Connect with us

SLOBODNA VOJVODINA

DINKO GRUHONJIĆ: Nije getoiziranje nacija počelo samo od sebe, već su ga šovinisti planski proizvodili i vodili

“Ne vrijedi se tim budalama na zadatku pravdati pa prepuštam njima da me svrstaju, pošto su svakako kvalifikovani za izlijevanje srpstva u mozak”

Published

on

Dinko Gruhonjić je bosanskohercegovački i srbijanski novinar, profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, glavni i odgovorni urednik Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE) i bivši predsjednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine.

Vanja Šunjić, Prometej.ba: Ovih dana ste ponovo izloženi linču u srpskim tabloidnim, prorežimskim medijima, gdje Vas nazivaju antisrpskim subverzivnim elementom i domaćim pripadnikom lažne građanerske elite. Je li lakše biti srbofob ili autošovinista?

Dinko Gruhonjić: Ne vrijedi se tim budalama na zadatku pravdati pa prepuštam njima da me svrstaju, pošto su svakako kvalifikovani za izlijevanje srpstva u mozak. Uzaludno je postavljati pitanja ko je uopšte vlastan i gdje je stekao certifikat da određuje ko je veći a ko manji Srbin i koji su to kriterijumi za utvrđivanje „kvaliteta srpstva“. I šta, uopšte, znači „srpstvo“? Jesu li to gusle i kosovski mit ili je ovo društvo za sve ove vijekove ipak – sem nekrofilije – porodilo i neke druge vrijednosti, neke važne ličnosti, neke naučnike, prosvjetitelje, koji su ga – uprkos ogromnim otporima – ipak nekako dovukli do 21. vijeka.

A tek autošovinizam!? To je kvazinaučna budalaština epskih razmjera koju su smislili notorni tipovi poput bivšeg ubijeđenog marksiste, potom stipendiste Šoroš fondacije i aktuelnog profesora univerziteta, preobraćenog u velikog Srbina, Slobodana Antonića, koji sada mrzi i marksizam i Šoroša. Sve su to moralne kreature koje se savršeno uklapaju u onu da je takav „patriotizam“ posljednje utočište nitkova. Neki od njih su naprosto plaćenici, a neki su stvarno i iskreno ubijeđeni u sopstveno ludilo. Znate, nacionalizam je zarazniji od korone, kuge i kolere, i umije da kontaminira gotovo cijelo društvo, kao što je slučaj sa Srbijom već 30 i kusur godina. I ta zaraza onda traje, jer je u pitanju mentalno zagađenje, najopasnije od svih vrsta zagađenja, kojem ekolozi pridaju tako malo značaja. Skeptici bi rekli da traje već 200 godina. Nije to od juče, riječ je o procesima dugog trajanja, u kojima se uporno i sadomazohistički odbija svaka vrsta modernosti. Uporno se slavi smrt, a ljudski život vrijedi koliko jedan metak. Ili trzaj noža.

Sve je počelo Vašim pisanjem o filmu Dara iz Jasenovca, gdje ste se suprotstavili ideji da zločinci i kreatori genocida iz devedesetih snimaju film o žrtvama genocida iz Drugog svjetskog rata. Više se vlastita krivica ne relativizira samo događajima vezanim za posljednje ratove, nego se seže i u daleku prošlost. Zašto i je li to metafašizam?

Ja bih prije rekao da je to palanački, provincijalni, fašizam sa periferije. To, naravno, ne znači da je zbog toga manje opasan, u šta smo posljednji put imali priliku da se uvjerimo devedesetih godina prošloga vijeka. Pošto taj fašizam nije do kraja slomljen, on nastavlja živjeti kroz pokušaj transformacije iz „velike Srbije“ u „srpski svet“. Nema tu hepienda. Kao i svaki fašizam, i ovaj će se završiti potpunom autodestrukcijom. Kada kažem autodestrukcija, to ne mora značiti da će doći do nekakvog potpunog društvenog sloma. To bi čak bio i bolji scenario. Ali, prije sam sklon vjerovanju da će se ova pervertirana stvarnost kojoj sada svjedočimo nastaviti do unedogled. Jer, pakao nije na nebu nego na zemlji. A jedna od definicija pakla je da predstavlja beskonačno ponavljanje istoga.

Vlastita krivica se relativizuje sezanjem u prošlost jer su zločini iz devedesetih učinjeni na istoj fašističkoj platformi na kojoj su činjeni zločini u Drugoj svjetskom ratu, a čija je suština teorija krvi i tla. Potura se teza da neki narodi mogu biti samo žrtve a neki samo dželati, što je, naravno, teška laž. „Jedan narod, jedna krv, jedan vođa“, a tome treba dodati i „jednu sudbinu“ kao propovijed. Rehabilitovanjem četnika iz Drugog svjetskog rata Srbija se pripremala na rehabilitaciju Miloševićevih koljača iz jugoslovenskih ratova. Jezivo je gledati pokušaje da se na krvi nedužnih žrtava Jasenovca izgradi alibi za zločine iz devedesetih. Nažalost, oko toga postoji konsenzus političkih elita u Srbiji. I upravo zbog toga je na vlasti danas Vučić, kojem su put na vlast utrli oni koji su prihvatili da post festum postanu saučesnici u zločinima iz devedesetih, tako što su odbili da se suoče s njima i da kazne i zabrane njihove protagoniste. Jednostavno – u Beogradu su svjesno odbili mogućnost da zabiju glogov kolac u ideju „velike Srbije“. Umjesto toga, svi zajedno i dan-danas tetoše Republiku Srpsku, koja nije ništa drugo do nekakva postmoderna NDH, jer je iz iste vrste korijena zla iznikla. Etnički predznak je tu posve nevažan, jer zlo je univerzalno i uvijek isto, semper idem. To je zastrašujuće.

U novembru prošle godine na ulazu u Vašu zgradu ispisani su uvredljivi grafiti sa neonacističkim simbolima, nakon VOICE-ovog teksta pod naslovom Novi Sad – nacionalšovinistička palanka koja slavi genocid? u kojem si analizirao problematičan sadržaj grafita koji se pojavljuju u Novom Sadu. Jesu li počinioci ikada pronađeni i sankcionisani? Jeste li veći neprijatelj države kada progovorite o sprezi državnih zvaničnika i njihovoj ulozi u jačanju organizovanog kriminala, ili o nacionalizmu i ulozi Srbije u ratovima devedesetih?

Mislim da sam na meti različitih prijetnji već bezmalo četvrt vijeka, ali ovaj put su nam „došli na vrata“, doslovno, i tu su pisali grafite, koje je potom prvo vidjela naša kćerka, koja ima 14 godina. Počinioci, da ja znam, nisu pronađeni. Baš kao što doslovno nikada niko ko mi je prijetio nije pronađen. Jer, kako da ih pronađu, kad znaju ko su i gdje su? Hoću da kažem da upravo ta nekažnjivost predstavlja glavni dokaz da iza tih navodnih grupica nacionalističkih entuzijasta stoje ponekad državne a ponekad crkvene strukture, drugim riječima, strukture tajne policijske i vojne službe.

Što se drugog dijela pitanja tiče, pisati o sprezi državnih zvaničnika sa mafijom ili pisati o nacionalizmu i ulozi Srbije u ratovima iz devedesetih godina je podjednako opasno, pošto je suštinski riječ o istim temama. Ključ nesreće ovog društva leži u njegovoj devastaciji iz posljednje decenije 20. vijeka. Ta devastacija je podrazumijevala ubistvo Jugoslavije, organizovanje genocida, „etničkog čišćenja“, ratnih zločina, silovanja, miliona i miliona raseljenih, fizički i duševno obogaljenih ljudi čiji duhovi (ili koji kao duhovi) tumaraju ovim „regionom“. Devastacija je, međutim, podrazumijevala i ratnu pljačku nezamislivih razmjera, i to je bio organizovani kriminal, koji je organizovala – država. A ti ratni profiteri ne samo da nisu odgovarali za ratnu pljačku, već su ostali najugledniji članovi društva. Samim tim, nije im ni milo ni drago kada pišemo o njihovim vezama s mafijom (a oni su šefovi mafije), kao što im nije po volji ni kada uporno podsjećamo na devedesete, jer je među njima veoma mnogo direktnih učesnika i saučesnika u zločinima.

Neke od poruka bile su da ovo nije Vaš grad ni zemlja i da treba da odete iz Srbije. Čemu danas služi domovina koja je svedena na himnu i zastavu, a čemu nacionalizam i patriotizam? Zašto se ovi pojmovi kod nas temelje samo na kultur-rasizmu i krvturi, kako to kaže Ivan Čolović?

