Connect with us

SLOBODNA VOJVODINA

Amin Maalouf: Ne mogu se pomiriti sa idejom da nacija mora biti zasnovana na zajedničkoj verskoj pripadnosti.

Ekonomski i politički haos, uloga Francuske… Nakon eksplozija koje su njegov rodni grad pretvorile u prah, veliki pisac otvorio je dušu nedeljniku Le Point.

Published

on

Rođen 1949. godine u Bejrutu, dobitnik nagrade Gonkur za roman Taniosova stena, izabran u Francusku akademiju 2011. godine gde je nasledio fotelju Kloda Levi-Strosa, Amin Maluf je autor romana i eseja obeleženih lucidnim promatranjem sveta i njegovih mehanizama. U eseju Ubilački identiteti (1998), koristeći svoje lično iskustvo građanskog rata u Libanu, upozorio je na opasnost prekomernog isticanja identiteta kada to vodi negaciji drugoga. U najnovijem eseju Brodolom civilizacija (2019), dobitnik nagrade Danas za 2019. godinu sa britkom lucidnošću analizirao je krizu kroz koju prolazi arapski i zapadni svet. Na kakva razmišljanja ga podstiče nova tragedija što potresa njegovu rodnu zemlju? Je li i danas aktuelan nagoveštaj novog, otvorenijeg sveta koji je Zemlja kedra prenosila samim svojim postojanjem, kao što beše primetio general De Gol? Veliki pisac je pristao da otvori dušu nedeljniku Le Point.

Le Point: Kako ste se osećali gledajući one užasne slike Bejruta, poput ponovnog uranjanja u ratne prizore?

Amin Maluf: Trebao mi je celi dan pred ekranima kako bih shvatio da ono što se upravo dogodilo u Bejrutu nije samo još jedna epizoda u beskonačnom sukobu koji pogađa moju rodnu zemlju. To očigledno nije nuklearna eksplozija, ali nije ni „nekonvencionalna“ eksplozija. Da ilustrujem ove reči jednim poređenjem: atentat u Oklahoma Sitiju 1995. godine, najsmrtonosniji koji je izveden na tlu Sjedinjenih Država pre 11. septembra, izazvala je ručno napravljena bomba koja je takođe sadržavala amonijum-nitrat, a težila je nepune tri tone. „Bomba“ u Bejrutskoj luci težila je hiljadu puta više! Morali ste imati na umu ove brojke da biste razumeli značenje slika koje su defilovale pred našim očima.

Kako objasniti da je ovo skladište tako dugo ostalo puno eksplozivnih materija? Nemar? Metafora za zemlju koja je i dalje potencijalno eksplozivna?

Iako je „bomba“ možda eksplodirala slučajno, ono što se dogodilo sigurno nije bila „prirodna“ katastrofa. Slučaj i loša sreća nisu imali nikakve veze sa ovom tragedijom, sem što su odredili da se desila ove godine, a ne prošle ili pretprošle. Tragediju je izazvala korupcija, i nemar. Sama prisutnost tog tovara nitrata na tom mestu, i to godinama, može se objasniti samo spremnošću neke lokalne mafije da taj proizvod proda kad joj se ukaže prilika. A to što vlasti nisu intervenisale, uprkos upozorenjima koja su im bila upućena, to je zato što je zemlja prepuna zona gde vlada bezakonje i u kojima se različite frakcije prepuštaju svojoj unosnoj trgovini. Ništa od toga nije slučajno, ni prirodno, ni posledica loše sreće…

Kako je Zemlja kedra, koja je bila pravo „obećanje“ za privredu, veroispovest, slobodu i sintezu Istoka i Zapada, dospela dotle? Sa polovinom stanovništva ispod praga siromaštva? I haosom koji se pogoršava?

