Connect with us

SLOBODNA VOJVODINA

Bivši škotski premijer osnovao stranku za nezavisnost

ALEX SALMOND, bivši premijer Škotske, pokrenuo je novu političku stranku, koja se zalaže za neovisnost i koja će se natjecati na parlamentarnim izborima u svibnju.

Published

on

“Objavljujem javno pokretanje nove političke snage, stranke Alba”, priopćio je Salmond putem Twittera.

“Alba će se natjecati na predstojećim izborima pod mojim vodstvom. Nastojimo postići supervećinu koja će se zalagati za neovisnost”, dodao je.

Bio je premijer sedam godina

Salmond je kao čelnik Škotske nacionalne stranke vodio vladu sedam godina, do 2014., i u tom razdoblju doprinio je sve većoj potpori škotskoj neovisnosti.

Bio je ključna osoba u borbi za neovisnost na referendumu 2014. godine na kojem su Škoti odbili prijedlog odvajanja od ostatka Ujedinjenog Kraljevstva. Tada se 55 posto škotskih birača izjasnilo protiv napuštanja UK-a.

Izvor: index.hr

SLOBODNA VOJVODINA

Ukrajinska vojska: Na Zmijskom ostrvu podignuta zastava Ukrajine

Ukrajinska zastava ponovo je podignuta na Zmijskom ostrvu u Crnom moru, saopštila je danas ukrajinska vojska

Published

on

By

Ukrajinska zastava ponovo je podignuta na Zmijskom ostrvu u Crnom moru, saopštila je danas ukrajinska vojska.

“Vojna operacija je završena i teritorija Zmijsko ostrvo vraćena je pod nadležnost Ukrajine”, poručila je na konferenciji za novinare portparolka južne vojne komande Ukrajine Natalija Humenjuk, prenosi Rojters.

Neki analitičari tvrde da bi Rusija, posle povlačenja svojih snaga sa Zmijskog ostrva, kod jugozapadne obale Ukrajine, mogla da ublaži blokadu ukrajinskih luka.

Jedan strani neimenovani diplomata rekao je za Rojters da to još uvek nije dovoljno kako bi se omogućio bezbedan tranzit ukrajinskog žita.

“Postoji zahtev za deminiranjem, a Rusija i dalje ima kapacitete (vojna plovila, obalske odbrambene sisteme i nadmoć u vazduhu) koji će im omogućiti da zabrane brodske puteve”, poručio je on.

Prema istom izvoru, da bi Ukrajina deblokirala luke, kako bi mogla da isporučuje žito, potrebna joj saveznička podrška, u čemu Turska igra ključnu ulogu.

Rusko Ministarstvo odbrane saoštilo je 30. juna da je ta zemlja povukla trupe sa Zmijskog ostrva u znak dobre volje.

U saopštenju se ističe da je Moskva time međunarodnoj zajednici pokazala da se Ruska Federacija ne meša u napore UN da organizuje humanitarni koridor za izvoz poljoprivrednih proizvoda sa teritorije Ukrajine, prenela je agencija RIA Novosti.

Tanjug

izvor: https://www.euronews.rs/evropa/vesti/54283/ukrajinska-vojska-na-zmijskom-ostrvu-podignuta-zastava-ukrajine/vest

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

SERGEJ FLERE (VRUĆE VOJVOĐANSKO LETO 1988.): AB revolucija je jugoslovenske ratove učinila verovatnijim

“Skupljena je masa spremna za rat, ili barem da podrži nasilje”

Published

on

By

Jesu li Vojvođani stremili da zbace svoju vladu? Da li je Milošević bio prethodnik savremenog populizma?

Raspadu Jugoslavije prethodilo je više događaja koji su predstavljale vododelnice. Jedan od njih je bio svrgavanje vojvođanskog autonomističkog rukovodstva oktobra 1988. Niz mitinga širom Vojvodine na leto 1988., mogao je izgledati spontano i kao delo “običnih građana”. Nazvan je antibirokratskom revolucijom. Međutim, ti mitinzi, uključujući stalnu grupu demonstranata koji su navodno izražavali pritužbe srpskih stanovnika Kosova, iskazuje se kao, u osnovi, proizvod delovanja srpske elite sa sedištem u Beogradu. Elitu je predvodio predsednik srpskih komunista Slobodan Milošević. Vojvođansko rukovodstvo se najviše prigovaralo da “nemaju razumevanja za kosovske Srbe”. Mediji, politička policija, neki viđeni intelektualci imali su važne uloge. Cilj je bio da se ostvari priljubljeni projekat srpske elite “jedinstvena Srbija”, ukidanje tadašnje autonomije Vojvodine i Kosova. To je omogućeno svrgavanjem vojvođanskog rukovodstva oktobra 1988, a izmene Ustava Srbije usvojene su marta 1989. Antibirokratska revolucija imala je i izrazite crte savremenog populizma.

Kako je zbačena vlast u Vojvodini?

Jugoslovenski raspad je predmet bogate biblioteke naučnih radova. Naučnici su se bavili ne samo s političkim aspektima (Gagnon, 2004; Bunce, 2001), već i istorijskim (Ramet, 2006), pojmom i raspadom jugoslovenstva (Djokić, 2003), kulturom (Wachtel, 1998), privredom (Woodward, 1995), pravnim aspektima (npr. Radan, 2002; Dugard, 2013), međunarodnim kontekstom i ne-odgovorajućom reakcijom međunarodne zajednice (npr. jedno viđenje Glaurdić, 2011; drugo Radeljić, 2012), nacionalizmom Malešević 2002, 2006). Ima i radova koji se bavi pregledom naučnih radova o raspadu Jugoslavije (Ramet, 2005; Bieber, Galijaš i Archer, 2014).