Srbija je država čija većina stanovnika ne zna čak ni riječi sopstvene himne, a siguran sam da dobar broj njih ne zna ni redoslijed boja na zastavi. I kada podižu ona grozna tri prsta pod kojima su činjeni nepojamni zločini, i kada pjevaju odvratne nacionalističke i koljačke pjesme, oni zapravo ne demonstriraju nikakav inat – iako im je to navodni argument – već poput problematične djece nastavljaju po svome. To je čist infantilizam, i to kao dijagnoza, koji je nažalost uzeo masovne razmjere. Sve ono čime su ih napajali akademici i ostale „elite“ – od Memoranduma SANU, koji ove godine „slavi“ 35 godina, pa do dana današnjeg – dalo je rezultate: Srbija se odavno masovno otcijepila od normalnosti. I pluta poput nekog otrovnog ostrva po okeanu. Sve je bazirano na binarnom kodu, na algoritmu „mi“ i „oni“. Čitav svijet se posmatra kroz te naočale. Mi smo posebni, i zato nam svi rade o glavi. Iz te vrste „arijevstva“ dolaze i kulturasizam i krvtura. Dok ljudi u Bosni treba da njeguju patriotizam prema svojoj jedinstvenoj, zajedničkoj državi koja je preživjela fašističke udare od desnih i lijevih komšija, dotle je sramota biti patriota u Srbiji na način na koji se u ovoj zemlji patriotizam većinski shvata – tako što se slave fašisti iz devedesetih.

Ali, nije Srbija ni prvi ni posljednji slučaj u ovoj našoj civilizaciji, tako je kroz istoriju prošla velika većina društava koja je odbila da se suoči sa magnum crimenom koji je počinjen u njihovo ime.

Jednom sam prisustvovao predavanju u Dubrovniku koje su pohađali studenti master studija iz ljudskih prava iz raznih evropskih krajeva. Naglašavam: studenti ljudskih prava, dakle ljudi koji su sami i valjda svjesno odabrali sopstveni master studij. Ti ljudi, koji bi trebalo da su senzibilisani za te teme, napali su predavača: Turkinja sa Kosova ga je izvrijeđala jer je spominjao genocid nad Jermenima iz 1915. godine, Jevrej iz Doboja ga je napao jer je spominjao masakre nad Palestincima, Španac ga je napao da bi odbranio Frankove zločine, a studentkinja iz Banjaluke ga je napala jer je govorio o genocidu u Srebrenici. Čitav život se bavim traženjem odgovora na pitanje zašto je nacionalizam toliko privlačan ljudima i zašto je nacija tako bitna identitetska odrednica, kada znamo da je riječ o devetnaestovjekovnom političkom konstruktu a ne o nekakvoj „datosti“. Očito, nacionalizam gađa ono iracionalno u čovjeku, a mi koji nacionalizam kritikujemo to radimo sa zdravorazumskih i racionalnih stanovišta. Mislim da zbog toga i ne uspijevamo da ga porazimo. Ostali smo bez mobilizatorske ideje, koja takođe može biti iracionalna ali mora u svojoj srži biti humana.

Zašto je na Balkanu koncept slobode sveden na sužavanje, crtanje granica i čišćenje od drugosti, kada i kako je počelo getoiziranje vlastitih naroda u identitete po pripadnosti?

Zato što su nacionalisti uništili Jugoslaviju. Pa su još poturili tezu da se Jugoslavija „raspala“ jer je bila „vještačka tvorevina“. To je isto kao kada kažu da su nam se ratovi „desili“. Ni raspad Jugoslavije niti ratovi nisu nikakve elementarne nepogode koje se „dešavaju“ ili se „raspadaju“ sami od sebe. I jedno i drugo su organizovali nacionalšovinisti i sve to je bilo dio njihovog krvoločnog plana koji im je, nažalost, zasad uspio.

Sve vrijeme postojanja druge Jugoslavije i Tito i svi vodeći jugoslovenski ideolozi bili su svjesni da je nacionalno pitanje ključ za opstanak zajedničke države. Unutar same Partije, od njenog formiranja pa preko AVNOJ-a, do svih ustavnih reformi federalne države, bili su svjesni smrtne opasnosti koja vreba od nacionalšovinista. Gledano sa današnjeg aspekta i sa iskustvom života u ovim banana-republikama, koje su tobož demokratske tvorevine, jasno je da je u toj jednoj Partiji bilo daleko više pluralizma nego što ga ima danas. O kompetencijama i da ne pričamo. Ovi što su danas predsjednici država u Jugi bi teško bili izabrani i za predsjednike kućnih savjeta, sem ako ne bi lažirali glasanje.

Dakle, nije getoiziranje nacija počelo samo od sebe, već su ga šovinisti planski proizvodili i vodili. Doduše, nije im to ni bio preveliki problem, jer ovdje kod nas ne možemo govoriti o politički dovršenim nacijama. U Bosni i Hercegovini, na primjer, ljudi slabo da su do prije nekih 70-80 godina i znali da postoje nekakvi Srbi, Hrvati i Bošnjaci. Dijelili su se na pravoslavne, katolike i muhamedance, ili pogrdno – na vlahe, šokce i balije. Ovo što su nam nacionalisti zakuhali je zapravo jedan čist arhaizam. Kao što je pokojni Mirko Đorđević govorio za upokojenog „oca nacije“ Dobricu Ćosića: „On je najbolji srpski pisac na prelazu iz 20. u 19. vijek“. To je poenta tog ćosićevskog mahnitanja pod maksimom „zaostalost je naša prednost“. U skladu s tim, kako vidimo, nacionalisti neumorno rade na reprimitivizaciji sopstvenih „naroda“, na izmišljanju tradicije, jer su svjesni da se neprosvijećenim, neobrazovanim, kvazireligioznim, sujevjernim ljudima daleko lakše manipuliše. Baš kao što je i Ivica Dačić bio svjestan šta radi kada je onako svesrdno s mjesta ministra policije obezbjedio građanima Srbije bijelu šengensku listu. Zašto? Zato jer je znao da će takve pasoše prvi iskoristiti najobrazovaniji, najtalentovaniji i najsposobniji građani Srbije. Da pobjegnu glavom bez obzira. I da Dačić lakše i bezbrižnije vlada.

Partizani su na Drugom zasjedanju AVNOJ-a 1943. godine u Jajcu, među ostalima, donijeli i odluku da se u svakom našem gradu, selu, u svakoj našoj zabiti, ima sagraditi po dom kulture. Obrazložili su to jednostavno: da se naši ljudi odvrate od crkve i od kafane. Nacionalisti su uradili suprotno: spalili su domove kulture a prije toga od njih napravili mučilišta i stratišta: I potom sagradili crkvene „hramove“ i kladionice (pročitati monografiju „Iza sedam logora…“). Čini se da je Druga Jugoslavija bila emancipatorski incident na našim prostorima. Ako je tako, nacionalisti su nas vratili na fabrička podešavanja.

Ali, ja ne vjerujem u tu priču o nesreći kao nekakvom balkanskom usudu. Mislim da je riječ o još jednoj opakoj manipulaciji. Pa svaka stopa takozvane razvijene Evrope je natopljena sa daleko više krvi i nesreće nego li svaka stopa Balkana. Međutim, to se ovdje prima kao teza, kao sudbina, jer i to proističe iz nekakve nacionalističke potrebe da se bude drugačiji, ekskluzivan, jedinstven, pa makar i u nesreći. Ako su onakvi Evropljani uspjeli napraviti Evropsku uniju, nakon dva svjetska rata koje su zakuhali upravo Evropljani, nakon stogodišnjih ratova i međusobnih istrebljivanja, zašto mi nismo uspjeli održati Jugoslaviju. A sad bi tobož svako od nas da bude dio Evropske unije. Pa mogli smo to uraditi i prije 30 godina.

Kako ćemo pomiriti posvađanu kultura sjećanja? Hoće li naši narodi početi podizati spomenike vlastite krivnje? Ovdje ne mislim na Spomenik mira u Srebrenici, kojeg je podigao gradonačelnik i Općinsko vijeće, koji negiraju genocid.

Nećemo pomiriti kulturu sjećanja dok god ne osmislimo način, formulišemo ideju kako se politički suprostaviti nacionalističkoj koaliciji koja upravlja našim životima već duže od 30 godina. Oni sarađuju, nabacuju jedni drugima lopte na volej, a mi se – svako u svojoj državici – borimo protiv tih ala i aždaja kao jalova ostrvca otpora. Ponavljam, u tom smislu, krivi smo mi, jer ne možemo artikulisati političku ideju koja bi imala mobilizatorski potencijal. Možda smo ogrezli u sopstveni komfor, ko zna?