Zastranjivanje nije lako objasniti, ali nije neobjašnjivo. Među brojnim faktorima koji su odigrali pogubnu ulogu, često se stavlja naglasak na regionalno okruženje, koje je zaista zlosrećno. Ali kada bih morao upreti prstom u presudan faktor, onaj koji bolje od drugih objašnjava zašto se Liban nije mogao uhvatiti u koštac sa mnogim izazovima sa kojima se suočava od svog nastanka, bez oklevanja bih ukazao na konfesionalizam. Ono što je problematično nije prisustvo brojnih i raznorodnih zajednica – to je realnost, to je razlog postojanja zemlje, i bilo je čak, potencijalno, najveći adut za uspeh libanskog modela i za širenje njegovog uticaja. Po mom mišljenju, problem je to što se nacionalni projekat, koji se sastojao u prevazilaženju različitih komunitarnih pripadnosti u težnji ka zajedničkoj nacionalnoj pripadnosti, nije sprovodio sa potrebnom energijom i lucidnošću. Iz tog razloga su građani postali dužnici, a ponekad čak i taoci političkih i verskih vođa svojih zajednica, koji su pak postali dužnici i taoci svojih stranih zaštitnika. Štaviše, ima i jedna otežavajuća okolnost: liberalna ekonomija, utemeljena na uslugama, a koja je neosporno osiguravala prosperitet zemlje dugi niz godina, nije se dobro prilagodila jakoj državi koja je bila u iskušenju da nametne restriktivne propise i primeni značajnije oporezivanje kako bi mogla u potpunosti da vrši svoju ulogu. U Libanu se dugo plaćalo vrlo malo porezâ, tako da vlada nikada nije imala sredstava da zemlji obezbedi savremen sistem obrazovanja, zdravstvene zaštite ili socijalnog osiguranja. Kada se osvrnemo unazad, jasno je da je samo jaka i sveprisutna država mogla da ujedini libansko stanovništvo, da ojača veze između građana i javnih vlasti i da tako smanji zavisnost Libanaca od vođa njihovih zajednica. Nepoverenje u ulogu države osujetilo je taj razvoj, koji je pak bio neophodan.

Reči koje je general De Gol izgovorio 1965. godine o Libanu, „nezavisnoj, prosperitetnoj i kultivisanoj naciji“, danas odzvanjaju gorko. Može li se današnji Liban pozivati i na jednu od njegovih reči?

U pravu ste što kažete da ove reči u današnje vreme zvuče gorko. Kad su bile izgovorene, izgledalo je da se zemlja približava tom idealu. Danas se čini da je veoma daleko od njega. Ali u mojim očima te zdravorazumske reči ocrtavaju budućnost kakvoj se Libanci i prijatelji Libana mogu nadati.

Počnimo od „nacije“?

Što se mene tiče, ne mogu se pomiriti sa idejom, danas toliko raširenom na svim kontinentima, da nacija mora biti zasnovana na zajedničkoj verskoj pripadnosti. Utemeljiti naciju na jednoj jedinoj pripadnosti, verskoj, etničkoj ili rasnoj, to je lažno dobra ideja koja je izazvala nebrojene tragedije kroz istoriju. I apsolutno je nespojiva sa duhom moje rodne zemlje. Ideja vodilja prilikom osnivanja Libana bila je da treba podsticati ljude svih vera i svih porekla da žive zajedno, organizovanjem njihovih odnosa na takav način da svako oseća tu zemlju u potpunosti svojom. Sigurno neću ustvrditi da je taj eksperiment bio uspešan, daleko od toga. Ali nikada se neću predati mediokritetskom i lenjom mudrovanju da je takav suživot nemoguć. Ceo svet je mozaik zajednica. Evropa je mozaik, Amerika, Afrika i Azija takođe, i ako se podvrgnemo logici rasparčavanja, zagarantovano je da će doći do hiljadu sukoba. Pravo pitanje nije mogu li ljudi različite boje ili verovanja živeti zajedno i nazivati se sugrađanima, pravo pitanje je kako ih navesti da žive zajedno, kako ih navesti da osećaju da su deo jedne iste nacije. I u tome će libanski eksperiment, čak i ako do sada nije bilo uspešan, morati da se ponavlja u Libanu i drugde sve dok to ne uspe.

„Nezavisna“, ta zemlja koja je izgleda neprestano, možda još od svog stvaranja, igračka spoljnih sila što deluju u njenom okrilju, kao na primer Iran, od koga direktno zavisi tako moćni Hezbolah?