Među tim radovima o raspadu Jugoslavije, dosta neosvetljeno ostaje kako je zbačena vlast u Vojvodini, a taj događaj je bio od značaja u raspadu (kao što će biti predstavljeno). Naročito pitanje jeste da li je narod Vojvodine sam težio da zbaci komunističku vlast ili je bio niz mitinga protiv ove vlasti na leto 1988. organizovan spolja. Upravo ti mitinzi su doveli do tog svrgavanja. To pitanje nije samo još jedan detalj u drami jugoslovenskog raspada, jer bi bez toga Milošević ostao u manjinskom položaju unutar Saveza komunista Jugoslavije (SKJ). I mada SKJ nije trajao mnogo duže (do januara 1990.), momenat zbacivanja je imao velikog značaja, jer je pokret nazvan antibirokratska revolucija (AB) izašao izvan granica tzv. uže Srbije. U suprotnom, pregovori o Jugoslaviji bili bi nešto više mogući.

U stvari, AB je učinila rat verovatnijim, jer je skupljena masa spremna za rat, ili barem da podrži nasilje.

(Foto: Arhiva Muzeja Vojvodine)

Godine 1988. Savez komunista Jugoslavije je nominalno bio još na vlasti kao jedina partija. Međutim, republički i pokrajinski ogranci bili su nezavisni, razlike među njima su bile otvorene, odnosile su se na osnovna pitanja, uključujući pitanje organizacije Jugoslavije i uvođenje višestranačkog sistema. Politički i ekonomski sistem loše su funkcionisali već neko vreme (Flere i Klanjšek, 2019, 187-189). Milošević, koji je bio predsednik srpskih komunista od 1986. pokrenuo je izradu saveznog ustava sa zakonodavnim telom koje bi se formiralo na principu „jedan čovek jedan glas“, što bi snagama koje je on predvodio u načelu omogućilo da ostvare političku većinu (Ribarič, 2015, 280-281), čime bi se promenio odnos snaga koji je u to vreme postojao na ravni federacije (jednakost u zastupljenosti osam konstituenata).

Taj Miloševićev potez, u ranom stadijumu, zabrinuo je naročito slovenačku elitu. Dok bi Milošević menjao taj deo političkog sistema, on u to vreme ne bi dozvolio uvođenje višestranačkog sistema, kojeg su tada snivali u Sloveniji. Te godine su stanovnici Jugoslavije bili frustrirani naročito padajućim standardom života, a to je bio proces koji je trajao od početka desetleća. To je počinjalo da ima jasne političke posledice. Vojvođanski ekonomski uspesi (Boarov, 1996) iz kraja 70-ih godina u javnoj svesti su zaboravljeni. Stanovnici Jugoslavije su bili duboko nezadovoljni svojim političkim establišmentom, njegovom nesposobnošću da preduzme promene i stanjem neizvesnosti i nesigurnosti koje se sve više osećalo. Bili su spremni da prihvate radikalne zaokrete. Samoupravljanje, koje nikad nije bilo sasvim primenjeno, delimično služivši kao ukras nosiocima vlasti, gubilo je privlačnost kod običnog naroda. Kriza komunističkih sistema u Evropi takođe je imala svoj udeo u iscrtavanju stanja nesigurnosti (Radeljić, 2012, Flere i Klanjšek, 2019, 207-65). Mase su bile spremne da „kupe“ pakete koje će im elite ponuditi kao nove i obećavajuće.

Na pozornici su već neko vreme delovali etnički preduzetnici kaleći međunacionalne odnose, nudeći čudne proizvode: od novih verskih proizvoda, kakvo je bilo viđenje bogorodice hrvatskoj deci u Hercegovini, do šetanja relikvija Svetog Kneza Lazara i do navodnih masovnih bolesti dece na Kosovu (Hay i Foram, 1991, 1196). U tome su se etnički preduzetnici nadmetali, na način na koji to shvata Horovic (Horowitz, 1985), gde nadmetanja nameću nacionalizam narodu, dok ga nacionalizam ne savlada.

U tom pogledu, situacija u Srbiji, posebno u Vojvodini, „putovanje“ jednog pokreta koji je izvirao sa Kosova, a dospeo u Vojvodinu na leto 1988.g., koji je doveo do rušenja vojvođanskog autonomističkog vođstva – značajno je pitanje i zato što je Vojvodina imala jedan od 8 glasova u Jugoslaviji u okviru konsocijalnog uređenja (Flere i Rutar, 2021). Janez Stanovnik, predsednik Slovenije u to vreme, koji je Jugoslaviji bio privržen, zabrinuo se da bi pad vojvođanskog rukovodstva uličnim mitinzima vodio do odnosa “6:2” na jugoslovenskoj pozornici (Hudelist, 1989, 167), gde bi samo Hrvatska i Slovenija uspele da se odupru snazi putujućih mitinga. Stoga se taj pokret mitinga može posmatrati kao proces koji je antagonizovao slovenačko javno mnjenje, ubrzavajući put ka secesiji.