Dodatni problem u kulturi sjećanja jeste činjenica što su naši ratovi praktično proglašeni neriješenima i što nisu adekvatno kažnjeni oni iz Beograda koji su ih organizovali. Dok god se bude pričala ta priča „Ko nas, bre, zavadi“ ostaćemo u stanju vječitog zamrznutog konflikta. A nije nikakva tajna ko nas je zavadio, niti je tajna da je sve počelo iz Beograda i da je Beograd imao u svojim rukama cijelu JNA, koju smo svi plaćali decenijama da se baškari i naoružava, da bi potom po svima nama izbljuvala svoju poganu vatru.

Pogledajte Bosnu, kojoj se sada svi čude kako to da ne može profunkcionisati a toliko je para uloženo u nju. Ni Bosna ni „region“ ne mogu profunkcionisati niti gajiti zdravu „kulturu sjećanja“ dok god su živi, zdravi i vladajući nacionalšovinisti, koji su promovisali kulturu selektivnog sjećanja, koja je dominantna i danas, na kojoj odrastaju generacije i generacije mladih iz kojih onda izraste, na primjer, nekakav Draško Stanivuković, i još se predstavlja kao alternativa. Srce tog pakla smjestili su ciljano u Bosnu, koja je preživjela najveću tragediju u svojoj istoriji. Kako je moguće čuditi se da država ne funkcioniše ako znamo da je Srebrenica nakon rata pripala – Republici Srpskoj!? Teško je zamisliti krvaviji cinizam od toga. Današnja Bosna je, dakle, sagrađena na temeljima nekažnjenog genocida. Dok god je tako, neće biti nikakve budućnosti. Krajnje je vrijeme da „međunarodna zajednica“ počne s pranjem sopstvene griže savjesti u Bosni. Ni puno veće i „jače“ države od Bosne ne bi bile u stanju da se suoče sa ovim stepenom planske nacionalističke destrukcije.

Iza nas je još jedna godišnjica NATO bombardovanja Srbije i javni prostor bruji o žrtvama i nepravdi učinjenoj spram srpskog naroda, bez propitivanja uzroka. Hoće li se ikada građani i građanke Srbije odreći ratova koje je u, i za ime njih vodio Slobodan Milošević?

Sami od sebe neće, pod spoljnim pritiskom možda i hoće. Ko zna, možda dolazi vrijeme kada će takav pritisak veoma ojačati…

Nedavno je 212 uglednih srpskih intelektualaca među kojima su Bora Čorba, Matija Bećković i Emir Kustrurica uputilo apel državnim institucijama da se spriječi donošenje zakona o istospolnim zajednicama, jer bi, kako tvrde, bio neustavan i ugrozio bi pronatalitetnu politiku. Svi oni vrlo malo izlaze sa osudama seksualnog nasilja nad ženama, ili recimo, nikoga ne tangira činjenica da u Domu zdravlja u Mladenovcu, na 27.000 žena dolazi jedan do dva ginekologa. Kako nacionalizam, desnicu i crkvu maknuti od nataliteta, materice i vagine?

Tako što ćemo im izaći na crtu uvijek i svuda. Na apel tih tzv. intelektualaca, koje je kolega Dragan Bursać ispravnije nazvao „telektualcima“, mi smo ovdje odgovorili apelom hiljada ljudi za usvajanje tog zakona. I da se češće manemo tviterašenja i fejsbučenja, koji su imitacije aktivizma a u stvari nas guraju u još dublju pasivnost i apatiju. Formiraš balon na društvenoj mreži, okružiš se istomišljenicima i klimoglavcima, i stvoriš paralelnu stvarnost koja ne postoji, sem na „mreži“. Dakle, na njihov konketan napad – naša konkretna odbrana. U stvarnom životu, ne na društenim mrežama. Na primjer: napadate nezavisne novinare zbog toga što pišu? Nema problema, sad će umjesto tog jednog novinara o istoj temi o kojoj je on pisao pisati njih deset u deset različitih medija. A ne da novinari, poput ovih ovdje u Srbiji, protest izražavaju tako što se okupi njih 100 ispred zgrade vlade sa megafonom u ruci i novinarskim legitimacijama i tako „protestuju“!?

Na apel – apelom, na protest kojekakvih „hrišćanskih“ udruženja – protestom u znaku građanskih vrijednosti. A na njihovo proklamovanje „porodičnih vrijednosti“ čija je suština da se žena zadrži u ropskom položaju, odgovoriti konkretno – masovnim podizanjem srednjeg prsta na ulici, ispred sjedišta tih laičkih i religijskih institucija koje bi da nas drže zarobljene. Da prevedem: oni bi da gospodare vaginom, ali dobiće kurac kao gest.

A ispred svega toga, kao uslov svih uslova, na primjer da odgovore na test pitanje organizatori svih protesta u Srbiji: šta mislite o genocidu u Srebrenici? Jer, ne može se furati nekakav građanski aktivizam a sjediti i planirati za istim stolom sa kojekakvim oblicima života koji bi da povlađuju vladajućem „raspoloženju“ u Srbiji, to jest nacionalističkom ludilu. Jednom smo probali, kada smo rušili Miloševića, ići sa tim konceptom „ili mi ili on“ pa smo vidjeli dokle smo dogurali s tim pristupom: do Vučića!

Imam 50 godina i nakon svega čega sam se nagledao u posljednjih 30 i kusur godina, nemam više nikakvih iluzija, stvar je veoma jednostavna: s nacionalistima i šovinistima koji negiraju genocid zaista nemam o čemu razgovarati, a kamoli s njima planirati nekakav „otpor režimu“. Zašto? Da bi Vuk Jeremić opet puštao „Marš na Drinu“ u sjedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku? Da bi cijela ta „elita“, i politička i ova kofol građanska, ćutke gledala kako „srpski svet“ razvaljuje građansku Crnu Goru i pričala priče o „padu diktatora“, o „prelivanju talasa slobode“ iz Crne Gore u Srbiju, o slavljenju pokojnog Amfilohija Radovića, tog notornog šoviniste i zaštitnika ratnih zločinaca? Ili da bi iz Beograda potpisivala sporazume sa „ekološkom“ partijom URA iz Crne Gore, glavnim sekundantom velikosrpskog šenlučenja po Crnoj Gori? Izvinite, ali – fuckoff!

U idealnom svijetu, ljevica zastupa ljudske mase i radnike, a desnica kapital, konzervatizam i crkvu, međutim radnik na Balkanu nije socijalista, nego nacionalista, a ljevica egzistira samo u akademskom diskursu. Može li se pomjeriti ovaj poredak?

Ljevica je u velikoj i globalnoj krizi. Poredak se može pomjeriti, ali samo – ponavljam – idejom. Jedino ideje imaju mobilizatorsku moć, oko njih se ljudi okupljaju. A pošto je ljevica u krizi a neoliberalni model kapitalizma se iskompromitovao, jedini koji danas imaju moć da mobilišu su populisti, koji se začas pretvore u naciste i fašiste. Strah od povampirenja tih ideologija još je uvijek dovoljno snažan da ih zaustavi u pohodu na vlast. Ali, ne još zadugo.

Izjašnjavate se kao Jugosloven. Jesu li Jugosloveni i Jugoslovenke danas sporni ostatak prošlosti, ili drugačija vizija budućnosti? Može li jedinstveni (post)jugoslovenski prostor biti odgovor na sve postistine koje su uslijedile nakon raspada države i sve veći klasni i kulturni jaz, te jačanje fašizma?

Mislim da sam o tome već dosta toga ovdje rekao. Jugoslavija je bila država koja je funkcionisala, što znači da je bila moguća. Ako je bila moguća, moguća je i opet. Samo za početak treba da prestanemo da šapćemo kada izgovaramo riječ „Jugoslavija“. Jer nije Jugoslavija ono čega bismo se trebali stidjeti, već ove užasne (s)tvorevine u kojima sada živimo. Kao što sam rekao, na ofanzivu udruženih nacionalista, može se odgovoriti samo protuofanzivom udruženih Jugoslovena. A nije nas malo, naprotiv. Da li ćemo željeti da obnovimo Jugoslaviju ili ćemo granice srušiti kada svi zajedno budemo u Evropskoj uniji, to je potpuno nevažno. Uprkos tridesetogodišnjem upornom razaranju, zajednički jugoslovenski kulturni prostor je veoma živ, čak i među onim generacijama koje su rođene nakon ubistva Jugoslavije. A kultura je nukleus za buduće ideje, pitajte nacionaliste ako meni ne vjerujete.

