Faraž koji je svratio u restoran Novak u Beogradu, Nenad Čanak i Saša Radulović, Boško Obradović i Ivica Dačić, predsednik Vučić i hrvatski novinar Aleksandar Stanković. Komentarisali su ga i Rafael Nadal, Danil Medvedev, Aleksandar Zverev i Marijan Vajda. Javio se i Boris Beker, a Đoković je bio tema i u Utisku nedelje. Nekoliko građana je otišlo pred australijsku ambasadu u Beogradu i igralo tenis sa zidovima zgrade u kojoj se ona nalazi, a više stotina ljudi se u nekoliko navrata okupilo na poziv porodice Đoković. Vrteli su se kenguri, a ne prasići za Božić, postovalo se, tvitovalo i svako je zauzeo jedan ili drugi stav, na ozbiljan i dramatičan, ili na šaljiv ili degutantan način. I ja sam dobio poziv da na jednoj televiziji budem gost i komentarišem situaciju u kojoj se Đoković našao, a sa aspekta imigracionog prava.

Odlučio sam da sve što me čini ljutim i tužnim u vezi sa ovim slučajem iznesem na portalu Peščanika, a onda se vratim svom redovnom poslu koji barem jednom mesečno podrazumeva „vađenje“ izbeglica sa aerodroma „Nikola Tesla“, koje naša granična policija želi da vrati nazad u zemlju porekla, gde im prete progon i kršenje ljudskih prava. To je ujedno i tema za koju smatram da je morala da ispliva u prvi plan – tretman izbeglica i tražilaca azila na granici od strane imigracionih službi Australije, Srbije, Rusije, Kine, Mađarske i mnogih drugih.

Svoju priču ću složiti po uzoru na brojne medije koji su hronološki, po datumu i satnici prenosili razvoj slučaja Đoković, s tim što će pored vremenskih determinanti relevantnih za Đokovića biti unete i vremenske determinante dva slučaja kojima sam se bavio za vreme novogodišnjih i božićnih praznika. Moja priča počinje na katolički Božić 25. decembra 2021 (iako bih mogao da idem unazad do novembra 2013, kada sam počeo da pomažem izbeglicama na aerodromu „Nikola Tesla“ da uđu u Srbiju, pristupe postupku azila i izbegnu torturu i smrt u iranskom zatvoru Evin, pogubljenje od somalijske terorističke grupe al-Šabab ili doživotni zatvor u Turskoj zbog borbe za rešenje kurdskog pitanja).

– Dana 25. decembra 2021. oko 8 ujutru na aerodrom „Nikola Tesla“ u Beogradu sleće avion Turkish Airlinesa, u kome je gospodin X, izbeglica iz Burundija koji je, kako tvrdi, iz svoje zemlje porekla pobegao zbog političkog progona i zlostavljanja kome je bio podvrgnut u zatvoru u Budžumburi (glavnom gradu Burundija). On dolazi sa urednim pasošem i nije mu potrebna viza za boravak do 90 dana;

– Dana 25. decembra 2021. po izlasku iz aviona oko 9 ujutru srpska granična policija je presrela gospodina X, uzela mu mobilni telefon i pasoš i odvela ga u prostoriju u koju se smeštaju osobe koje po oceni graničnih organa Republike Srbije ne ispunjavaju uslove za ulazak u zemlju. Gospodin X. na dobrom engleskom traži azil, ali ga niko ne sluša;

– Dakle, 25. decembra 2021. ujutru gospodina X. lišavaju slobode i odvode u prostoriju koja je sva u rešetkama, u kojoj nema prirodne ventilacije i koja je u ruiniranom stanju, uključujući i toalet. O tome su pisali i Specijalni izvestilac za torturu Nils Melcer i Zaštitnik građana i drugi. Ovakvo postupanje sudija Keli je opisao kao inccomunicado pritvor u slučaju Novaka Đokovića, to jest vrstu pritvora u kojoj je zatvorenik odsečen od spoljnog sveta jer ne može nikome da se javi i zatraži pomoć;

– Dana 25. decembra 2021. gospodin X, katolik iz Burundija, svoje božićne praznike provodi odsečen od sveta; ne može da komunicira sa svojom porodicom koja brine za njega. Zatvoren sa 20 do 30 ljudi koji su u istoj situaciji kao on, u doba pandemije, u prostoriji bez prirodnog provetravanja, gde dobijaju možda jedan sendvič dnevno;

– Dana 28. decembra javlja mi se sestra gospodina X. i traži da joj pomognem. Obraćam se istog dana Stanici granične policije Beograd (SGPB), iako znam da gospodin X. vrlo verovatno više nije tu. U radu sa SGPB važno je reagovati što pre, jer je praksa pokazala da izbeglicama i tražiocima azila odmah, bez prevodioca i pravnika, bez mogućnosti da ospore svoje vraćanje u zemlju porekla ili treću zemlju, uručuju odluku o odbijanju ulaska i vraćaju ih nazad o trošku avio kompanije sa kojom su došli. Na odluku o odbijanju ulaska gospodin X. ne može da se žali, jer nije pravno kompetentan, jer je uplašen, jer nema pravnog zastupnika, jer ne može i da hoće da komunicira sa bilo kim u spoljnom svetu. Primoran je da potpiše odluku pod pretnjom sile. I da nije želeo da je potpiše odluka se uručuje i izvršava, to jest ljudi se vraćaju nazad. Dakle, ne postoji realna prilika da se odluka ospori. Upitan je i nivo znanja engleskog jezika srpske granične policije;

Pritvor na aerodromu „Nikola Tesla“, izvor Zaštitnik građana
Pritvor na aerodromu „Nikola Tesla“, izvor Zaštitnik građana

– U noći 28. decembra na 29. decembar 2021, pred zoru, prema navodima gospodina X, uz upotrebu gumenih palica i silom, 13 državljana Burundija uključujući i njega bivaju smešteni u avion i vraćaju se u Istanbul, odakle dalje treba da se vrate za Adis Abebu u Etiopiji, pa potom i u Budžumburu. To se dešava nakon 5 dana za vreme kojih niko nije znao gde su tačno i šta se sa njima dešava. Sestra i ja saznajemo ovo tek sutradan, jer nije odmah mogao da napuni mobilni telefon po sletanju na aerodrom u Istanbulu, a morao je da prođe i rigoroznu višesatnu kontrolu turskih imigracionih vlasti;

– Dana 29. decembra 2021. gospodin X. i još 12 Burunđana boravi na aerodromu u Istanbulu, gde su im oduzeti pasoši i lične stvari i gde spavaju na podu. Ne mogu da traže azil, čekaju da budu vraćeni tamo gde tvrde da im preti opasnost. Niko ne može da im pomogne u Turskoj;

– Dana 30. decembra javlja mi se gospodin X. sa aerodroma u Istanbulu i moli me da mu pomognem. Iz Srbije ne mogu ništa osim da pošaljem nekoliko mejlova turskim NVO i UNCHR-u. Dobijam poruke koje prosleđujem gde znam i umem nadajući se da će neko da im pomogne;

– Dana 30. decembra N1 objavljuje vest o vraćanju ovog čoveka sa aerodroma „Nikola Tesla“. Pored jednog negativnog i jednog pozitivnog komentara, ovaj slučaj u srpskim medijima nije napravio nikakav „bum“. Nikoga nije briga.