Od početka bilo jasno čemu je srpska elita težila

U okviru studija o raspadu Jugoslavije, Srbiji je nekoliko puta namenjena posebna pažnja (Dragović-Soso, 2003, Ramet, 2004, 2005; Grdešić, 2019). Srbija se razmatra posebno i u brojnim biografijama Sobodana Miloševića, npr. LeBor, 2002; Djukić, 2001; Sell, 2002).

Srbija je bila posebna unutar jugoslovenske federacije, u periodu počev sa ustavnim dopunama iz 1971. (kodifikovano Ustavom iz 1974.), kada su dve pokrajine, ostavši sastavni deo Srbije, stekle položaj konstituenata Jugoslavije, sve u okviru vrlo decentralizovanog uređenja. Najvažnije, sve značajne, pa i neke manje značajne, odluke federacije su se donosile saglasnošću svih osam članova, što je dovodilo do dugih pregovaranja i blokada u odlučivanju. Tako je budžet bio u celoj deceniji 1981-1990. donošen sa zakašnjenjem.

Kao što je poznato, dve pokrajine su bile veoma različite: dok je Vojvodina u prošlosti bila u sastavu Ugarske, a Srbi su činili apsolutno većinu (54% prema Popisu iz 1981.), dotle je Kosovo imalo otomansku prošlost i Albanci su činili većinu (77% godine 1981.).

Vođstva dve pokrajine nisu bila spremna na ustupke u pogledu nadležnosti – sve do Antibirokratske revolucije (AB).

Postojeća decentralizacija Srbiji je bila pre svega odgovor na zahteve većine sa Kosova, da ono dobije pun status republike, što se u Jugoslaviji nikad nije ostvarilo. Težnje u Vojvodini su pre 1971. bile manje izražene (Popović, 1968).

Rešenje usvojeno 1971, potvrđeno 1974. ubrzo je dovelo do nezadovoljstava srpske političke elite, koja je izrazila težnju da ona bude „ista kao duge republike“, odn. da se nadležnosti pokrajina bitno smanje. Srpsko vođstvo je to izrazilo već 1977. u materijalu Ustavni položaj Srbije (Petranović i Zečević, II, 635-638). Analiza je bila izražena dosta ezopovskim jezikom, ali je od početka bilo jasno čemu je elita težila. Npr. u njoj je pisalo: „…primena jedinstva Srbije… je sasvim restriktivna i veoma skromna…” (Petranović i Zečević, II, 635). Analiza je bila izraz težnje da se nadležnosti vrate na stanje pre 1971. Međutim, pokrajinska rukovodstva, a posebno vojvođansko na razgovor o tome nisu pristajala. Npr. 1977. na raspravi, Boško Krunić u ustavna pitanja nije hteo ni da se upušta, već je insistirao na cenama poljoprivrednih proizvoda, gde Srbija navodno nije podržavala vojvođanske stavove i upravo to predstavljao kao razlog nejedinstva (Petranović i Zečević, II, 646). Spor je trajao tokom celog perioda 1977.-1988.

Rasprava nije postala javna do 1981. kada su izbili nemiri na Kosovu, a vođstvo Srbije je nastojalo da te dve stvari (nemire i odsustvo nadležnosti Srbije na Kosovu) poveže.

Raspravljajući o nemirima, 24. decembra 1981., veteran na političkom vrhu Srbije Petar Stambolić žalio se na sednici Centralnog komiteta: “U praksi se osporavaju osnove jedinstva u Srbiji [od strane pokrajina]…osporava se [ona] kao nacionalna država…” (Petranović i Zečevič, II, 638). Na istoj sednici Stambolić se žalio kako republičke snage bezbednosti ne mogu da neposredno intervenišu i suzbiju nemire na Kosovu (655).

Krivični progon Albanaca

Uskoro posle Titove smrti savezne vlasti su reagovale na nemire na Kosovu uvodeći vanredno stanje i niz mera, posebno na području obrazovanja. Te mere su na različite načine bile represivne i restriktivne prema Albancima: mnogi direktori škola su bili zamenjeni, neki školski udžbenici bili su zabranjeni, broj studijskih mesta u visokom školstvu bio je smanjen na području humanističkih studija na albanskom (jezik, istorija), broj mesta na albanskom bio je smanjen a povećan broj na srpskom jeziku (Kostovicova, 2005, 65). 800 albanskih nastavnika je otpušteno. Krivični progon Albanaca bio je raširen: prema jednom izračunu između 1981. i 1986. je 4.000 mladih Albanaca “slato u zatvor” (Meier, 32), čemu se mogu dodati stariji i oni gonjeni posle te godine. Istina, nisu sve kazne u celosti primenjene. Ali to ilustruje atmosferu u vreme pojave srpskog pokreta. Kod Albanaca nije bilo nikakve euforije pobede. Ipak oni su shvatali Kosovo kao “sopstveno”, kako ilustruje Hudelist (1989) i nisu mogli da razumeju srpsku parolu “Život damo, Kosovo ne damo!”.