Šta je za Vas Sedma republika?

Teško pitanje, svašta bi moglo biti. Ali, hajde ovako: Alan Ford i Novi talas iz osamdesetih godina, ja sam se formirao u to vrijeme. Ovo što živimo neodoljivo podsjeća na epizode Alan Forda. Možda je vrijeme i za Novi Novi Talas. Da muzika opet u sebi nosi ideju, a ne da bude samo – što bi naši klinci rekli – fun.

Vanja Šunjić (Prometej.ba, foto: Impulsportal.net)

Continue Reading
Click to comment

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

SLOBODNA VOJVODINA

U LSV stasala generacija iskusnih političara koji imaju ideje i energiju

NOVI SAD – Opšti izbori će biti 2024. godine i Liga socijaldemokrata Vojvodine na njih mora izaći spremna, jaka i reorganizovana. Lično, mislim da sam posle 32 godine postao teret stranci jer su me sve vlasti i opozicije združeno pljuvale i to je kod jednog broja građana ostavilo neki trajni utisak. Ovo u interjuu za „Blic nedelje“ kaže Nenad Čanak, predsednik LSV

Published

on

By

– Dakle, odlučio sam da se ne kandidujem za mesto predsednika i time na vreme poručio da ne želim ni kandidaturu, a kamoli da ponovo budem predsednik. Vreme je za mlađe ljude, a njih Liga ima. Ja ću naravno biti tu, kao član ili na nekoj drugoj stranačkoj funkciji ako mi se ponudi, ali neću biti predsednik. Ja sam to hteo i ranije ali nekako stalno nije bilo vreme za to i stalno su me ubeđivali ili kandidovali. Sada je vreme da se kormilo prepusti mlađima, tim pre što ima dovoljno vremena do izbora da to ne bude smetnja.

Kažete i da nećete napustiti politički život. Šta to tačno znači i kako će vaš budući politički angažman izgledati?

– Ja ne napuštam politiku i javni život time što odlazim sa čela stranke. Naprotiv. Ja sam u politiku ušao ne da bih ćutao, nego da ne bih ćutao. I do sada sam nekako, sigurno ste to primetili, morao da biram reči kada govorim o nekim ljudima, političkim procesima ili promenama u društvu u ovoj zemlji. Sada, jednostavno više nemam obavezu za eufemističkim izražavanjem i mogu da budem oštriji i direktniji.

Ko bi mogao da bude sledeći predsednik LSV? Hoćete li nekoga predložiti na Skupštini u novembru?

– Ne želim da utičem na to. To što sam ja 32 godine na čelu stranke ne znači da je Liga bila liderska stranka. Naprotiv. Mi smo imali i imamo i stranačke institucije i demokratske procese na koje nisam uticao. Ono na šta sam ponosan jeste činjenica da je u stranci prosto stasala generacija iskusnih, a opet dovoljno mladih ljudi koji imaju energiju da nastave da od LSV čine građansku i regionalnu stranku koja ne odstupa od svojih političkih ciljeva.

Ako se osvrnete 32 godine unazad, kako biste ocenili društvo tada, a kako danas?– Pre 32 godine ljudi su ozbiljno pristupali politici i imali ubeđenja. Bili su spremni da o njima polemišu i smatrali su svojom moralnom obavezom, barem oni sa kojima sam se družio, da daju svoj doprinos preuzimanjem odgovornosti u javnim poslovima. Danas je sračunato uništeno ne samo poverenje u politiku i političare, nego uopšte u bilo kakav oblik javnog angažmana. Pa, više niko ne pita šta može da učini za svoju zemlju nego koje će privilegije dobiti postavši deo vladajuće strukture. Čast, poštenje i odgovornost postale su ismejane kategorije, a kada pogledate ko je od toga najviše profitirao videćete da po istraživanju javnog mnenja, najviše poverenja građani imaju u crkvu i vojsku. Dakle, u hijerarhijske organizacije na koje javnost nema nikakav uticaj. Drugim rečima, sračunatim delovanjem interesnih grupa u Beogradu i inostranstvu u Srbiji je stvoreno najplodnije moguće tle za klerofašističku diktaturu. Pre trideset godina bilo je budućnosti, ima je i sada, ali je više niko ne vidi. Barem ne ovde.

Šta je vaša najveća greška u periodu dužem od tri decenije? A šta najveći uspeh?

– Najveći uspeh je što pojam Vojvodine kao simbola demokratije, interkulturalnosti i decentralizacije još uvek postoji. A najveća greška mi je što sam poverovao da se među političkom elitom u Srbiji, i pozicionom i opozicionom, nalazi iko ko iskreno veruje u mogućnost da se Srbija decentralizuje i da se vlast spusti što bliže građanima. U Beogradu, takva biljka još nije nikla.

Nenad Čanak ide na prajd, za uvođenje je sankcija Rusiji, za vas je Kosovo nezavisna država… Da li mislite da će za takvu politiku ikada biti većina građana i građanki Srbije?

– Naravno da neće dokle god budu tretirani kao stado kojim upravljaju čopori. Srbija ne samo da nema nezavisne medije, nego nema medije uopšte. Ima samo razvijenu propagandnu industriju, ponekad konkurentskih propagandnih firmi. I naravno onda, stepen laži i sračunatog zasipanja sumnjom u sve postojeće kojim su izloženi, građane Srbije, dovodi u situaciju da su prestali da razlikuju elementarno dobro od elementarnog zla. To vodi, posle moralnog sunovrata i u fizički nestanak.

I kada ste ušli u politiku i danas kada najavljujete povlačenje sa čela LSV Kosovo je tema. Kako komentarišete aktuelno uključivanje različitih međunarodnih izaslanika u rešavanje kosovskog pitanja? Jesmo li blizu rešenja?

– Nismo. Iz jednostavnog razloga što – pod jedan, niko nije definisao koje je tačno to kosovsko pitanje i pod dva – koliko socijalnih parazita živi od nerešavanja tog nedefinisanog kosovskog pitanja.

Izjavili ste da ste kao predsednik stranke morali da govorite uvijeno i da vam je to bilo opterećenje. Da zamislimo da je sad novembar, da je Liga dobila novog predsednika. Šta je prva „potpuno slobodna“ izjava Nenada Čanka?

– Čućete u novembru. Mesec i po dana je jako dug period u današnje vreme. Videćemo šta će se sve dogoditi do novembra, pa i to da li ću zbog poteza botoksiranog degenerika iz Kremlja imati mogućnost da se uopšte ikome obratim.

O političkim protivnicima u dve, tri reči:Boris Tadić: Prijatelj sa mnogo razlika.Vojislav Šešelj: Monstrum i nedovoljno osuđeni ratni zločinacDragan Đilas: Nikad račundžija političarSlobodan Milošević: Putinova budućnost.Čedomir Jovanović: Vreme će reći.Aleksandar Vučić: Šahista koji igra i crnim i belim.Ivica Dačić: Uvek nešto, s nepoznatim zaštoBoško Obradović: Diler voštanica i tamjana

(SzILSV, 25.09.2022)

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Fon Kramon: Plan saradnje Srbije i Rusije signal da zamrznemo pregovore sa EU

Izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo Viola fon Kramon prokomentarisala je potpisivanje Plana konsultacija ministarstava spoljnih poslova Srbije i Rusije za naredne dve godine i ovaj sporazum nazvala “ozbiljnim skandalom”

Published

on

By

„Ovo je ozbiljan skandal. Usred besnog rata, ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije potpisuje plan buduće saradnje sa ruskim agresorom. Ili je to možda samo signal za nas da zamrznemo pristupne pregovore u Evropsku uniju, jer ulazak u EU ne ide preko Moskve“, napisala je na Tviteru fon Kramon.

Šefovi diplomatije Rusije Sergej Lavrov i Srbije Nikola Selaković potpisali su juče u Njujorku Plan konsultacija ministarstava spoljnih poslova dve zemlje za naredne dve godine.

Plan je potpisan na marginama 77. zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, a srpsko ministarstvo je na Tviteru objavilo video snimak potpisivanja i razmene dokumenta koji je, sudeći po snimku, potpisan u prostorijama ruske misije pri UN.

Inače, Stranka slobode i pravde danas je u saopštenju osudila potpisivanje ovog plana, istakavši da „naš tehnički ministar gura prst u oko celom civilizovanom svetu i potpisuje sporazum koji nije morao da se potpiše“, kao i da vlast ovim krši poziciju Srbije oko Kosova.