Gospodin X. na aerodromu u Istanbulu
Gospodin X. na aerodromu u Istanbulu

– U 8 ujutru 1. januara 2022. letom iz Budžumbure preko Adis Abebe i Istanbula gospođa Y, studentkinja koja je izbegla smrt i seksualno zlostavljanje od strane paramilitarne formacije Inbonerakure, sleće na aerodrom „Nikola Tesla“. Po sletanju joj oduzimaju mobilni telefon da ne bi zvala pravnu pomoć, ignorišu njeno traženje azila na francuskom i kirundi jeziku i odvode je u iste prostorije kao i gospodina X. Tamo se već nalazi više desetina ljudi, među kojima navodno i neki državljani Tunisa koji su bili raspoloženi da se poigraju sa mladom devojkom iz Burundija. Zaštitili su je mladići iz Burundija koji su bili zatvoreni sa njom;

– U 1 sat po ponoći 3. januara 2022. primam poruku i pismo od uplašene majke, koja svoju ćerku Y, koja je pobegla od progona, seksualnog zlostavljanja i smrti, nije čula više od 48 sati. Po istom principu obraćam se SGP Beograd, ali nema odgovora. Zovem broj koji imam od 2014. i nakon nekoliko poziva shvatam da sam blokiran;

– Dana 4. januara 2022. zove me uplakana majka gospođe Y. i kaže da su u noći 3. na 4. januar 2022. godine policajci pokušali da je vrate za Istanbul, ali da je uspela da se izbori tako što je legla na pod i grčevito pružala pasivan otpor, plačući, u agoniji. Isti taj scenario mi je potvrdio i svedok, momak koga su iste te večeri ukrcali na avion za Istanbul gde se, nadam se, i danas nalazi. Nadam se da nije vraćen u Burundi. Gospođa Y. se na taj način, kako će se ispostaviti, bez pravnika i prevodioca, izborila za goli život;

– Dana 4. januara oko 2 popodne šaljem ljutiti mejl SGP Beograd, Upravi granične policije i kopiram i Zaštitnika građana u nadi da će se SGP prizvati pameti. SGP Beograd je blokirao moj broj i ne mogu da ih dobijem, praznici su, Evropski sud i druga tela za ljudska prava kojima se obično obraćam rade smanjenim kapacitetom. Deo mejla ide ovako:

Poštovani, obraćam Vam se u ime majke gospođe Y. i tražim od Vas da joj, saglasno članu 35 Zakona o azilu i privremenoj zaštiti, izdate potvrdu o izraženoj nameri da podnese zahtev za azil, jer, ukoliko (ovoga puta, pošto sinoć niste uspeli) izvršite nezakonito donetu odluku o odbijanju ulaska, a koju ste doneli automatski, bez da je tražiteljka azila mogla da je ospori uz pomoć prevodioca i pravnog zastupnika, i gde žalba nema suspenzivno dejstvo, i gde ste joj pritom oduzeli mobilni telefon, dovešćete njen život u opasnost. Gospođi Y. preti rizik od Inbonerakura, paramilitarne formacije iz Burundija koja je traži i koja bi mogla da je liši slobode odmah po sletanju u Budžumburu, nakon čega će joj život biti ugrožen.

– Zahvaljujući ažurnim ljudima iz kancelarije Ombudsmana, gospođa Y. je predveče 4. januara 2022. nakon 4 dana javila majci da je dobro. U isto vreme, gospodin X. mi šalje desetina poruka moleći me da mu pomognem, jer ako ga vrate iz Istanbula za Budžumburu ubiće ga. Nema novac i nema hranu na aerodromu „Ataturk“ i nikoga nije briga za njega.

– Dana 5. januara 2022. Novak Đoković sleće na aerodrom u Melburnu. Na pasoškoj kontroli, na engleskom jeziku koji govore i Novak i granični policajac, Novaku se saopštava da mora da krene sa policijom gde će se razmatrati osnovanost dobijanja vize. Oduzima mu se mobilni telefon tako da ne može da se javi svojoj porodici, što je naravno bio razlog za veliku brigu njegove majke Dijane. Novaka odvode u pritvor na aerodromu, verovatno instruirani da ga malo zaplaše u skladu sa dobrom imigracionom praksom Australije;

– U periodu 5. na 6. januar 2022, na Badnji dan koji je za Novaka Đokovića kao pravoslavca izuzetno važan, kreće manipulativna igra australijskih imigracionih službi zbog koje su omraženi u čitavom svetu od nas koji se bavimo ljudskim pravima. U ispitivanju, ili bolje rečeno, zloupotrebom domaćih procedura (utvrđeno kasnije odlukom sudije Kelija), australijski granični policajci pokušavaju da primoraju Novaka da u 4 ujutru, u stanju šoka koje lišenje slobode uvek nosi sa sobom, u političkoj hajci koju vodi čitava društveno-politička javnost Australije, iznese kontra-argumente za odbijanje vize, što nije lako u takvim okolnostima i kada ste pravno nekompetentni za australijsko imigraciono pravo. Novak uspeva da izdrži i da ne potpiše ništa. Pošto mu je nakon 3 sata vraćen telefon, odmah je pozvao svog advokata koji je preuzeo dalje postupanje. Javio se svojoj porodici i barem te večeri Dijana, Đorđe, Marko i Srđan su nešto bolje spavali. Gospodin X. je i dalje u Istanbulu gde spava na podu i niko ne može da mu pomogne;

– Na Badnji dan, 6. januara 2022. Novaka odvode u imigracioni pritvor, zloglasni hotel u Melburnu, u kome godinama borave izbeglice i tražioci azila, odsečeni od sveta, u nehumanim i ponižavajućim uslovima, sa lošom hranom i bubašvabama.

– Tokom 6. januara 2022. gospodin X, i dalje na istanbulskom aerodromu, šalje mi poruke moleći me za pomoć. Ja ih dalje prosleđujemo kome mogu u Turskoj. Ceo svet se već digao za ili protiv Novaka, a za gospodina X. niko sem mene i njegove sestre ni ne zna;

– Dana 7. januara 2022. Novak dočekuje Božić u imigracionom pritvoru, ceo svet se digao na noge, igra se moravac ispred hotela, porodica Đoković drži konferencije za novinare i organizuje skupove. Ceo svet zna sa Novaka, a niko i dalje ne zna za gospodina X… Ja ne znam više šta da uradim za njega.

– Od 7. do 10. januara 2022. Novak je u nehumanim i ponižavajućim uslovima, kako mnogi tvrde, gde nema adekvatnu hranu, gde ne može da trenira i gde je i mladić iz Irana koji tu boravi već 9 godina. Svi se oglašavaju, svi osuđuju, diplomatski napori se ulažu da on dobije bezglutensku hranu i uslove za trening. I dalje se igra moravac, drže se konferencije za novinare, osuđuje se Australija, gospodin X. i dalje šalje poruke i moli za pomoć…

– Dana 10. januara 2022. sudija Keli utvrđuje sve propuste australijskih imigracionih službi i oslobađa Novaka. Sudija Keli razgolićuje perfidnost praksi koje imigracione službe primenjuju na osobama koje dolaze u Australiju, uključujući tu i izbeglice i tražioce azila. Na viku, bez telefona, samo ti potpiši ovo i sve će biti u redu. Verovatno ima tu i drugih stvari koje nisu smeli da primene na Novaka.

– Oko podneva 10. januara 2022. Novak objavljuje sliku sa Rod Lejver arene gde je odradio prvi trening. U 19:40 istog dana dobijam poruku od gospodina X. da ga Turska policija tuče i tera da uđe u avion za Adis Abebu, pa nazad za Budžumburu.

Danas je 11. januar 2022. i dok iščekujemo odluku Ministra za migracije Australije da li će ili neće omogućiti Novaku da se takmiči na Australian Openu, gospodin X. mi nije pisao. Novak se svakodnevno čuje sa svojom porodicom, trenira i nada se najboljem. Nadam se i ja. Želim mu da osvoji 10. grend slem u Australiji i stavi tačku na pitanje ko je najbolji teniser svih vremena. Ali nadam se i da je gospodin X. dobro i da mu se ništa loše nije desilo.