Foto: historiografija.ba

Među saveznim jedinicama nije bilo mnogo interesa za učešće u saveznim merama (osim u Srbiji i delimično u Makedoniji), tako da su se one u mnogome svodile na srpske mere. Saveznim merama Srbija je u mnogo čemu ponovo dobila vlast na Kosovu. Da navedemo jedan primer iz drugog izdanja Enciklopedije Jugoslavije, koja je počela da se izdaje u to vreme. U prva dva toma nalaze se opširne odrednice „Albanci“ i „Albansko-južnoslovenski odnosi“. O tome je bilo dosta spora između redaktora sa Kosova i iz Srbije. Odrednice unete u prvi tom u osnovi su sadržavale sadržaj kosovskih urednika kao matičnih. Međutim, posle 1981. redaktori iz Srbije izdejstvovali su da se novi tekstovi unesu u već završene tomove ušivanjem na sam početak teksta, sa drugačiji sadržajem (1984). Izdavanje Enciklopedije nije nikad dovršeno.

Promene u obrazovanju tokom 1980-ih godina bile su u prilog Srba. Međutim, obe zajednice su se osećale nebezbedno u zajedničkom sistemu obrazovanja, što je Albance navelo da ga 1990.g. napuste i ustanove privatni sistem, koji nije bio ni finansijski zbrinut od beogradskih vlasti (Kostovicova, 75-125).

Prisustvo saveznog kontingenta policije nije bilo od pomoći. Albanci su ih se plašili, Srbi se nisu osećali bezbednijim.

Dakle, mere iz 1980-ih godina dovele su do daljeg pogoršanja situacije na terenu, nepoverenje među nacionalnim zajednicama je raslo (Pavlović, 2009, 49-50). To je kulminiralo navodnim masovnim medicinskim slučajevima na koje su se obe zajednice pozivale, optužujući drugu (npr. Hay i Foram, 1991).

Sudbina naroda u rukama srpske inteligencije i SPC

Tokom 80-ih godina mala grupa Srba na Kosovu, posebno u Kosovu Polju, počela je da se okuplja i raspravlja o tome što su smatrali svojim neodrživim i proganjanim položajem na Kosovu. Objektivna strana problema je bio padajući udeo Srba u stanovništvu Kosova. U to vreme Srbi su činili približno jednu sedminu kosovskog stanovništva (1981: 13,2 %), a taj udeo je opadao od kraja Drugog svetskog rata. Seksualno napadanje žena Srpkinja od strane muškaraca Albanaca često je navođeno kao razlog, uz malo činjenične podrške (Blagojević, 1996).

Pitanje sudbine Srba na Kosovu, pa i u Jugoslaviji, uskoro je preuzeto od strane srpske inteligencije, uključujući Srpsku pravoslavnu crkvu (Atanasije Jevtić, „Sa Kosova i oko Kosova“, Pravoslavlje, 366, 15. 6. 1982. i kasnije u tom listu; Kerčov 271-3). Crkva je nevoljama Srba na Kosovu dala teološku dimenziju mučeništva. To se uklapalo u intelektualnu produkciju i narativ iz tog vremena prema kojem su Srbi Jugoslavijom bili „prevareni“, njene „žrtve“ (Dragović-Soso, 2003). Kosovo je bilo glavni predmet tog diskursa, a pisac Dobrica Ćosić možda glavni nosilac tog stava (2002-3).

Sam srpski pokret na Kosovu je privukao je izvesnu naučnu pažnju. Ramet je o mitinzima pisala kao o „prividno spontanim“…“ali pažljivo organizovanim“ (2005, 56). Još 1996. je pisala, da je „Milošević mobilisao nekoliko stotina Srba koji su dovedeni u … gde su organizovali dva dana demonstracija protiv vlasti…” (1996, 29). Glaurdić je 2011. tvrdio „da kod ovih demonstracija nije bilo ničeg spontanog u organizaciji i vremenskom određenju” (29). Bennett je pisao slično, „da nije kod tih mitinga bilo ničeg spontanog, njima se pažljivo upravljalo“ (1995, 98). I Pavlović u svojoj istoriji Srbije smatra tako (Pavlowitch, 2002, 194). Tako čine i drugi autori koji razmatraju šire procese raspada Jugoslavije, gde se to iskazuje kao Miloševićev način delovanja.

Ali autor koji razmatra posebno AB ima drugačije stanovište. Vladisavljević je tome posvetio doktorat na LSE, monografiju, upravo usredsređujući se na žalbe isticane u pokretu srpskih Kosovaca. On tvrdi: „Ja pokazujem, da je akcija običnih ljudi na Kosovu, u Vojvodini, Crnoj Gori i srednjoj Srbiji centralna u pokretanju i širenju protesta.” (2008, 5). I dalje: “AB pokazuje da su obični građani na Kosovu, u Vojvodini i Srbiji pokrenuli proteste i odlučujuće doprineli njihovom širenju” (2020, 14).

Jedan drugi autor koji se usredsredio na AB u novije vreme je Grdešić. Primenjujući kvantitativne metode, on dolazi do zaključka da su elitni događaji (sednice komiteta SK) pokretali mehaniku javnih skupova u Vojvodini 1988., što bi značilo da je organizatorima skupova mogla pomoći logistika organizacije SSRN, jedne transmisione organizacije (Grdešić, 2020, videti takođe Grdešić, 2019, Grdešić, 2016), ali da to važi tek od septembra 1988..

kraj prvog dela

(Autonomija, naslovna fotografija: mapa/wikipedia)

izvor: https://autonomija.info/sergej-flere-vruce-vojvodjansko-leto-1988-ab-revolucija-je-jugoslovenske-ratove-ucinila-verovatnijim/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Više cene materijala uticale na investicije “Vodovoda”

Povećanje troškova energenata i cena građevinskog materijala uticala je i na obim investicija JKP “Vodovod i kanalizacija” u 2022. godini

Published

on

By

Smanjenje obima potvrđeno je na nedavno održanoj sednici Skupštine Grada, kada je usvajan rebalans budžeta. Gradska vlast je morala da odloži pojedine radove planirane za ovu godinu i preraspodeli novac kako bi se pokrile više cene radova.