„Neverovatno je da u momentu dok čitav svet sa strahom prati poteze Moskve koji ugrožavaju svetski mir, dok mesecima gledamo svakodnevna stradanja ukrajinskog naroda, naš tehnički ministar, u poslednjim danima svog mandata, zaključi sporazum o produženju konsultacija sa zemljom koja direktno krši Povelju UN i namerava da svojoj teritoriji prisajedini teritoriju druge međunarodne priznate zemlje“, navodi se u saopštenju SSP.

Valentina Teodorović

izvor: https://nova.rs/vesti/politika/fon-kramon-plan-saradnje-srbije-i-rusije-signal-da-zamrznemo-pregovore-sa-eu/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Rusija nakon Putinovog obraćanja više neće biti ista

Ako se netko pitao zašto je Putin tako uporno i dugo odbijao pomisao da provede mobilizaciju, sad je dobio odgovore – hiljade i hiljade Rusa krenule su put granica kako bi se osigurale da neće dobiti pozive za mobilizaciju, hiljade uglavnom mladih izašle su na demonstracije protiv mobilizacije, internetom kruže ljutite reakcije supruga nesretnika koji su već dobili povestky (povestku – poziv)

Published

on

By

Rusija nakon Putinovog obraćanja naciji 21. rujna više neće biti ista. Zapravo će se pretvoriti u pravu diktaturu bez ijednog slobodnog javnog medija. Državna propaganda ubacit će u brzinu više. Državni nadzor i stisak nad političkim strankama postat će još snažniji. 

Uveden novi zakon

U svoj ovoj kakofoniji vijesti potpuno je prošlo neopaženo da je ruski parlament Duma 20. rujna usvojila zakon kojim je uvela pojam “mobilizacija”, “ratno stanje” i “ratno vrijeme”. No otišli su i korak dalje.

U kazneni zakon uvedeno je izvršenje kaznenog djela “u razdoblju mobilizacije ili izvanrednog stanja, u ratu ili u uvjetima oružanog sukoba ili borbenih djelovanja”. Na taj je način Duma omogućila zakonsku osnovu ne samo za provođenje mobilizacije već i za proglašenje izvanrednog stanja. Po novom zakonu, za odbijanje odaziva na mobilizacijski poziv ruski vojni obveznici mogu dobiti do 10 godina zatvora. Isto toliko po izmijenjenom kaznenom zakonu dobit će nesretnici koji završe u Ukrajini pa preživljavanje pokušaju osigurati, kako je precizno navedeno u dopuni zakona, dobrovoljnom predajom.

S obzirom na to da je predaja u ratu uvijek dobrovoljan čin, Duma je tom izmjenom zakona zapravo sve Ruse koji dopadnu ukrajinskog zarobljeništva osudila na dugogodišnju robiju. Stoga ne čudi da je Kijev objavio ponudu ruskim vojnicima: “Prisilno mobilizirani Rusi koji ne želite sramotno umrijeti u stranoj zemlji, predajte se kad se ukaže prva prilika. Ukrajina vam jamči život i dostojanstven tretman. Prema Ženevskoj konvenciji, nećete biti izručeni Rusiji, osim ako to ne želite.”

Vlast je osigurala da će svi koji su namjeravali nastaviti s prosvjedima još jednom razmisliti

Potpuno u skladu s novim zakonima, dio od 1300 i nešto više uhićenih, koji su se usudili drznuti da prosvjeduju protiv mobilizacije, još u pritvoru dobio je poziv za mobilizaciju. Naravno da nije najpametnije dati oružje u ruke tako nezadovoljnoj osobi, pa će vjerojatno završiti na zadaćama postavljanja i čišćenja minskih polja, kopanja rovova i slično. Istovremeno, takvim je postupkom vlast osigurala da će svi koji su namjeravali nastaviti s prosvjedima još jednom razmisliti.

U međuvremenu su ruske neovisne novine Novaya Gazeta potvrdile predviđanja da je brojka od 300 tisuća poziva pričuvnicima tek početak. Novaya Gazeta se pozvala na neimenovanog dužnosnika u vladi predsjednika Putina koji je rekao da je pravi plan pozvati milijun ljudi. Na to upućuje i činjenica da u Putinovom dekretu o provođenju mobilizacije nedostaje sedma točka. Glasnogovornik Kremlja Dmitrij Peskov potvrdio je da upravo ta točka spominje krajnju namjeravanu brojku mobiliziranih te se smatra državnom tajnom. Zanimljivo je da se nitko nije sjetio tu točku staviti kao zadnju pa se ne bi ni znalo da postoji. No čudni su putovi uma ruske birokracije.

Odabir jadnika kojima će se uručiti mobilizacijski poziv trebao bi biti isključivo na djelatnicima vojnih ureda

Objavom o djelomičnoj mobilizaciji najzadovoljnija je upravo ruska birokracija. I ovako sklona korupciji sad je dobila priliku kakva se dogodi jednom u radnom vijeku. Kvote koliko koji rajon ili grad moraju osigurati mobiliziranih nesretnika određuju se s vrha, ali odabir jadnika kojima će se uručiti mobilizacijski poziv trebao bi biti isključivo na djelatnicima vojnih ureda.

Nekoliko desetaka tisuća rubalja odgovornom i poziv nikad neće stići. Nekoliko stotina tisuća rubalja osigurat će da kartončić s podacima zauvijek nestane. Da ne spomenemo sve moguće rodbinske veze i prijateljstva koja se sada potežu. I, naravno, utjecaj lokalnih “šerifa”.

Stoga ne čudi da su već drugog dana mobilizacije počele stizati vijesti kako se podižu stariji od 60 godina, ljudi s kroničnim bolestima, očevi petero djece, studenti itd. Svi oni koji bi, po tvrdnjama ruskog ministra obrane Šojgua, trebali biti oslobođeni.

Sad je sasvim jasno da Moskva koristi mobilizaciju i za svojevrsno etničko čišćenje. Dok se središnja Rusija (za sada) ne dira, mobilizacija se intenzivno provodi u ruskim regijama južnog i sjevernog Kavkaza. Zapravo, istočno od Urala. 

Činjenica je da logistika ruske vojske ne može zbrinuti milijun novih vojnika odjednom. Zbog toga je sigurno da su taj proces razdijelili u (po svemu sudeći) tri dijela. S krajnjim ciljem da u proljeće naredne godine imaju spremnih više od milijun vojnika za ponovni pokušaj okupacije Ukrajine. Do tada će ovih prvih 300 tisuća nesretnika morati držati ukrajinsko bojište tijekom zime. S obzirom na slabu obučenost i očajno niski borbeni moral prisilno mobiliziranih vojnika, ruski se generali nadaju da će njihova masa osigurati stabilnost ruskih obrambenih položaja u Ukrajini.

Moglo bi se dogoditi da duga oštra zima smrzne na silu mobilizirane Ruse

Prije manje od mjesec dana Gazprom je dvominutnom reklamom prijetio Europi dugom oštrom zimom koja će isprazniti spremnike plina i smrznuti nas. No sada bi se moglo dogoditi da duga oštra zima smrzne na silu mobilizirane Ruse koji će spas od smrzavanja i gladi potražiti u ukrajinskom zarobljeništvu. I od tamo se nadati da će Putinova strahovlada što prije past kako bi se mogli vratiti u domovinu.

Istovremeno se na okupiranim ukrajinskim područjima provode referendumi. Putin je uspio pronaći novi način uključivanja vojske u “demokratsko” odlučivanje. S oružjem obilaze domove glasača i prisiljavaju ih da pred njima zaokruže odgovor. Onomad je kubanski diktator general Batiska koristio vojnike da zaokružuju njegovo ime na izbornim listićima, no Putin je uspio otiči korak dalje.

Prigodno, vlast je u Moskvi i Sankt-Peterburgu organizirala masovne skupove podrške pripojenju okupiranih ukrajinskih regija. Ljudi su na masovnom skupu nosili ruske zastave, zastave s ruskim simbolom “Z” i natpisom tipa “Rusi, Ukrajinci, jedan narod, jedna zemlja”. Na objavljenim fotografijama vidi se da je na skupovima bilo puno žena, ali i mladih, za borbu sposobnih muškaraca. Zasigurno su svi ti mladi i za borbu sposobni muškarci nakon okončanja skupova, razdragano uz votku i pjesmu, otišli do vojnih ureda kako bi se prijavili za odlazak u Ukrajinu.