Zbog svega navedenog, a uzimajući u obzir činjenicu da verujem da je Novak Đoković, kao što sam rekao, dobar tip, želim i da verujem da će on ili neko iz njegove porodice pročitati ovaj tekst. Želim da verujem da će svojim globalnim uticajem, a vođeni neprijatnošću koju su doživeli, skrenuti pažnju svima u svetu kakvu imigracionu politiku sprovodi Australija. On nije vraćen samo zato što je Novak Đoković, što nije slučaj sa mnogim izbeglicama koje su dolazile, dolaze i doći će posle njega na isti taj aerodrom. Da li mislite da izbeglice i migranti dobiju telefon nazad da se jave advokatu, pa čak i da dobiju, da li mislite da imaju novca za najbolje advokate koje je Novak angažovao?

Isto tako, želim da verujem da će Novak, bilo koji član njegove porodice, ili neko ko se javno uključio u ovaj slučaj i osudio ga kao nepravedan, svaki put kada bude putovao preko aerodroma „Nikola Tesla“, prošetati do kraja gejtova i pitati graničnog policajca Srbije da li se tamo nalaze neka gospođa Y. ili neki gospodin X. I ako saznaju da se tamo nalaze, nadam se da će dići glas za njih, kao što su i za Novaka.

Naslušali smo se priča o nepravdi ovih dana, svima su usta bila puna ljudskih prava Novaka Đokovića. Svi su kritikovali australijsku imigracionu službu, i s pravom ako je suditi po odluci sudije Kelija. Ako su svi ovi stavovi bili principijelni, i ako su ljudi verovali u to što su govorili, hajde da sada na dnevni red stavimo slučaj gospodina X. i gospođe Y. Hajde da vidimo hoće li „slučaj Đoković“ uticati na praksu SGP Beograd? Hajde da vidimo da li ćemo na ovaj način pokazati da možemo da budemo bolji od Australije, te ovim putem pozivam i premijerku Brnabić i predsednika Vučića i sve druge koji su bili složni oko nepravde koju je doživeo Đoković, da tu istu nepravdu iskorenimo sa srpskih aerodroma i na taj način sprečimo kršenje ljudskih prava, suze porodica pritvorenih i brige majki izbeglica širom sveta.

Hajde da primenimo standarde koje je sudija Keli primenio na slučaj Đoković i damo pravo svakome da se njegov ili njen glas čuju, a ne da se samo „utovari“ nazad u avion i vrati u zemlju porekla gde im preti opasnost. Ključno pitanje je da li ste spremni da se zauzmete i za ljudska prava izbeglica i tražilaca azila, kao što ste se zauzeli za Novaka? Pomenuću i reči oca Novaka Đokovića koji je pominjao „slobodni svet Afrike, Bliskog i Dalekog istoka“. Taj „slobodni svet“ iz Burundija, Sirije, Iraka i Avganistana svakodnevno beži od progona i neki od njih završe u Srbiji tražeći zaštitu.

I na kraju, dok završavam ovaj tekst, imam potrebu da iznesem sledeće: „Ja Nikola Kovačević odgovorno tvrdim da sada, 11. januara 2022. u 14:10, bez telefona, bez mogućnosti da se jave majci ili ocu, u ruiniranim, prljavim i zagušljivim prostorijama aerodroma „Nikola Tesla“, neke izbeglice i migranti čekaju svoje pravo na telefonski poziv, svoje pravnike i svog sudiju Kelija da ih zaštiti od rigoroznih i protivzakonitih postupanja graničnih vlasti.“

Nisam optimista, ali možda ovo pročita neko ko može da utiče na to da ti ljudi „u tranzitu“ dobiju priliku da se u zakonitoj proceduri njihov glas čuje, kao što se Novakov glas čuo u sudnici gospodina Kelija.

Autor je nezavisni pravnik za ljudska prava iz Beograda, dobitnik UNHCR-ove nagrade Nansen (Nansen Refugee Award) za pomoć izbeglicama 2021.

Peščanik.net, 12.01.2022.

SLOBODNA VOJVODINA

U LSV stasala generacija iskusnih političara koji imaju ideje i energiju

NOVI SAD – Opšti izbori će biti 2024. godine i Liga socijaldemokrata Vojvodine na njih mora izaći spremna, jaka i reorganizovana. Lično, mislim da sam posle 32 godine postao teret stranci jer su me sve vlasti i opozicije združeno pljuvale i to je kod jednog broja građana ostavilo neki trajni utisak. Ovo u interjuu za „Blic nedelje“ kaže Nenad Čanak, predsednik LSV

Published

on

By

– Dakle, odlučio sam da se ne kandidujem za mesto predsednika i time na vreme poručio da ne želim ni kandidaturu, a kamoli da ponovo budem predsednik. Vreme je za mlađe ljude, a njih Liga ima. Ja ću naravno biti tu, kao član ili na nekoj drugoj stranačkoj funkciji ako mi se ponudi, ali neću biti predsednik. Ja sam to hteo i ranije ali nekako stalno nije bilo vreme za to i stalno su me ubeđivali ili kandidovali. Sada je vreme da se kormilo prepusti mlađima, tim pre što ima dovoljno vremena do izbora da to ne bude smetnja.

Kažete i da nećete napustiti politički život. Šta to tačno znači i kako će vaš budući politički angažman izgledati?

– Ja ne napuštam politiku i javni život time što odlazim sa čela stranke. Naprotiv. Ja sam u politiku ušao ne da bih ćutao, nego da ne bih ćutao. I do sada sam nekako, sigurno ste to primetili, morao da biram reči kada govorim o nekim ljudima, političkim procesima ili promenama u društvu u ovoj zemlji. Sada, jednostavno više nemam obavezu za eufemističkim izražavanjem i mogu da budem oštriji i direktniji.

Ko bi mogao da bude sledeći predsednik LSV? Hoćete li nekoga predložiti na Skupštini u novembru?

– Ne želim da utičem na to. To što sam ja 32 godine na čelu stranke ne znači da je Liga bila liderska stranka. Naprotiv. Mi smo imali i imamo i stranačke institucije i demokratske procese na koje nisam uticao. Ono na šta sam ponosan jeste činjenica da je u stranci prosto stasala generacija iskusnih, a opet dovoljno mladih ljudi koji imaju energiju da nastave da od LSV čine građansku i regionalnu stranku koja ne odstupa od svojih političkih ciljeva.

Ako se osvrnete 32 godine unazad, kako biste ocenili društvo tada, a kako danas?– Pre 32 godine ljudi su ozbiljno pristupali politici i imali ubeđenja. Bili su spremni da o njima polemišu i smatrali su svojom moralnom obavezom, barem oni sa kojima sam se družio, da daju svoj doprinos preuzimanjem odgovornosti u javnim poslovima. Danas je sračunato uništeno ne samo poverenje u politiku i političare, nego uopšte u bilo kakav oblik javnog angažmana. Pa, više niko ne pita šta može da učini za svoju zemlju nego koje će privilegije dobiti postavši deo vladajuće strukture. Čast, poštenje i odgovornost postale su ismejane kategorije, a kada pogledate ko je od toga najviše profitirao videćete da po istraživanju javnog mnenja, najviše poverenja građani imaju u crkvu i vojsku. Dakle, u hijerarhijske organizacije na koje javnost nema nikakav uticaj. Drugim rečima, sračunatim delovanjem interesnih grupa u Beogradu i inostranstvu u Srbiji je stvoreno najplodnije moguće tle za klerofašističku diktaturu. Pre trideset godina bilo je budućnosti, ima je i sada, ali je više niko ne vidi. Barem ne ovde.

Šta je vaša najveća greška u periodu dužem od tri decenije? A šta najveći uspeh?