Iako je obim investicija manji tek za oko 30 miliona dinara, on i dalje prevazilazi milijardu dinara. Od pojedinih radova se odustalo, dok su neki novi dodati.

Tako su iz programa izbrisani radovi na rekonstrukciji vodovoda u delu Podbare, u Begeču, ulicama Orlovića Pavla, Milenka Grčića, Zadružnoj, Šekspirovoj i Stražilovskoj. Za sve je dato obrazloženje da su usled rasta tržišnih cena porasle i njihove vrednosti za koje nema dovoljno sredstava. 

Nasuprot tome, dodate su izrade projekta za vodovod oko Dunavske ulice u Sremskoj Kamenice i duž puta Novi Sad-Temerin nedaleko od Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u vrednosti od tri miliona dinara. Novina su i radovi u Alamškom kraju od pet miliona i gradnja dela mreže u Begeču od 60 miliona dinara, dok će ostatak od 40 miliona dinara za radove u ovom mestu biti plaćen u narednoj godini.

Urađene su i izmene vrednosti investicija zbog rasta troškova, pa su radovi na mreži oko Ulice Živojina Ćuluma porasli sa 80 na 90 miliona dinara, pri čemu će deo od 60 miliona biti plaćen ove, a ostatak naredne godine. Povećano je izdvajanje za radove na vodovodnoj mreži u radnoj zoni Kać za skoro četiri miliona i sada iznose nešto više od 96,3 miliona dinara.

U delu programa investicija JKP “Vodovod i kanalizacija” koji se odnosi na ulaganja u sistem odvođenja otpadnih voda došlo je do povećanja ukupnih izdvajanja za oko 63 miliona dinara i sada taj segment iznosi 332,5 miliona dinara.

Ovde su dodati projekti na rekonstrukciji i gradnji kanalizacione mreže na delu Rumenačkog puta i Rumenačke ulice, u delu radne zone Sever 1. Osim toga, tu su i radovi na povezivanju fekalne kanalizacije Kaća, Budisave i Šangaja na mrežu ka novoj Glavnoj crpnoj stanici na Keju, kako se ove otpadne vode više ne bi ispuštale u Dunav u zoni izvorišta “Ratno ostrvo”. Takođe, povećana je i vrednost radova na putu Šajkaškog odreda sa 125 na 160 miliona dinara. 

izvor: https://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vesti/310297/Vise-cene-materijala-uticale-na-investicije-Vodovoda.html

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Grbović: Ako to što Srbija nema Vladu nije povod za sastanak, ne znam šta jeste

Predsednik Pokreta slobodnih građana (PSG) Pavle Grbović izjavio je da je povod za nedavni sastanak dela opozicije bio to što parlamentarni izbori još uvek nisu završeni i Srbija nema parlament i vladu, “mesecima se faktički održava vanredno stanje sa jednom institucijom i jednim čovekom koji ima potvrdjen mandat, a za sebe je prigrabio sve segmente vlasti”

Published

on

By

Predsednik Pokreta slobodnih građana (PSG) Pavle Grbović izjavio je da je povod za nedavni sastanak dela opozicije bio to što parlamentarni izbori još uvek nisu završeni i Srbija nema parlament i vladu, “mesecima se faktički održava vanredno stanje sa jednom institucijom i jednim čovekom koji ima potvrdjen mandat, a za sebe je prigrabio sve segmente vlasti”.

„Ako to nije povod za saradnju opozicije, ne znam šta jeste. Ne radi se ovde samo o nama, kada će naši poslanici ući u Skupštinu, radi se o tome što je država paralizovana i što posledice takvog stanja mogu biti veoma ozbiljne“, rekao je Grbović za list Nova.

Predsednik PSG je ocenio da je Veliki Trnovac, odnosno biračko mesto na kome se glasanje ponavljalo četiri puta, predstavlja „pravni vakuum koji odgovara svim neposrednim učesnicima te farse“.

„Srpskoj naprednoj stranci odgovara, jer se država faktički uvodi u vanredno stanje, Socijalističkoj partiji Srbije jer ih makar i tehnički održava u vlasti, s obzirom na to da su uplašeni da u novoj vladi neće biti mesta za njih, ili će ih biti manje, dok predstavnicima Albanaca odgovara pomeranje, jer do sada nisu mogli da osvoje dovoljno glasova“, kazao je Grbović.

On je istakao da se nada da će taj proces sada biti završen i dodao da misli da bi bilo dobro da u Skupštini bude i predstavnik albanske nacionalne manjine.

Deo opozicije sastao se u ponedeljak u Beogradu, u prostorijama Skupštine slobodne Srbije, a na sastanku su učestvovali Stranka slobode i pravde, Zajedno, PSG i predsednički kandidat na izborima 3. aprila Zdravko Ponoš, dok se pozivu nisu odazvali Narodna stranka, Demokratska stranka i Ne davimo Beograd.