Mario Galić

izvor: https://www.index.hr/mobile/vijesti/clanak/rusija-nakon-21-rujna-nece-biti-ista-bit-ce-jos-gora/2397755.aspx

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Ponoš o Putinovim pretnjama i putu Srbije ka EU: Rusija podigla ulog, više nema mesta za balansiranje

Ne bih rekao da Rusija igra na sve ili ništa. To još nije ni blizu toga. Pretnja nuklearnim oružjem nije igranja na sve ili ništa, to je igranje na ništa. To što je rat dobio novu dimenziju i dinamiku nije neočekivano. Rusija ne sme da dozvoli da izgubi rat. Može da prekomponuje ciljeve rata i to se dešava. Mobilizacija je bila očekivana, ali to ne znači da je to politički prihvatljivo, niti neko ko je u našoj poziciji treba da pozdravi. Nuklearno oružje je politička pretanja i pritisak i jeste podizanje uloga. Put Srbije ka EU treba da bude jasniji jer nema više balasiranja, kazao je Zdravko Ponoš, lider udruženja Srbija centar

Published

on

By

Prema njegovim rečima, važno je da se prepozna da je nova gvozdena zavesa tu i da je ona za razliku od 20. veka dalje od naše granice i teško da će da se primiče našim granicama.

On je gostujući na televiziji N1 odgovarajući na pitanje treba li Srbija jasniej da se odredi prema globalnoj situaciji budući da su predsednik Srbije, Aleksandar Vučić i ambasador Srbije u Americi, Marko Đurić postavili fotografiju na drštvenim mrežama na kojoj u Njujorku jedu rusku čorbu, naveo da više nije reč o tome šta je međunarodno pravo i pravda i šta se nama sviđa, čiju književnost volimo i ko nam je bliži, već se radi o tome šta je dorbo za ovaj narod.

– Mi smo okruženi zemljama koje su EU i dobar deo u NATO. To je realnost. Rusija je zabavljena svojim mukama i teško može da nam pomogne da se ovde živi bolje. Rat je doneo lošiji život ne samo nama nego i Evropi. Mi treba da vodimo računa da se posledice rata što manje osećaju. Naš evropki put treba da bude ultimativiji i jasniji i tu govorim i o sankcijama i o svemu ostalom. Balansiranaja nema ovde, jer nema šta puno da se balansira više – naveo je on.

Prema njegovim rečima, dobro bi bilo da se o sancijama razgovara sa Moskvom i da bi im se objasnila naša pozicija, iako je oni znaju.

Ponoš smatra da pitanje Kosova ne treba da se rešava da bi bilo rešeno za nekoliko meseci.

– To ne može da se reši, a da bude dobro po nas. Treba da se rešava u kontinuitetu pozitivnih pomeranja sa jasnim linijama šta je neprihvatljivo za nas, a to je da se ne prizna nezavisnost i da se pusti u UN. Sve ostalo treba da bude predmet razgovora da se pomere standardi života – objasnio je on.

Prema njegovom sudu, u pomeranju standarda života ova vlast je sve dala a ništa nije dobila za naše ljude koji žive na KiM i za crkve i manastire.

On dodaje da ova varijanta u kojoj je Srbija prisutna u prištinskim institucijama preko Srpske liste ne daje rezulate i nacionalni interesi nisu odbranjeni.

– Vanistitucionalna borba je jedna od mogućnosti. To je radio Adem Demaći kada su paralelne stvari napravili tamo. Da li je to nešto o čemu treba da se razmišlja da bi se izvršio pritisak. Ovo sad ne funkcioniše – ukazao je on.

Kako je zaključio mir se ne sme ugroziti, ali smo daleko od pomirenja.

– Rekao bih da je ova vlast bila kooperativnija u razogovorima, a vlast u Prištini je mnogo tvrđi pregovarač. Kurti nije čovek kojeg mogu da ucene – naveo je Ponoš.

On kaže da je indikativno da se u non pejperu EU koji se pojavio govori o štapu i šargarepi ako obe strane budu kooperativne i ako ne budu.

Kako je pojasnio u delu koji se odnosi na nekooperativnost Prištine se navodi samo rušenje Kurtijeve vlade, te da to „dosta čudna postavka i nije nešto što stimuliše Beograd“.

Kada je reč o tome što još nema vlade i objašnjenju mandatarke Ane Brnabić da se kasni zbog dešavanja u septembru i mnogih obaveza predsednika Srbije, Ponoš kaže da su objašnjenja na nivou da nisu mogli da formiraju vladu jer je padala kiša.

Komentarišući skupštinsku raspravu o Kosovu rekao da su se čuli opozicioni predlozi koji ne mogu puno da pomognu ali ni da štete, ali da je važno da se govorilo u Skupštini iako nije onapravljen nikakav pomak.

– Ako je bila svrha postizanje višeg nivoa nacionalnog jedisnstva, to nije urađeno – kazao je on.

Prema njegovi rečima, verovatno je tu raspravu Vučić shvatio kao dopuštenje da radi sve kao i do sada.

– Vučić je igrao simultanku, čak je zabranio njegovima i da ga brane – opisao je Ponoš.

Govoreći o prajdu i tome kako bi se on postavio, rekao je da se kao predsednik ne bi bavio temama koje nisu njegova nadženost. On ne bi ni prihvatio 2019. da Beograd bude domaćin „jer mi kao društvo nismo u stanju da prhvatimo to bez većih tenzija“.

On smatra da je to uraženo zbog pozitivnog brojanja u Brisleu što ej pogrešno, a da kada je trebalo da se desi istraživanja pokazala da da baš to i nije proihvatljovo pa je Vučić pokušao da pobegne od toga.

Ponoš je naveo da se znalo kada je šetnja zabranjena da se nikom ništa neće desiti jer su ljudi koji su pravili haos ostavljnei kod kuće, te da je jedino je crkva odradila ono što nije mogla odraditi ekstema desnica.

L.V.

izvor: https://www.danas.rs/vesti/politika/ponos-o-putinovim-pretnjama-i-putu-srbije-ka-eu-rusija-podigla-ulog-vise-nema-mesta-za-balansiranje/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Sve novine oko popisa stanovništva i zašto ne možete samo da zalupite vrata popisivačima

Popis stanovništva u Srbiji biće sproveden od 1. do 31. oktobra, a po prvi put koristiće se elektronski upitnici. Popisivači će sa laptopovima ići od vrata do vrata, unositi podatke o građanima, a za te namene urađena je i posebnu aplikacija. Za popis prosečne porodice, koja u Srbiji broji tri člana, biće potrebno pola sata do 40 minuta

Published

on

By

U skladu sa Zakonom o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova, građani su dužni da učestvuju na popisu i da daju potpune i tačne odgovore na skoro sva postavljena pitanja. Postoje samo tri izuzetka. Za one koji su isključivi i ne žele da učestvuju u popisu zakonom je predviđena i novčana kazna od 20.000 do 50.000 dinara.

“Izuzetak su tri pitanja na koje po Ustavu građani ne moraju da se izjasne. To su pitanja o nacionalnoj pripadnosti, veroispovesti, kao i pitanje vezano za invaliditet koje glasi “da li imate problema u svakodnevnom funkcionisanju zbog lošijeg vida, sluha, hoda, pamćenja”. Popisivač je dužan da upiše tačno onaj odgovor koje je lice dalo. Ako kaže ne želim da se izjasnim popisivač upisuje tako”, kaže za Euronews Srbija Ljiljana Đorđević načelnica Odeljenja za popis stanovništva u Republičkom zavodu za statistiku.

To pravilo važilo je u na prethodnom popisu stanovništva, koje je sprovedeno 2011. godine. Tada smo saznali da u Srbiji ima i vanzemaljaca, džedaja, ali da je za neke nacionalna pripadnost “zvezdaš” i “partizanovac”.

Popis se obavlja na adresi gde osoba stanuje, a ne gde je prijavljena. U Zavodu kažu da im je bitno da se napravi “slika Srbije u momentu”. Zbog toga ne treba da brinu oni koji su podstanari, a nisu prijavljeni na adresi stanovanja.

“Popisivači su u obavezi da objasne građanima zašto se obavlja popis, da su to samo statistički podaci i u koje svrhe se koriste. Ukoliko lice izričito odbija da bude popisano onda o tome obaveštava svog instruktora koji izlazi na teren zajedno sa popisivačem. Nikome nije u interesu da pokreće prekršajne postupke već da se objasni ljudima zbog čega je popis važan, ako ništa drugo da ostane beleška za budućnost, da ostavimo neki trag. Takav je naš slogan – “Popiši se, ostavi trag”. Važno je da se svi popišemo, da možemo da se uporedimo sa drugim zemljama”, objasnila je Đorđević.

Roditelji daju podatke za decu

Inače, sve zemlje članice Ujedinjenih nacija dužne su bar jednom da popišu stanovništvo od 2015. do 2024 godine. Đorđević dodaje da je bezbednost podataka građana na najvišem nivou, da se statistički podaci ne objavljuvuju pojedinačno, samo zbirno i da niko nema pravo pristupa podacima građana.