– Najveći uspeh je što pojam Vojvodine kao simbola demokratije, interkulturalnosti i decentralizacije još uvek postoji. A najveća greška mi je što sam poverovao da se među političkom elitom u Srbiji, i pozicionom i opozicionom, nalazi iko ko iskreno veruje u mogućnost da se Srbija decentralizuje i da se vlast spusti što bliže građanima. U Beogradu, takva biljka još nije nikla.

Nenad Čanak ide na prajd, za uvođenje je sankcija Rusiji, za vas je Kosovo nezavisna država… Da li mislite da će za takvu politiku ikada biti većina građana i građanki Srbije?

– Naravno da neće dokle god budu tretirani kao stado kojim upravljaju čopori. Srbija ne samo da nema nezavisne medije, nego nema medije uopšte. Ima samo razvijenu propagandnu industriju, ponekad konkurentskih propagandnih firmi. I naravno onda, stepen laži i sračunatog zasipanja sumnjom u sve postojeće kojim su izloženi, građane Srbije, dovodi u situaciju da su prestali da razlikuju elementarno dobro od elementarnog zla. To vodi, posle moralnog sunovrata i u fizički nestanak.

I kada ste ušli u politiku i danas kada najavljujete povlačenje sa čela LSV Kosovo je tema. Kako komentarišete aktuelno uključivanje različitih međunarodnih izaslanika u rešavanje kosovskog pitanja? Jesmo li blizu rešenja?

– Nismo. Iz jednostavnog razloga što – pod jedan, niko nije definisao koje je tačno to kosovsko pitanje i pod dva – koliko socijalnih parazita živi od nerešavanja tog nedefinisanog kosovskog pitanja.

Izjavili ste da ste kao predsednik stranke morali da govorite uvijeno i da vam je to bilo opterećenje. Da zamislimo da je sad novembar, da je Liga dobila novog predsednika. Šta je prva „potpuno slobodna“ izjava Nenada Čanka?

– Čućete u novembru. Mesec i po dana je jako dug period u današnje vreme. Videćemo šta će se sve dogoditi do novembra, pa i to da li ću zbog poteza botoksiranog degenerika iz Kremlja imati mogućnost da se uopšte ikome obratim.

O političkim protivnicima u dve, tri reči:Boris Tadić: Prijatelj sa mnogo razlika.Vojislav Šešelj: Monstrum i nedovoljno osuđeni ratni zločinacDragan Đilas: Nikad račundžija političarSlobodan Milošević: Putinova budućnost.Čedomir Jovanović: Vreme će reći.Aleksandar Vučić: Šahista koji igra i crnim i belim.Ivica Dačić: Uvek nešto, s nepoznatim zaštoBoško Obradović: Diler voštanica i tamjana

(SzILSV, 25.09.2022)

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Fon Kramon: Plan saradnje Srbije i Rusije signal da zamrznemo pregovore sa EU

Izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo Viola fon Kramon prokomentarisala je potpisivanje Plana konsultacija ministarstava spoljnih poslova Srbije i Rusije za naredne dve godine i ovaj sporazum nazvala “ozbiljnim skandalom”

Published

on

By

„Ovo je ozbiljan skandal. Usred besnog rata, ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije potpisuje plan buduće saradnje sa ruskim agresorom. Ili je to možda samo signal za nas da zamrznemo pristupne pregovore u Evropsku uniju, jer ulazak u EU ne ide preko Moskve“, napisala je na Tviteru fon Kramon.

Šefovi diplomatije Rusije Sergej Lavrov i Srbije Nikola Selaković potpisali su juče u Njujorku Plan konsultacija ministarstava spoljnih poslova dve zemlje za naredne dve godine.

Plan je potpisan na marginama 77. zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, a srpsko ministarstvo je na Tviteru objavilo video snimak potpisivanja i razmene dokumenta koji je, sudeći po snimku, potpisan u prostorijama ruske misije pri UN.

Inače, Stranka slobode i pravde danas je u saopštenju osudila potpisivanje ovog plana, istakavši da „naš tehnički ministar gura prst u oko celom civilizovanom svetu i potpisuje sporazum koji nije morao da se potpiše“, kao i da vlast ovim krši poziciju Srbije oko Kosova.

„Neverovatno je da u momentu dok čitav svet sa strahom prati poteze Moskve koji ugrožavaju svetski mir, dok mesecima gledamo svakodnevna stradanja ukrajinskog naroda, naš tehnički ministar, u poslednjim danima svog mandata, zaključi sporazum o produženju konsultacija sa zemljom koja direktno krši Povelju UN i namerava da svojoj teritoriji prisajedini teritoriju druge međunarodne priznate zemlje“, navodi se u saopštenju SSP.

Valentina Teodorović

izvor: https://nova.rs/vesti/politika/fon-kramon-plan-saradnje-srbije-i-rusije-signal-da-zamrznemo-pregovore-sa-eu/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Rusija nakon Putinovog obraćanja više neće biti ista

Ako se netko pitao zašto je Putin tako uporno i dugo odbijao pomisao da provede mobilizaciju, sad je dobio odgovore – hiljade i hiljade Rusa krenule su put granica kako bi se osigurale da neće dobiti pozive za mobilizaciju, hiljade uglavnom mladih izašle su na demonstracije protiv mobilizacije, internetom kruže ljutite reakcije supruga nesretnika koji su već dobili povestky (povestku – poziv)

Published

on

By

Rusija nakon Putinovog obraćanja naciji 21. rujna više neće biti ista. Zapravo će se pretvoriti u pravu diktaturu bez ijednog slobodnog javnog medija. Državna propaganda ubacit će u brzinu više. Državni nadzor i stisak nad političkim strankama postat će još snažniji. 

Uveden novi zakon

U svoj ovoj kakofoniji vijesti potpuno je prošlo neopaženo da je ruski parlament Duma 20. rujna usvojila zakon kojim je uvela pojam “mobilizacija”, “ratno stanje” i “ratno vrijeme”. No otišli su i korak dalje.

U kazneni zakon uvedeno je izvršenje kaznenog djela “u razdoblju mobilizacije ili izvanrednog stanja, u ratu ili u uvjetima oružanog sukoba ili borbenih djelovanja”. Na taj je način Duma omogućila zakonsku osnovu ne samo za provođenje mobilizacije već i za proglašenje izvanrednog stanja. Po novom zakonu, za odbijanje odaziva na mobilizacijski poziv ruski vojni obveznici mogu dobiti do 10 godina zatvora. Isto toliko po izmijenjenom kaznenom zakonu dobit će nesretnici koji završe u Ukrajini pa preživljavanje pokušaju osigurati, kako je precizno navedeno u dopuni zakona, dobrovoljnom predajom.

S obzirom na to da je predaja u ratu uvijek dobrovoljan čin, Duma je tom izmjenom zakona zapravo sve Ruse koji dopadnu ukrajinskog zarobljeništva osudila na dugogodišnju robiju. Stoga ne čudi da je Kijev objavio ponudu ruskim vojnicima: “Prisilno mobilizirani Rusi koji ne želite sramotno umrijeti u stranoj zemlji, predajte se kad se ukaže prva prilika. Ukrajina vam jamči život i dostojanstven tretman. Prema Ženevskoj konvenciji, nećete biti izručeni Rusiji, osim ako to ne želite.”

Vlast je osigurala da će svi koji su namjeravali nastaviti s prosvjedima još jednom razmisliti

Potpuno u skladu s novim zakonima, dio od 1300 i nešto više uhićenih, koji su se usudili drznuti da prosvjeduju protiv mobilizacije, još u pritvoru dobio je poziv za mobilizaciju. Naravno da nije najpametnije dati oružje u ruke tako nezadovoljnoj osobi, pa će vjerojatno završiti na zadaćama postavljanja i čišćenja minskih polja, kopanja rovova i slično. Istovremeno, takvim je postupkom vlast osigurala da će svi koji su namjeravali nastaviti s prosvjedima još jednom razmisliti.