Beta, novine Nova

izvor: https://rs.n1info.com/vesti/grbovic-ako-to-sto-srbija-nema-vladu-nije-povod-za-sastanak-ne-znam-sta-jeste/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Turska zadržala ruski brod za koji se veruje da prevozi ukrajinsko žito, tvrdi Kijev

Ambasador Ukrajine u Ankari izjavio je da su turske vlasti zadržale ruski teretni brod za koji se veruje da je prevozio ukradeno ukrajinsko žito. Kijev tvrdi da je krenuo iz Berdjanska, ukrajinske luke koju su okupirale ruske snage

Published

on

By

Ambasador Ukrajine u Ankari izjavio je da su turske vlasti zadržale ruski teretni brod za koji se veruje da je prevozio ukradeno ukrajinsko žito. Kijev tvrdi da je krenuo iz Berdjanska, ukrajinske luke koju su okupirale ruske snage.

“Imamo punu saradnju”, kazao je ambasador Vasil Bodnar na ukrajinskoj televiziji 3. jula. “Brod trenutno stoji na ulazu u luku. Zadržali su ga carinski organi Turske”, dodao je.

Turski zvaničnici nisu odmah komentarisali slučaj. Kijev je 1. jula saopštio da je zatražio od Ankare da zadrži teretni brod Žibek Žoli pod ruskom zastavom, jer je prevozio žito ukradeno iz Ukrajine. “Na osnovu uputstva ukrajinskog glavnog tužioca, zatražili smo od turske strane da preduzme odgovarajuće mere”, naveo je Bodnar na Tviteru.

“Uveren sam da će odluke koje treba da donese (Turska) sprečiti pokušaje narušavanja suvereniteta Ukrajine”, rekao je Bodnar.

Marinetraffic.com je saopštio da je 140-metarski teretni brod Žibek Žoli plovio pod ruskom zastavom. Na njemu je prikazano da je brod kasno 1. jula usidren oko kilometar od turske crnomorske luke Karasu.

Evgenij Balicki, šef administracije koju je imenovala Moskva u ukrajinskom regionu Zaporožja, naveo je 30. juna na Telegramu da je brod napustio luku Berdjansk i da je krenuo ka “prijateljskim zemljama”. On je rekao da je brod bio natovaren sa 7.000 tona žitarica, ali nije precizirao koje zemlje se smatraju prijateljskim niti je izneo bilo kakve detalje o poreklu žitarica.

Bodnar je rekao da će se istražitelji sastati 4. jula kako bi utvrdili sudbinu broda i da Ukrajina traži povratak žita.

Ukrajina je optužila Rusiju da je ukrala njeno žito tokom invazije i blokirala svoje luke kako bi sprečila da žito napusti zemlju, što je doprinelo globalnoj nestašici hrane.

Moskva je negirala da je uzimala ukrajinsko žito, ali su satelitski snimci i GPS podaci korišćeni da potkrepe navode da je Rusija transportovala žito iz Ukrajine preko krimske luke Sevastopolj.

Rusija je nezakonito anektirala Krim 2014. godine. Žitna industrija je jedna od glavnih u Ukrajini. Izvoz je prošle godine iznosio 12,2 milijarde dolara i činio je skoro jednu petinu izvoza zemlje. Ukrajinske crnomorske luke, uključujući Berdjansk, su pre rata pretovarile oko šest miliona tona žitarica i drugih useva svakog meseca.

izvor: https://www.slobodnaevropa.org/a/turska-brod-ruski/31927040.html

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

U klopci konsenzusa: Sve glasnije poruke iz EU koje vode ukidanju veta – ima li Zapadni Balkan razlog da se raduje

Princip da jedna članica EU može u beskonačnost da blokira drugu zemlju na njenom evropskom putu, sa čime se susretala i Srbija, sve jasnije dovode u pitanje i najmoćnije evropske članice, kao i visoki funkcioneri EU

Published

on

By

Princip da jedna članica EU može u beskonačnost da blokira drugu zemlju na njenom evropskom putu, sa čime se susretala i Srbija, sve jasnije dovode u pitanje i najmoćnije evropske članice, kao i visoki funkcioneri EU. Primer Bugarske, koja već dugo zbog bilateralnih razloga blokira Severnu Makedoniju, a sa njom u paketu i Albaniji, pokrenuo je alarme i otvorene izjave o neophodnosti ukidanja pravila jednoglasnosti. Utoliko više jer se u klopci konsenzusa, kada je reč o EU, ne nalazi samo proširenje, već i druge važne odluke među kojima se posebno ističe primer mađarskog blokiranja šestog paketa sankacija Rusiji.  

Princip konsenzusa koji se primenjuje kada članice Evroske unije odlučuju o proširenju, ali i nizu drugih važnih pitanja iz domena spoljne politike, zamišljen je rekao da izbriše razlike između “malih” i “velikih”. Jadnostavnije rečeno, za bilo koju odluku potrebna je jednoglasnost svih članica, i svaka od 27 zemlja Unije ima jednako pravo da uloži veto. Međutim, ono što je zamišljeno kao pokretačka snaga jedinstva, sada koči blok u funkcionisanju – primeri za to su brojni.

Poslednji u nizu EU zvaničnika koji je spomenuo ovakvu mogućnost je visoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku Žozep Borelj, koji je na samitu u Briselu 23. juna rekao da je nezadovoljan zbog toga što nema napretka u Bugarskoj kada je u pitanju otvaranje pristupnih pregovora Severne Makedonije i Albanije. Govoreći o tome, Borelj je istakao da je konsenzus loše rešenje za donošenje odluka u EU.