 

Zakonom o popisu stanovništva nisu samo predviđene kazne za građane koji odbiju da odgovore na pitanje u popisnim upitnicima ili daju netačne i nepotpune odgovore, kazne su predviđene popisivače ukoliko ne rade sve u skadu sa propisima, zakonom, ugovorom koji su potpisali- da čuvaju kao tajnu podatke. 

“Prvo im se raskida ugovor, ostaju bez zarade, a novčane kazne za popisivače su od 30.000 do 50.000 dinara. Kaznom od 50.000 do 100.000 dinara kažnjavaju se članovi popisne komisije ukoliko neracionalno troše sredstva koja su dedeljena za popis”, pojašnjava Đorđević.

Prvi rezultati popisa biće objavljeni kraja novembra. Oni će sadržati samo ukupan broj popisanih lica, popisanih domaćinstava i stanova. Nakon toga kreće detaljna obrada podataka koji će biti objavljeni na proleće.

Slavica Tucić

izvor: https://www.euronews.rs/srbija/drustvo/63198/sve-novine-oko-popisa-stanovnistva-i-zasto-ne-mozete-samo-da-zalupite-vrata-popisivacima/vest

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

KIŠJUHAS: ZA OZBILJNU DRUŠTVENU PROMENU TREBA MANJE AKTIVIZMA I MNOGO VIŠE POLITIČKE ORGANIZACIJE

Aktivisti i neformalne inicijative građana koji rade posao koji bi trebalo da radi opozicija i koji su u prethodnom periodu ponekad bivali jedini korektivni faktor vlasti, jesu ideološki bliži levici, ali će za nametanje alternative jačanju desnice u Evropi ipak biti neophodno njihovo jasnije političko profilisanje, smatraju sagovornici VOICE-a

Published

on

By

Ne postoje „antifašistički aktivisti“, zar ne? Postoje samo – antifašisti.

Podsetimo, u Srbiji se u prethodnih nekoliko godina organizatori različitih protesta često ograđuju od političkih partija i negiraju i samu političku prirodu sopstvenih akcija, a vlast to obilato koristi sprečavajući na taj način da lokalne pobune prerastu u ozbiljan politički faktor na nivou cele zemlje.

Međutim, ukoliko žele da se ozbiljno suprotstave jačanju desničarskih i populističkih pokreta u Srbiji, što je trend koji postoji i u Evropi, one će po mišljenju naših sagovornika, neminovno morati da se jasnije ideološki definišu i mnogo ozbiljnije organizuju.

AKTIVIZAM I POLITIKA

Sociolog Aleksej Kišjuhas za VOICE napominje kako zbog svojevrsnog sloma politike i političkih partija u savremenom društvu, oznaka „aktivista“ istovremeno implicira Nepripadanje političkim partijama ili gadljivost prema stranačkoj politici i organizaciji.

To je, po njegovom mišljenju, legitimno i razumljivo, ali postoji bojazan da aktivizam tada ostaje pomalo isprazan ili ispražnjen od politike i ideologije.

– Ostaje na nivou pisanja duhovitih transparenata na kartonu. I, pre svega, nedovoljno organizovan, već nekako ličan i subjektivan – smatra Kišjuhas.

Naš sagovornik podseća i da reč „aktivista“ praktično nije ni postojala sve do 1960-ih godina, a da su tek tada neki društveno „aktivni“ intelektualci (poput Bertranda Rasela) posprdno prozvani „aktivistima“.

Aleksej Kišjuhas: Uostalom, ko nisu aktivisti? Pasivisti?
(Foto: medija centar Beograd)

– Marks, Engels, Lenjin, Trocki i ostali verovatno ne bi ni razumeli šta je „aktivista“. Vođe radničkog pokreta nisu bili „aktivisti“, već organizatori, agitatori, borci, uostalom. Ne postoje „antifašistički aktivisti“, zar ne? Postoje samo – antifašisti. Slično tome, da li su boljševici, ili Kastro i Če Gevara bili – „aktivisti“? I da jesu, da li bi svrgnuli režim i organizovali Oktobarsku, odnosno Kubansku revoluciju? Uostalom, ko nisu aktivisti? Pasivisti – pita se Kišjuhas.

Novosadađanin Petar Atanacković, koji već više od decenije živi u Potsdamu gde svakodnevno sarađuje sa mnogobrojnim inicijativama i organizacijama civilnog društva, za VOICE kaže da takve organizacije tradicionalno pripadaju levoj sceni i da se, bez obzira na sferu njihovog delovanja, zajednički bore za pronalazak novog modela koji bi olakšao svakodnevni život građana.

– Priča se o, na primer, klimatskim promenama, o direktnoj demokratiji, priča se o učešću ljudi, za tu scenu čiji sam ja deo to je svakodnevica. Mi to svakodnevno živimo i razgovaramo o tome, reflektujemo i smatramo da je to model koji može da se proširi na ostatak društva i da bi to bila jedna prava alternativa demokratske tranzicije u jednu bolju društvenu formu – navodi on.

Ipak, Atanacković ne voli termin levica jer ona u Nemačkoj obuhvata brojne aktere sa kojima se, kako kaže, lično uopšte ne slaže.

– To je grupa ljudi koja misli da to što mi radimo nije dovoljno radikalno i da dok tu ne prođe milion  radnika sa crvenim zastavama kroz našu ulicu, da se ništa neće promeniti, a da nama ostaje samo da sedimo i čekamo tih milion radnika da se pojavi. To je zapravo jedna vrlo konzervativna pozicija, pozicija po kojoj treba sedeti i čekati da dođu bolja vremena – navodi on.

Petar Atanacković: Organizacije civilnog društva tradicionalno pripadaju levoj sceni.
(Foto: VOICE)

Britanka Šarlota Lojd iz Open Cultural Center“ iz Barselone, koji se bavi pitanjima izbeglica i migranata, za VOICE kaže da su sve organizacije sa kojima sarađuju isključivo levičarske, iako postoji razlika među njima, pa su jedne otvoreno anti-establišment provinijencije dok se druge, poput njene, ne opterećuju politikom u toj meri, već više posredno.

– Mi idemo sa drugima zajedno na proteste, ali ne bavimo se političkim kontekstom na društvenim mrežama niti komentarišemo šta se dešava u drugim zemljama. Druge organzacije su mnogo više anti-establšment i veoma su glasne o tim stvarima, a mi se bavimo inkluzijom migranata i nije naš osnovni cilj promena politike. Ali, kroz svakodnevni posao zapravo doprinosimo tome. Tako, dakle, indirektno radimo na promeni – ističe Lojd.

Ona je prethodno sa migrantima i izbeglicama radila u luci Kale u Fancuskoj, koja je, kako kaže, veoma militarizovano područje, sa ogromnim prisustvom policije, pa su i organizacije koje tu rade izuzetno jako politički organizovane.

– Oblast u kojoj rade je neprekidno deo političkih debata i morate da se borite. Mi u Barseloni nemamo direktnog dodira sa politikom, ona na nas ne utiče u svakodnevnom poslu. Mogu li sve te zajedničke aktivnosti ipak dovesti do neke nove politike? Volim da verujem da je tako. Vidim potencijalnu moć u povezivanju grupa ljudi i organizacija sa uverenjima koja možda nisu nužno povezana – ističe ona.

Šarlota Lojd: Indirektno radimo na promeni.
(Foto: Slobodan Stošić/ustupljeno VOICE-u)

Stefanos Galuntis iz organizacije „Ethos“ je Grk koji godinama živi na relaciji Danska-Grčka, za VOICE kaže da kao i u svakom društvu, tako i u tom civilnom sektoru i aktivizmu, iako nominalno u levom političkom spektru, ipak ima svega – od ekstremnih anarhista, preko idelaista, anti-establišmenta do modernije levice. On lično „izbegava etiketiranje u tom smislu“, čak i na nacionalnom nivou, te sebe ne naziva ni Grkom ni Evropljaninom, već se pre svega „fokusira na ljudskost“.

– Lično smatram da je bilo koja vrsta etiketiranja zapravo podela među ljudima. Čim se delimo  sa leva na desno ili na žute, bele i crne, po seksualnosti ili po bilo kojoj drugoj liniji, stvaramo „njih“ i „nas“. A to je recept za konflikt i kontradiktornosti. Ako dođemo do nivoa da smo svi ljudi, napredovaćemo ako shvatimo odakle dolazimo i čemu težimo i da je potrebno da zajedno učinimo naše zajednice, pa na kraju i ceo svet boljim mestom za život – ističe Galuntis.