U međuvremenu su ruske neovisne novine Novaya Gazeta potvrdile predviđanja da je brojka od 300 tisuća poziva pričuvnicima tek početak. Novaya Gazeta se pozvala na neimenovanog dužnosnika u vladi predsjednika Putina koji je rekao da je pravi plan pozvati milijun ljudi. Na to upućuje i činjenica da u Putinovom dekretu o provođenju mobilizacije nedostaje sedma točka. Glasnogovornik Kremlja Dmitrij Peskov potvrdio je da upravo ta točka spominje krajnju namjeravanu brojku mobiliziranih te se smatra državnom tajnom. Zanimljivo je da se nitko nije sjetio tu točku staviti kao zadnju pa se ne bi ni znalo da postoji. No čudni su putovi uma ruske birokracije.

Odabir jadnika kojima će se uručiti mobilizacijski poziv trebao bi biti isključivo na djelatnicima vojnih ureda

Objavom o djelomičnoj mobilizaciji najzadovoljnija je upravo ruska birokracija. I ovako sklona korupciji sad je dobila priliku kakva se dogodi jednom u radnom vijeku. Kvote koliko koji rajon ili grad moraju osigurati mobiliziranih nesretnika određuju se s vrha, ali odabir jadnika kojima će se uručiti mobilizacijski poziv trebao bi biti isključivo na djelatnicima vojnih ureda.

Nekoliko desetaka tisuća rubalja odgovornom i poziv nikad neće stići. Nekoliko stotina tisuća rubalja osigurat će da kartončić s podacima zauvijek nestane. Da ne spomenemo sve moguće rodbinske veze i prijateljstva koja se sada potežu. I, naravno, utjecaj lokalnih “šerifa”.

Stoga ne čudi da su već drugog dana mobilizacije počele stizati vijesti kako se podižu stariji od 60 godina, ljudi s kroničnim bolestima, očevi petero djece, studenti itd. Svi oni koji bi, po tvrdnjama ruskog ministra obrane Šojgua, trebali biti oslobođeni.

Sad je sasvim jasno da Moskva koristi mobilizaciju i za svojevrsno etničko čišćenje. Dok se središnja Rusija (za sada) ne dira, mobilizacija se intenzivno provodi u ruskim regijama južnog i sjevernog Kavkaza. Zapravo, istočno od Urala. 

Činjenica je da logistika ruske vojske ne može zbrinuti milijun novih vojnika odjednom. Zbog toga je sigurno da su taj proces razdijelili u (po svemu sudeći) tri dijela. S krajnjim ciljem da u proljeće naredne godine imaju spremnih više od milijun vojnika za ponovni pokušaj okupacije Ukrajine. Do tada će ovih prvih 300 tisuća nesretnika morati držati ukrajinsko bojište tijekom zime. S obzirom na slabu obučenost i očajno niski borbeni moral prisilno mobiliziranih vojnika, ruski se generali nadaju da će njihova masa osigurati stabilnost ruskih obrambenih položaja u Ukrajini.

Moglo bi se dogoditi da duga oštra zima smrzne na silu mobilizirane Ruse

Prije manje od mjesec dana Gazprom je dvominutnom reklamom prijetio Europi dugom oštrom zimom koja će isprazniti spremnike plina i smrznuti nas. No sada bi se moglo dogoditi da duga oštra zima smrzne na silu mobilizirane Ruse koji će spas od smrzavanja i gladi potražiti u ukrajinskom zarobljeništvu. I od tamo se nadati da će Putinova strahovlada što prije past kako bi se mogli vratiti u domovinu.

Istovremeno se na okupiranim ukrajinskim područjima provode referendumi. Putin je uspio pronaći novi način uključivanja vojske u “demokratsko” odlučivanje. S oružjem obilaze domove glasača i prisiljavaju ih da pred njima zaokruže odgovor. Onomad je kubanski diktator general Batiska koristio vojnike da zaokružuju njegovo ime na izbornim listićima, no Putin je uspio otiči korak dalje.

Prigodno, vlast je u Moskvi i Sankt-Peterburgu organizirala masovne skupove podrške pripojenju okupiranih ukrajinskih regija. Ljudi su na masovnom skupu nosili ruske zastave, zastave s ruskim simbolom “Z” i natpisom tipa “Rusi, Ukrajinci, jedan narod, jedna zemlja”. Na objavljenim fotografijama vidi se da je na skupovima bilo puno žena, ali i mladih, za borbu sposobnih muškaraca. Zasigurno su svi ti mladi i za borbu sposobni muškarci nakon okončanja skupova, razdragano uz votku i pjesmu, otišli do vojnih ureda kako bi se prijavili za odlazak u Ukrajinu.

Mario Galić

izvor: https://www.index.hr/mobile/vijesti/clanak/rusija-nakon-21-rujna-nece-biti-ista-bit-ce-jos-gora/2397755.aspx

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Ponoš o Putinovim pretnjama i putu Srbije ka EU: Rusija podigla ulog, više nema mesta za balansiranje

Ne bih rekao da Rusija igra na sve ili ništa. To još nije ni blizu toga. Pretnja nuklearnim oružjem nije igranja na sve ili ništa, to je igranje na ništa. To što je rat dobio novu dimenziju i dinamiku nije neočekivano. Rusija ne sme da dozvoli da izgubi rat. Može da prekomponuje ciljeve rata i to se dešava. Mobilizacija je bila očekivana, ali to ne znači da je to politički prihvatljivo, niti neko ko je u našoj poziciji treba da pozdravi. Nuklearno oružje je politička pretanja i pritisak i jeste podizanje uloga. Put Srbije ka EU treba da bude jasniji jer nema više balasiranja, kazao je Zdravko Ponoš, lider udruženja Srbija centar

Published

on

By

Prema njegovim rečima, važno je da se prepozna da je nova gvozdena zavesa tu i da je ona za razliku od 20. veka dalje od naše granice i teško da će da se primiče našim granicama.

On je gostujući na televiziji N1 odgovarajući na pitanje treba li Srbija jasniej da se odredi prema globalnoj situaciji budući da su predsednik Srbije, Aleksandar Vučić i ambasador Srbije u Americi, Marko Đurić postavili fotografiju na drštvenim mrežama na kojoj u Njujorku jedu rusku čorbu, naveo da više nije reč o tome šta je međunarodno pravo i pravda i šta se nama sviđa, čiju književnost volimo i ko nam je bliži, već se radi o tome šta je dorbo za ovaj narod.

– Mi smo okruženi zemljama koje su EU i dobar deo u NATO. To je realnost. Rusija je zabavljena svojim mukama i teško može da nam pomogne da se ovde živi bolje. Rat je doneo lošiji život ne samo nama nego i Evropi. Mi treba da vodimo računa da se posledice rata što manje osećaju. Naš evropki put treba da bude ultimativiji i jasniji i tu govorim i o sankcijama i o svemu ostalom. Balansiranaja nema ovde, jer nema šta puno da se balansira više – naveo je on.

Prema njegovim rečima, dobro bi bilo da se o sancijama razgovara sa Moskvom i da bi im se objasnila naša pozicija, iako je oni znaju.

Ponoš smatra da pitanje Kosova ne treba da se rešava da bi bilo rešeno za nekoliko meseci.

– To ne može da se reši, a da bude dobro po nas. Treba da se rešava u kontinuitetu pozitivnih pomeranja sa jasnim linijama šta je neprihvatljivo za nas, a to je da se ne prizna nezavisnost i da se pusti u UN. Sve ostalo treba da bude predmet razgovora da se pomere standardi života – objasnio je on.