“Ovaj slučaj pokazuje još jednom da je problem konsenzus u donošenju odluka. Ne možemo nastaviti pošto jedna zemlja blokira. Danas nije dobar dan, jer je trebalo da pokrenemo pristupni proces za dve zemlje, ali to ne možemo, jer jedna država blokira ceo proces. Moramo razmotriti naše metode rada”, rekao je Borelj novinarima u Briselu.

Bugarska, naime, blokira početak pregovora dveju zemalja zbog toga što nije zadovoljna načinom na koji se bugarsko stanovništvo tretira u Severnoj Makedoniji, a iako je izgledalo kao da bi do podizanja veta moglo da dođe, nakon izglasavanja nepoverenja vladi u Sofiji ovakva mogućnost čini se jednako dalekom kao i pre nekoliko meseci, ako ne i daljom.

Premijer Severne Makedonije Dimitar Kovačevski

Samo nekoliko dana pre nego što je Borelj negativno komentarisao konsenzus, isto je učinila i predsednica Evropske komisija Ursula fon der Lejen. Ona je napomenula kako bi EU morala da bude u mogućnosti da brže odgovori na geopolitička zbivanja, i da bi trebalo “okončati” zahtev za jednoglasnosnošću kada su u pitanju spoljnopolitičke odluke bloka.

“U spoljno političkim odlukama, stvarno nam je neophodno glasanje kvalifikovanom većinom”, rekla je Fon der Lejen, prenosi briselski portal Politiko. Takođe, dodala je i da bi bilo teško da se tako velika promena napravi, ali da je njeno čvrsto uverenje da nije moguće da se zahtev za jednoglasnošću održi.

“Kada je u pitanju spoljna politika, duboko sam uverena kako ne sme i u budućnosti da se dešava da EU ne može da zauzme neki stav zbog samo jedne blokade u kritičnim situacijama. S obzirom na to da se događaji inače odvijaju velikom brzinom, svet želi da čuje šta Evropa misli. Previše često se dešava da evropski glas ne može da se čuje zbog toga što jedna država pravi blokadu. Zbog toga, smatram da nam je potrebno glasanje kvalifikovanom većinom”, rekla je Fon der Lajen.

Nemačka među “najglasnijima”

Među državama članicama EU koje zahtevaju ukidanje prava pojedinačnog veta kada su u pitanju odluke koje se tiču spoljne politike, jedna od najglasnijih je Nemačka, koja se, uz Francusku, često smatra i liderom čitavog bloka. Tako je prošle godine tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas rekao da pojedine članice svojim vetom “parališu evropsku spoljnu politiku”.

Njegov zahtev je pre samo nekoliko dana ponovio i aktuelni nemački kancelar Olaf Šolc, koji je rekao da će “uložiti sve napore da Ukrajina i Moldavija dobiju status kandidata za ulazak u EU” (što se i dogodilo), ali je istovremeno naglasio i da se zalaže za reformu Unije, pre svega kada je reč o pravilima glasanja. Slično kao i Fon der Lejen, Šolc je uputio zahtev da EU pređe na donošenje spoljnopolitičkih odluka kvalifikovanom većinom.

Nemački kancelar Olaf Šolc

Govoreći pred poslanicima u Bundestagu, nemački kancelar je istakao da se zalaže za reforme u EU, pre svega za promenu pravila glasanja kako bi se sprečilo da pojedinačne zemlje blokiraju odluke većine, posebno apostrofirajući spoljnu politiku kao oblast u kojoj je takva promena nužna.

Još jednom oslikavajući kako u EU nema jedinstva po svim pitanjima, neke zemlje su već izrazile svoje negodovanje zbog ovakvog predloga nemačkog kancelara. Među njima je i Francuska, koja je iznela primedbe na ukidanje prava veta u ključnim oblastima kao što je spoljna politika.

Poslednji slučaj “paralisao” povećanje poreske stope

Veliki broj primera u kojima se vidi kako u praksi funkcioniše “paralizovanje” EU odluka vetom dok države članice ne dobiju ono što žele, bilo je i na samom Balkanu. 

Tako je Hrvatska 2016. godine stavila veto na otvaranje poglavlja 26 u pregovorima Srbije o pridruživanju EU, ali ga je povukla nakon što je u Beogradu sporazum koji se tiče štampanja udžbenika za osnovnu školu na jeziku nacionalnih manjina. Dalje, U decembru 2008. godine, Slovenija je jedina blokirala otvaranje 11 poglavlja za pristup Hrvatske Evropskoj uniji, a ova blokada trajala je 10 meseci.

Takođe, Grčka je zbog spora u vezi sa imenom godinama blokirala Severnu Makedoniju kada su u pitanju pregovori za članstvo u EU – veto je podignut kada je ta zemlja promenila ime iz “Makedonija” u “Severna Makedonija”. Sada im problem pravi i Bugarska, pa Skoplje i dalje nije pristupilo pregovorima za članstvo u evropskom bloku.

Međutim, jednoglasnost država članica EU nije neophodna samo kada je u pitanju proširenje, već i za niz drugih odluka, a u poslednje vreme je “partibrejker” najčešće Mađarska. Premijer te zemlje Viktor Orban prvo je nedeljama odbijao da prihvati šesti opaket sankcija koji je Evropska unija spremila Rusiji, tvrdeći da bi se tako ugrozila energetska bezbednost njegove zemlje. Naposletku su iz EU morali da naprave određene ustupke, i sankcije su usvojene.