On smatra da je potrebno krenuti od ličnog nivoa, pa preko nivoa male grupe ili organzacije, umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada, čime ćemo konačno promeniti stari, korumpirani, nefunkcionalni način razmišljanja i delanja. U tom procesu, nastavlja Galuntis, nije poenta je li je jedan način bolji od drugog, već je važno okupiti sve – i one koji su za demonstracije i one koji su pacifistii, sve koji se odupiru onome što se danas dešava.

Stefanos Galuntis: Umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada.
(Foto: Slobodan Stošić/ustupljeno VOICE-u)

– Na kraju moramo stvoriti alternativne načine koji su inkluzivni, a ne koji nas dodatno dele. Kada na protestima imate različite zastave koje reprezentuju različite organizacije i pojedince, već ste dali sistemu mogućnost da manipuliše tim malim razlikama među vama i okrene ih jedne ka drugima. Poenta je da slomimo taj model podela i da ne budu više u mogućnosti da nama manipulišu. Na taj način ćemo imati energiju koju možemo da okrenemo ka njima, a ne u međuosbne borbe – zaključuje Galuntis. 

On smatra da je potrebno krenuti od ličnog nivoa, pa preko nivoa male grupe ili organzacije, umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada, čime ćemo konačno promeniti stari, korumpirani, nefunkcionalni način razmišljanja i delanja. U tom procesu, nastavlja Galuntis, nije poenta je li je jedan način bolji od drugog, već je važno okupiti sve – i one koji su za demonstracije i one koji su pacifistii, sve koji se odupiru onome što se danas dešava.

Stefanos Galuntis: Umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada.
(Foto: Slobodan Stošić/ustupljeno VOICE-u)

– Na kraju moramo stvoriti alternativne načine koji su inkluzivni, a ne koji nas dodatno dele. Kada na protestima imate različite zastave koje reprezentuju različite organizacije i pojedince, već ste dali sistemu mogućnost da manipuliše tim malim razlikama među vama i okrene ih jedne ka drugima. Poenta je da slomimo taj model podela i da ne budu više u mogućnosti da nama manipulišu. Na taj način ćemo imati energiju koju možemo da okrenemo ka njima, a ne u međuosbne borbe – zaključuje Galuntis. 

SRBIJA U IDEOLOŠKOJ MAGLI

Brajan Brković, koji je prethodnih godina veoma aktivan u velikom broju novosadskih inicijativa, koje su se suprotstavljale mahom pogubnim urbanističkim rešenjima, za VOICE ističe da su u Srbiji ljudi primorani da kroz samoorganizovanje brane osnovne principe, pa čak i osnovne potrebe poput prava na vodu, prava na vazduh, prava na očuvanje prirode ili socijalne probleme i kršenje ustava i zakona, zbog čega onda ideologija pada u drugi plan.

– I neko ko je konzervativac i neko ko je liberal mogu da nađu neki konsenzus oko toga šta je neki minimium socijalnih uslova ili infrastrukturnih uslova koje neka sredina ili lokal treba da ima kako bi život prolazio normalno i dostojanstveno – ocenjuje Brković, dodajući da se u Srbiji do konsenzusa oko minimuma dolazi lako, jer „ovde nemamo ništa“.

Ovde je, kaže, veliki problem široka upotreba termina levice i desnice, koja je uz to poprilično pomešana i konfuzna, zbog čega je jedna od dobrih stvari aktivizma što tu konfuziju prevazilazi fokusom na konkretan problem kojim se određena inicijativa bavi.

Napadi koji na njega mahom dolaze od strane desničarskih organizacija i pojedinaca deo su, smatra Brković, agende inicijativa i aktivističkih grupa okupljenih od razičitih ogranaka službi i političkih organizacija u svrhu inženjeringa nad javnim mnjenjem.

– Braneći neke osnovne, po meni civilizacijske vrednosti, dospeo sam da budem glavna meta desničarskih kolektiva, koji me često smatraju komunistom, bez obzira što ja nemam veze sa komunizmom. Volim sebe da posmatram kao građanskog aktivistu, socijaldemokratu, ili levičara generalno. Ali onda, zbog sveopšteg zagušenja informacija, centrima moći odgovara da se sve svodi na levo ili desno, na jedan ili drugi pol. Glavni intenzitet komunikacije u nametanju tog narativa postavljaju ekstremno-desno orijentisane organizacije i pojedinci – ističe Brković.

Brajan Brković: U Srbiji ljudi primorani da kroz samoorganizovanje brane osnovne principe.
(Foto: VOICE)

MEKA ZA DESNICU U POPULISTE

Atanacković smatra da poslednji izborni rezultati u Evropi, koji pokazuju trend jačanja desnice, pa i one ekstremne, samo reflektuju tranziciju u kojoj se Evropa nalazi i kojom su građani nezadovoljni. Zbog toga je, kaže, sve prisutnije to nekakvo anti-establišment rasploženje, koje onda otvara prostor za delovanje različitih „lovaca u mutnom“ i desničara, a pre svega populista.

– Nemačka nije ništa drugačija od drugih zemalja, jedino što su tu populisti slabiji nego u drugim zemljama i oni u dogledno vreme neće pobediti na izborima, to je sigurno. Ali to ne znači da je pretnja koju predstavljaju manja, jer su zapravo i oni u međuvremenu, ne potpuno normalizovani, ali su postali deo političke slike i svi prihvataju da su oni sada priustni, što ranije nije bio slučaj – kaže Atanacković.

Brković napominje da je desnica uvek jaka kada se u fokus stavljaju škakljiva pitanja, uglavnom vezana za globalnu politiku, ali da desnica tamo gde postoji jaka država nikada ne može da sklizne u diktaturu i često gubi vlast odmah nakon jednog ili dva izborna ciklusa.

– Tamo gde država ne postoji kroz institucije, kao stabilan pojam, u tim državama desnica klizi u diktaturu. Kontra toga, alternativa doživljaja politike i bavljenja politikom baš jeste u lokalnim građanskim inicijativama, ekološkim inicijativama, koje se bave usko lokalizovanim problemima koji su nekada i problemi koji se prelivaju i mimo tog lokala – kaže Brković.

On smatra da je ono što će u budućnosti, ne samo spasiti Srbiju i region, nego i biti svojevrsna politička promena u Evropi –jačanje i dencetralizacija političke moći u vidu manjih organizacija koje će sve više uzimati učešće u politici na svojim lokalima i time, verujem, polako izlaziti u prvi plan, jer će biti prepoznati od ljudi koji žive u tim sredinama.

ZA PROMENU IPAK POTREBNO MNOGO VIŠE

Kišjuhas ističe da današnji aktivizam, koji se najčešće svodi na tribinu ili protest zakazan preko društvenih mreža, nakon kojeg se u miru i tišini ide kući, uprkos pozitivnom osećanju svakog učesnika zapravo ne donosi društvenu promenu.

– Treba izučavati istoriju radničkog pokreta – ili pak analizirati gotovo vojničku organizaciju partije na vlasti, i učiti (učiti, i samo učiti) od toga – ukazuje Kišjuhas.

A kada je u pitanju levica, Kišjuhas podseća na reči italijanskog marksiste Amadeja Bodrige, osnivača Komunističke partije Italije i lidera Komunističke Internacionale, iz njegovog eseja iz 1952. godine, za kojeg „aktivizam“ predstavlja – „bolest radničkog pokreta kojoj je neophodno stalno lečenje“.

– Jer, puki „aktivizam“ je nešto što reakcionarno „preuveličava snagu subjektivnih faktora klasne borbe“ dok istovremeno „zanemaruje teorijsku pripremu“, kao i faktor ozbiljne organizacije i agitacije. Naime, smatram da postoji krupna i nepremostiva razlika između aktivizma i organizacije, odnosno između lične buntovne ekspresije i izgradnje buntovnog pokreta – navodi Kišjuhas.

Za promenu politike i pružanje alternative čvrsto povezivanje i tvrdo organizovanje je ključno, a za to je potrebno mnogo više od pukog aktivizma.

– Ova organizacija ne mora da bude partija, ali mora da bude – organizacija. SNS-ovoj partijskoj mašineriji vi jednostavno ne možete suprotstaviti aktivizam. Upravo zato, plašim se da nam za ozbiljnu društvenu promenu treba manje aktivizma, a mnogo više političke organizacije – zaključujuj Kišjuhas.

Dalibor Stupar (VOICE)

izvor: https://voice.org.rs/kisjuhas-za-ozbiljnu-drustvenu-promenu-treba-manje-aktivizma-i-mnogo-vise-politicke-organizacije/

Continue Reading

Trending