Prema njegovom sudu, u pomeranju standarda života ova vlast je sve dala a ništa nije dobila za naše ljude koji žive na KiM i za crkve i manastire.

On dodaje da ova varijanta u kojoj je Srbija prisutna u prištinskim institucijama preko Srpske liste ne daje rezulate i nacionalni interesi nisu odbranjeni.

– Vanistitucionalna borba je jedna od mogućnosti. To je radio Adem Demaći kada su paralelne stvari napravili tamo. Da li je to nešto o čemu treba da se razmišlja da bi se izvršio pritisak. Ovo sad ne funkcioniše – ukazao je on.

Kako je zaključio mir se ne sme ugroziti, ali smo daleko od pomirenja.

– Rekao bih da je ova vlast bila kooperativnija u razogovorima, a vlast u Prištini je mnogo tvrđi pregovarač. Kurti nije čovek kojeg mogu da ucene – naveo je Ponoš.

On kaže da je indikativno da se u non pejperu EU koji se pojavio govori o štapu i šargarepi ako obe strane budu kooperativne i ako ne budu.

Kako je pojasnio u delu koji se odnosi na nekooperativnost Prištine se navodi samo rušenje Kurtijeve vlade, te da to „dosta čudna postavka i nije nešto što stimuliše Beograd“.

Kada je reč o tome što još nema vlade i objašnjenju mandatarke Ane Brnabić da se kasni zbog dešavanja u septembru i mnogih obaveza predsednika Srbije, Ponoš kaže da su objašnjenja na nivou da nisu mogli da formiraju vladu jer je padala kiša.

Komentarišući skupštinsku raspravu o Kosovu rekao da su se čuli opozicioni predlozi koji ne mogu puno da pomognu ali ni da štete, ali da je važno da se govorilo u Skupštini iako nije onapravljen nikakav pomak.

– Ako je bila svrha postizanje višeg nivoa nacionalnog jedisnstva, to nije urađeno – kazao je on.

Prema njegovi rečima, verovatno je tu raspravu Vučić shvatio kao dopuštenje da radi sve kao i do sada.

– Vučić je igrao simultanku, čak je zabranio njegovima i da ga brane – opisao je Ponoš.

Govoreći o prajdu i tome kako bi se on postavio, rekao je da se kao predsednik ne bi bavio temama koje nisu njegova nadženost. On ne bi ni prihvatio 2019. da Beograd bude domaćin „jer mi kao društvo nismo u stanju da prhvatimo to bez većih tenzija“.

On smatra da je to uraženo zbog pozitivnog brojanja u Brisleu što ej pogrešno, a da kada je trebalo da se desi istraživanja pokazala da da baš to i nije proihvatljovo pa je Vučić pokušao da pobegne od toga.

Ponoš je naveo da se znalo kada je šetnja zabranjena da se nikom ništa neće desiti jer su ljudi koji su pravili haos ostavljnei kod kuće, te da je jedino je crkva odradila ono što nije mogla odraditi ekstema desnica.

L.V.

izvor: https://www.danas.rs/vesti/politika/ponos-o-putinovim-pretnjama-i-putu-srbije-ka-eu-rusija-podigla-ulog-vise-nema-mesta-za-balansiranje/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Sve novine oko popisa stanovništva i zašto ne možete samo da zalupite vrata popisivačima

Popis stanovništva u Srbiji biće sproveden od 1. do 31. oktobra, a po prvi put koristiće se elektronski upitnici. Popisivači će sa laptopovima ići od vrata do vrata, unositi podatke o građanima, a za te namene urađena je i posebnu aplikacija. Za popis prosečne porodice, koja u Srbiji broji tri člana, biće potrebno pola sata do 40 minuta

Published

on

By

U skladu sa Zakonom o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova, građani su dužni da učestvuju na popisu i da daju potpune i tačne odgovore na skoro sva postavljena pitanja. Postoje samo tri izuzetka. Za one koji su isključivi i ne žele da učestvuju u popisu zakonom je predviđena i novčana kazna od 20.000 do 50.000 dinara.

“Izuzetak su tri pitanja na koje po Ustavu građani ne moraju da se izjasne. To su pitanja o nacionalnoj pripadnosti, veroispovesti, kao i pitanje vezano za invaliditet koje glasi “da li imate problema u svakodnevnom funkcionisanju zbog lošijeg vida, sluha, hoda, pamćenja”. Popisivač je dužan da upiše tačno onaj odgovor koje je lice dalo. Ako kaže ne želim da se izjasnim popisivač upisuje tako”, kaže za Euronews Srbija Ljiljana Đorđević načelnica Odeljenja za popis stanovništva u Republičkom zavodu za statistiku.

To pravilo važilo je u na prethodnom popisu stanovništva, koje je sprovedeno 2011. godine. Tada smo saznali da u Srbiji ima i vanzemaljaca, džedaja, ali da je za neke nacionalna pripadnost “zvezdaš” i “partizanovac”.

Popis se obavlja na adresi gde osoba stanuje, a ne gde je prijavljena. U Zavodu kažu da im je bitno da se napravi “slika Srbije u momentu”. Zbog toga ne treba da brinu oni koji su podstanari, a nisu prijavljeni na adresi stanovanja.

“Popisivači su u obavezi da objasne građanima zašto se obavlja popis, da su to samo statistički podaci i u koje svrhe se koriste. Ukoliko lice izričito odbija da bude popisano onda o tome obaveštava svog instruktora koji izlazi na teren zajedno sa popisivačem. Nikome nije u interesu da pokreće prekršajne postupke već da se objasni ljudima zbog čega je popis važan, ako ništa drugo da ostane beleška za budućnost, da ostavimo neki trag. Takav je naš slogan – “Popiši se, ostavi trag”. Važno je da se svi popišemo, da možemo da se uporedimo sa drugim zemljama”, objasnila je Đorđević.

Roditelji daju podatke za decu

Inače, sve zemlje članice Ujedinjenih nacija dužne su bar jednom da popišu stanovništvo od 2015. do 2024 godine. Đorđević dodaje da je bezbednost podataka građana na najvišem nivou, da se statistički podaci ne objavljuvuju pojedinačno, samo zbirno i da niko nema pravo pristupa podacima građana.

 

Zakonom o popisu stanovništva nisu samo predviđene kazne za građane koji odbiju da odgovore na pitanje u popisnim upitnicima ili daju netačne i nepotpune odgovore, kazne su predviđene popisivače ukoliko ne rade sve u skadu sa propisima, zakonom, ugovorom koji su potpisali- da čuvaju kao tajnu podatke. 

“Prvo im se raskida ugovor, ostaju bez zarade, a novčane kazne za popisivače su od 30.000 do 50.000 dinara. Kaznom od 50.000 do 100.000 dinara kažnjavaju se članovi popisne komisije ukoliko neracionalno troše sredstva koja su dedeljena za popis”, pojašnjava Đorđević.

Prvi rezultati popisa biće objavljeni kraja novembra. Oni će sadržati samo ukupan broj popisanih lica, popisanih domaćinstava i stanova. Nakon toga kreće detaljna obrada podataka koji će biti objavljeni na proleće.

Slavica Tucić

izvor: https://www.euronews.rs/srbija/drustvo/63198/sve-novine-oko-popisa-stanovnistva-i-zasto-ne-mozete-samo-da-zalupite-vrata-popisivacima/vest

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

KIŠJUHAS: ZA OZBILJNU DRUŠTVENU PROMENU TREBA MANJE AKTIVIZMA I MNOGO VIŠE POLITIČKE ORGANIZACIJE

Aktivisti i neformalne inicijative građana koji rade posao koji bi trebalo da radi opozicija i koji su u prethodnom periodu ponekad bivali jedini korektivni faktor vlasti, jesu ideološki bliži levici, ali će za nametanje alternative jačanju desnice u Evropi ipak biti neophodno njihovo jasnije političko profilisanje, smatraju sagovornici VOICE-a

Published

on

By

Ne postoje „antifašistički aktivisti“, zar ne? Postoje samo – antifašisti.