 U najskorijem primeru je glavni protagonista ponovo bio Orban – Mađarska je 17. juna u poslednjem trenutku stavila veto na odluku Evropske unije kada je u pitanju nametanje globalne stope poreza od 15 odsto. Upravo ovaj slučaj je jedan od razloga zašto su Borelj i Fon der Lejen nedavno govorili o ukidanju veta, a slično je prokomentarisao i Paolo Đentiloni, koji je zadužen za ekonomske poslove EU.

“Ako biste morali da izaberete jedan primer u istoriji gde princip jednoglasnosti stvara veoma teške probleme, teško da biste našli bolji trenutak od ovog”, rekao je kratko Đentiloni. 

Da pravo veta može da bude dobar ucenjivački kapital pokazala je Poljska, koja je zapravo prva stavila veto na odluku o poreskoj stopi još u aprilu, a jedan broj država članica smatrao je da je u pitanju samo “osveta” Varšave zbog spora koji su vodili sa Evropskom komisijom, a zbog kog im je suspendovana dodela njihovog dela iz fonda za obnovu nakon pandemije. Poljskoj je, naposletku, odobreno da dobije 36 miliona evra iz fonda, dok je novac namenjen Mađarskoj i dalje zamrznut.

Pojedini zvaničnici EU smatraju da Mađarska “ucenjuje Evropsku uniju” u ovom slučaju, mada je portparol mađarske vlade Zoltan Kovač odbacio ovakve optužbe, rekavši da bi “odluka o poreskoj stopi negativno uticala na konkurenciju među zemljama Evropske unije”.

Šta je sve potrebno promeniti?

Priča o spoljnoj politici EU traje dugo i ideja o ukidanju veta se pojavi često. Ideja o promeni načina donošenja odluka u Uniji lansirana je u vreme pravljena ustava EU, čije je usvajanje propalo na referendumima. Miroslav Stojanović, nekadašnji dopisnik “Politike” iz Berlina, rekao je ranije za Euronews Srbija da su od tada postojale brojne inicijative kako napraviti efikasniji način odlučivanja.

Razvrstavane su članice prema njihovoj demografskoj moći, prema broju stanovnika, pa su najveći broj glasova imale recimo Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Španija, Italija. Ispostavilo se da to naravno ne može da prođe zato što bi onda recimo četiri zemlje mogle da naprave prevagu i da dominiraju u tom načinu odlučivanja”, istakao je Stojanović

“Kombinovalo se onda da jedna odluka može da bude prihvaćena ako dobije većinu glasova, ali i većinu članica EU, da se kombinuju male članice i velike, da se ne vidi disproporcija u načinu odlučivanja, ali ni to nije prihvaćeno. Evropska unija i dalje funkcioniše po principu jedinstvenog glasanja, konsenzusa, što onda dovodi do blokada u nekim situacijama, a to bude drastično izraženo kad naiđu vremena kriza, kao što su recimo bile finansijska, pa dužnička kriza oko Grčke, gde se dosta teško odlučivalo ili recimo sad u vreme pandemije”, dodao je.

Kako je ranije za Euronews Srbija objasnio Uroš Ćemalović, doktor Univerziteta u Strazburu i naučni saradnik Instituta za evropske studije, zahtevi za ukidanje veta su “dobra vest”, a pojedinačno pravo veta je “refleks hladnoratovskog doba”. 

Kao jedan od sektora gde bi potencijalno glasanje kvalifikovanom većinom moglo da se upotrebi, jeste i politika proširenja EU, što bi imalo uticaja i na zemlje Zapadnog Balkana koje su u “evropskoj čekaonici” već dugo. Ipak, da bi se pojedinačni veto ukinuo, odnosno mogućnost da jedan blokira sve, ponovo je potrebno jednoglasje.

“Ne bih se usudio da spekulišem, ali gotovo sam siguran da se državama suverenističke orijentacije, sa nešto slabijom demokratskom tradicijom, a to su pre svega države Višegradske grupe Poljska i Mađarska, neće mnogo svideti ta ideja, iako su one formalno za pridruživanje. Takođe, nisam siguran da bi neke starije članice, odnosno države osnivači, kao što je Holandija, bile oduševljene. Lepo je što Nemačka, kao najveća članica, to gura”, rekao je Ćemalović.

Do promena, kao što je i Fon der Lejen istakla, ne bi došlo lako. Kako je Slobodan Zečević Instituta za evropske studije objasnio za Euronews Srbija, moralo bi da dođe do reforme institucionalnog sistema, ovlašćenja i reforme osnivačkih ugovora EU gde bi se tačno navelo u kojim oblastima spoljne politike ili politike proširenja može da se donese odluka kvalifikovanom većinom, a ne jednoglasno. 

“Mislim da bi trebalo sačekati neku promenu osnivačkih ugovora i onda doneti odluku da se u određenim oblastima spoljne politike dozvoli donošenje odluka kvalifikovanom većinom”, rekao je ranije Zečević.

Euronews Srbija

izvor: https://www.euronews.rs/evropa/vesti/53047/u-klopci-konsenzusa-sve-glasnije-poruke-iz-eu-koje-vode-ukidanju-veta-ima-li-zapadni-balkan-razlog-da-se-raduje/vest

Continue Reading

Trending