Podsetimo, u Srbiji se u prethodnih nekoliko godina organizatori različitih protesta često ograđuju od političkih partija i negiraju i samu političku prirodu sopstvenih akcija, a vlast to obilato koristi sprečavajući na taj način da lokalne pobune prerastu u ozbiljan politički faktor na nivou cele zemlje.

Međutim, ukoliko žele da se ozbiljno suprotstave jačanju desničarskih i populističkih pokreta u Srbiji, što je trend koji postoji i u Evropi, one će po mišljenju naših sagovornika, neminovno morati da se jasnije ideološki definišu i mnogo ozbiljnije organizuju.

AKTIVIZAM I POLITIKA

Sociolog Aleksej Kišjuhas za VOICE napominje kako zbog svojevrsnog sloma politike i političkih partija u savremenom društvu, oznaka „aktivista“ istovremeno implicira Nepripadanje političkim partijama ili gadljivost prema stranačkoj politici i organizaciji.

To je, po njegovom mišljenju, legitimno i razumljivo, ali postoji bojazan da aktivizam tada ostaje pomalo isprazan ili ispražnjen od politike i ideologije.

– Ostaje na nivou pisanja duhovitih transparenata na kartonu. I, pre svega, nedovoljno organizovan, već nekako ličan i subjektivan – smatra Kišjuhas.

Naš sagovornik podseća i da reč „aktivista“ praktično nije ni postojala sve do 1960-ih godina, a da su tek tada neki društveno „aktivni“ intelektualci (poput Bertranda Rasela) posprdno prozvani „aktivistima“.

Aleksej Kišjuhas: Uostalom, ko nisu aktivisti? Pasivisti?
(Foto: medija centar Beograd)

– Marks, Engels, Lenjin, Trocki i ostali verovatno ne bi ni razumeli šta je „aktivista“. Vođe radničkog pokreta nisu bili „aktivisti“, već organizatori, agitatori, borci, uostalom. Ne postoje „antifašistički aktivisti“, zar ne? Postoje samo – antifašisti. Slično tome, da li su boljševici, ili Kastro i Če Gevara bili – „aktivisti“? I da jesu, da li bi svrgnuli režim i organizovali Oktobarsku, odnosno Kubansku revoluciju? Uostalom, ko nisu aktivisti? Pasivisti – pita se Kišjuhas.

Novosadađanin Petar Atanacković, koji već više od decenije živi u Potsdamu gde svakodnevno sarađuje sa mnogobrojnim inicijativama i organizacijama civilnog društva, za VOICE kaže da takve organizacije tradicionalno pripadaju levoj sceni i da se, bez obzira na sferu njihovog delovanja, zajednički bore za pronalazak novog modela koji bi olakšao svakodnevni život građana.

– Priča se o, na primer, klimatskim promenama, o direktnoj demokratiji, priča se o učešću ljudi, za tu scenu čiji sam ja deo to je svakodnevica. Mi to svakodnevno živimo i razgovaramo o tome, reflektujemo i smatramo da je to model koji može da se proširi na ostatak društva i da bi to bila jedna prava alternativa demokratske tranzicije u jednu bolju društvenu formu – navodi on.

Ipak, Atanacković ne voli termin levica jer ona u Nemačkoj obuhvata brojne aktere sa kojima se, kako kaže, lično uopšte ne slaže.

– To je grupa ljudi koja misli da to što mi radimo nije dovoljno radikalno i da dok tu ne prođe milion  radnika sa crvenim zastavama kroz našu ulicu, da se ništa neće promeniti, a da nama ostaje samo da sedimo i čekamo tih milion radnika da se pojavi. To je zapravo jedna vrlo konzervativna pozicija, pozicija po kojoj treba sedeti i čekati da dođu bolja vremena – navodi on.

Petar Atanacković: Organizacije civilnog društva tradicionalno pripadaju levoj sceni.
(Foto: VOICE)

Britanka Šarlota Lojd iz Open Cultural Center“ iz Barselone, koji se bavi pitanjima izbeglica i migranata, za VOICE kaže da su sve organizacije sa kojima sarađuju isključivo levičarske, iako postoji razlika među njima, pa su jedne otvoreno anti-establišment provinijencije dok se druge, poput njene, ne opterećuju politikom u toj meri, već više posredno.

– Mi idemo sa drugima zajedno na proteste, ali ne bavimo se političkim kontekstom na društvenim mrežama niti komentarišemo šta se dešava u drugim zemljama. Druge organzacije su mnogo više anti-establšment i veoma su glasne o tim stvarima, a mi se bavimo inkluzijom migranata i nije naš osnovni cilj promena politike. Ali, kroz svakodnevni posao zapravo doprinosimo tome. Tako, dakle, indirektno radimo na promeni – ističe Lojd.

Ona je prethodno sa migrantima i izbeglicama radila u luci Kale u Fancuskoj, koja je, kako kaže, veoma militarizovano područje, sa ogromnim prisustvom policije, pa su i organizacije koje tu rade izuzetno jako politički organizovane.

– Oblast u kojoj rade je neprekidno deo političkih debata i morate da se borite. Mi u Barseloni nemamo direktnog dodira sa politikom, ona na nas ne utiče u svakodnevnom poslu. Mogu li sve te zajedničke aktivnosti ipak dovesti do neke nove politike? Volim da verujem da je tako. Vidim potencijalnu moć u povezivanju grupa ljudi i organizacija sa uverenjima koja možda nisu nužno povezana – ističe ona.

Šarlota Lojd: Indirektno radimo na promeni.
(Foto: Slobodan Stošić/ustupljeno VOICE-u)

Stefanos Galuntis iz organizacije „Ethos“ je Grk koji godinama živi na relaciji Danska-Grčka, za VOICE kaže da kao i u svakom društvu, tako i u tom civilnom sektoru i aktivizmu, iako nominalno u levom političkom spektru, ipak ima svega – od ekstremnih anarhista, preko idelaista, anti-establišmenta do modernije levice. On lično „izbegava etiketiranje u tom smislu“, čak i na nacionalnom nivou, te sebe ne naziva ni Grkom ni Evropljaninom, već se pre svega „fokusira na ljudskost“.

– Lično smatram da je bilo koja vrsta etiketiranja zapravo podela među ljudima. Čim se delimo  sa leva na desno ili na žute, bele i crne, po seksualnosti ili po bilo kojoj drugoj liniji, stvaramo „njih“ i „nas“. A to je recept za konflikt i kontradiktornosti. Ako dođemo do nivoa da smo svi ljudi, napredovaćemo ako shvatimo odakle dolazimo i čemu težimo i da je potrebno da zajedno učinimo naše zajednice, pa na kraju i ceo svet boljim mestom za život – ističe Galuntis.

On smatra da je potrebno krenuti od ličnog nivoa, pa preko nivoa male grupe ili organzacije, umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada, čime ćemo konačno promeniti stari, korumpirani, nefunkcionalni način razmišljanja i delanja. U tom procesu, nastavlja Galuntis, nije poenta je li je jedan način bolji od drugog, već je važno okupiti sve – i one koji su za demonstracije i one koji su pacifistii, sve koji se odupiru onome što se danas dešava.

Stefanos Galuntis: Umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada.
(Foto: Slobodan Stošić/ustupljeno VOICE-u)

– Na kraju moramo stvoriti alternativne načine koji su inkluzivni, a ne koji nas dodatno dele. Kada na protestima imate različite zastave koje reprezentuju različite organizacije i pojedince, već ste dali sistemu mogućnost da manipuliše tim malim razlikama među vama i okrene ih jedne ka drugima. Poenta je da slomimo taj model podela i da ne budu više u mogućnosti da nama manipulišu. Na taj način ćemo imati energiju koju možemo da okrenemo ka njima, a ne u međuosbne borbe – zaključuje Galuntis. 

On smatra da je potrebno krenuti od ličnog nivoa, pa preko nivoa male grupe ili organzacije, umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada, čime ćemo konačno promeniti stari, korumpirani, nefunkcionalni način razmišljanja i delanja. U tom procesu, nastavlja Galuntis, nije poenta je li je jedan način bolji od drugog, već je važno okupiti sve – i one koji su za demonstracije i one koji su pacifistii, sve koji se odupiru onome što se danas dešava.

Stefanos Galuntis: Umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada.
(Foto: Slobodan Stošić/ustupljeno VOICE-u)

– Na kraju moramo stvoriti alternativne načine koji su inkluzivni, a ne koji nas dodatno dele. Kada na protestima imate različite zastave koje reprezentuju različite organizacije i pojedince, već ste dali sistemu mogućnost da manipuliše tim malim razlikama među vama i okrene ih jedne ka drugima. Poenta je da slomimo taj model podela i da ne budu više u mogućnosti da nama manipulišu. Na taj način ćemo imati energiju koju možemo da okrenemo ka njima, a ne u međuosbne borbe – zaključuje Galuntis. 

SRBIJA U IDEOLOŠKOJ MAGLI

Brajan Brković, koji je prethodnih godina veoma aktivan u velikom broju novosadskih inicijativa, koje su se suprotstavljale mahom pogubnim urbanističkim rešenjima, za VOICE ističe da su u Srbiji ljudi primorani da kroz samoorganizovanje brane osnovne principe, pa čak i osnovne potrebe poput prava na vodu, prava na vazduh, prava na očuvanje prirode ili socijalne probleme i kršenje ustava i zakona, zbog čega onda ideologija pada u drugi plan.

– I neko ko je konzervativac i neko ko je liberal mogu da nađu neki konsenzus oko toga šta je neki minimium socijalnih uslova ili infrastrukturnih uslova koje neka sredina ili lokal treba da ima kako bi život prolazio normalno i dostojanstveno – ocenjuje Brković, dodajući da se u Srbiji do konsenzusa oko minimuma dolazi lako, jer „ovde nemamo ništa“.

Ovde je, kaže, veliki problem široka upotreba termina levice i desnice, koja je uz to poprilično pomešana i konfuzna, zbog čega je jedna od dobrih stvari aktivizma što tu konfuziju prevazilazi fokusom na konkretan problem kojim se određena inicijativa bavi.

Napadi koji na njega mahom dolaze od strane desničarskih organizacija i pojedinaca deo su, smatra Brković, agende inicijativa i aktivističkih grupa okupljenih od razičitih ogranaka službi i političkih organizacija u svrhu inženjeringa nad javnim mnjenjem.

– Braneći neke osnovne, po meni civilizacijske vrednosti, dospeo sam da budem glavna meta desničarskih kolektiva, koji me često smatraju komunistom, bez obzira što ja nemam veze sa komunizmom. Volim sebe da posmatram kao građanskog aktivistu, socijaldemokratu, ili levičara generalno. Ali onda, zbog sveopšteg zagušenja informacija, centrima moći odgovara da se sve svodi na levo ili desno, na jedan ili drugi pol. Glavni intenzitet komunikacije u nametanju tog narativa postavljaju ekstremno-desno orijentisane organizacije i pojedinci – ističe Brković.

Brajan Brković: U Srbiji ljudi primorani da kroz samoorganizovanje brane osnovne principe.
(Foto: VOICE)

MEKA ZA DESNICU U POPULISTE

Atanacković smatra da poslednji izborni rezultati u Evropi, koji pokazuju trend jačanja desnice, pa i one ekstremne, samo reflektuju tranziciju u kojoj se Evropa nalazi i kojom su građani nezadovoljni. Zbog toga je, kaže, sve prisutnije to nekakvo anti-establišment rasploženje, koje onda otvara prostor za delovanje različitih „lovaca u mutnom“ i desničara, a pre svega populista.

– Nemačka nije ništa drugačija od drugih zemalja, jedino što su tu populisti slabiji nego u drugim zemljama i oni u dogledno vreme neće pobediti na izborima, to je sigurno. Ali to ne znači da je pretnja koju predstavljaju manja, jer su zapravo i oni u međuvremenu, ne potpuno normalizovani, ali su postali deo političke slike i svi prihvataju da su oni sada priustni, što ranije nije bio slučaj – kaže Atanacković.

Brković napominje da je desnica uvek jaka kada se u fokus stavljaju škakljiva pitanja, uglavnom vezana za globalnu politiku, ali da desnica tamo gde postoji jaka država nikada ne može da sklizne u diktaturu i često gubi vlast odmah nakon jednog ili dva izborna ciklusa.

– Tamo gde država ne postoji kroz institucije, kao stabilan pojam, u tim državama desnica klizi u diktaturu. Kontra toga, alternativa doživljaja politike i bavljenja politikom baš jeste u lokalnim građanskim inicijativama, ekološkim inicijativama, koje se bave usko lokalizovanim problemima koji su nekada i problemi koji se prelivaju i mimo tog lokala – kaže Brković.

On smatra da je ono što će u budućnosti, ne samo spasiti Srbiju i region, nego i biti svojevrsna politička promena u Evropi –jačanje i dencetralizacija političke moći u vidu manjih organizacija koje će sve više uzimati učešće u politici na svojim lokalima i time, verujem, polako izlaziti u prvi plan, jer će biti prepoznati od ljudi koji žive u tim sredinama.

ZA PROMENU IPAK POTREBNO MNOGO VIŠE

Kišjuhas ističe da današnji aktivizam, koji se najčešće svodi na tribinu ili protest zakazan preko društvenih mreža, nakon kojeg se u miru i tišini ide kući, uprkos pozitivnom osećanju svakog učesnika zapravo ne donosi društvenu promenu.

– Treba izučavati istoriju radničkog pokreta – ili pak analizirati gotovo vojničku organizaciju partije na vlasti, i učiti (učiti, i samo učiti) od toga – ukazuje Kišjuhas.

A kada je u pitanju levica, Kišjuhas podseća na reči italijanskog marksiste Amadeja Bodrige, osnivača Komunističke partije Italije i lidera Komunističke Internacionale, iz njegovog eseja iz 1952. godine, za kojeg „aktivizam“ predstavlja – „bolest radničkog pokreta kojoj je neophodno stalno lečenje“.

– Jer, puki „aktivizam“ je nešto što reakcionarno „preuveličava snagu subjektivnih faktora klasne borbe“ dok istovremeno „zanemaruje teorijsku pripremu“, kao i faktor ozbiljne organizacije i agitacije. Naime, smatram da postoji krupna i nepremostiva razlika između aktivizma i organizacije, odnosno između lične buntovne ekspresije i izgradnje buntovnog pokreta – navodi Kišjuhas.

Za promenu politike i pružanje alternative čvrsto povezivanje i tvrdo organizovanje je ključno, a za to je potrebno mnogo više od pukog aktivizma.

– Ova organizacija ne mora da bude partija, ali mora da bude – organizacija. SNS-ovoj partijskoj mašineriji vi jednostavno ne možete suprotstaviti aktivizam. Upravo zato, plašim se da nam za ozbiljnu društvenu promenu treba manje aktivizma, a mnogo više političke organizacije – zaključujuj Kišjuhas.

Dalibor Stupar (VOICE)

izvor: https://voice.org.rs/kisjuhas-za-ozbiljnu-drustvenu-promenu-treba-manje-aktivizma-i-mnogo-vise-politicke-organizacije/

Continue Reading

Trending