Danas biti nezavisna za zemlju poput Libana znači da ona može reći „ne“ kada neko pokuša da je uvuče, silom ili zastrašivanjem, u sukobe u koje ne želi da se umeša, i gde očigledno nema interesa da se umeša. Liban je tu nezavisnost godinama gubio, i mora po svaku cenu da je povrati. Da se izrazim jasno, moja rodna zemlja ni po čemu nije nadležna da bude vojna ispostava u arapsko-izraelskom sukobu. Ona nema nikakvog interesa da bude instrumentalizovana, ni od iranskih lidera, ni od onih koji se trude da je zadave. I nije imala nikakvog interesa da se juče umeša u sirijski građanski rat, ni da bi pomagala Asadovom režimu, ni da bi pomagala pobunjenicima. Sve te greške proizlaze iz gubitka sposobnosti Libana da odlučuje za sebe, kao odrasla zemlja.

Nastavimo nabrajanje… „Prosperitetna“, ona koja je danas toliko pogođena ekonomski? „Kultivisana“?

U pravu ste što ističete da sve ove reči tužno zvuče pored slika materijalnog i moralnog uništenja koje danas imamo pred očima. Ali, hajde da napravimo pauzu i pustimo da nam misli nekoliko trenutaka lutaju van utabanih staza. Zar ova gigantska tragedija ne bi mogla doneti spasonosni preporod Libancima, svim zajednicama zajedno, i ostatku sveta? Da bi taj preporod postao stvarnost, bila bi potrebna sveobuhvatna inicijativa u kojoj bi učestvovalo pet stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija: Francuska, Sjedinjene Države, Rusija, Kina i Velika Britanija. Insistiram: svih pet, zajedno i u prvo vreme niko drugi, osim možda Evropske unije. Zajedno bi uspostavili privremenu upravu koja bi bila zadužena za obnovu razorene zemlje u svim sektorima koji više ne funkcionišu. Počevši od popravke infrastrukture – elektroenergetske mreže, upravljanja otpadom, puteva, luka i aerodroma; oživljavanjem ekonomije, nekada u procvatu, a koja je danas u zastoju; obnavljanjem socijalne, medicinske i obrazovne infrastrukture; zatim modernizacijom političkih institucija u zemlji i organizovanjem, kad dođe vreme, slobodnih izbora… Svaki od pet „velikih“ poslao bi u zemlju kontingent tehničara i rukovodilaca visokog nivoa, kao i vojni kontingent za očuvanje građanskog mira. I toj privremenoj međunarodnoj administraciji trebalo bi obezbediti značajno finansiranje koje bi se nastavljalo godinama, i koje bi u početku bilo u potpunosti pod odgovornošću međunarodnih vlasti.

Ali svi će povikati da je reč o uplitanju! Već su to zamerili Emanuelu Makronu prilikom njegove posete Bejrutu, zato što se usudio da prošeta među masom sveta na ulicama i da govori o „borbi protiv korupcije“, pa je njegovo ponašanje neke podsetilo na Francuski mandat nad Libanom…

Za pojmove poput „uplitanja“ ili „mandata“ nema mesta u viziji koju predlažem. Ne smemo zaboraviti u kojem veku živimo! Misija Ujedinjenih nacija je da priteknu u pomoć zemljama kojima je to potrebno. Liban, koji je član osnivač, a koji je bio jedan od kreatora Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima 1948. godine, a koji je danas u nevolji, ima pravo na svu potrebnu pomoć kako bi ponovo stao na noge. Moramo pomoći Libanu poštujući njegov suverenitet i dostojanstvo svih njegovih građana. Prisustvo glavnih svetskih sila današnjice garantovaće da neće biti nikakvih razračunavanja među lokalnim frakcijama, niti sa raznim regionalnim silama, i nikakve potrebe da se pribegne oružanim snagama… Možda je ovo samo san, ali uveren sam da bi sve strane bez izuzetka, u Libanu i njegovoj regiji, kao i na globalnom nivou, imale ogromne koristi ako bi se uspostavio takav mehanizam. I čini mi se da bi zaista Francuska, koja je pokazala veliko saosećanje sa Libanom posle ovog poslednjeg iskušenja, naročito posetom predsednika Makrona, mogla biti okosnica jedne takve sporazumne globalne inicijative. Taj spasilački poduhvat ne bi bio samo jedini mogući način da se spreči umiranje Libana. On bi takođe predstavljao odlučujući korak ka rekonstrukciji međunarodnog poretka dostojnog tog imena, a čije se odsustvo u današnje vreme, na svim meridijanima, bolno oseća.

Šta znači biti Libanac?

Biti Libanac znači duboko verovati u imperativnu potrebu za harmoničnim suživotom, a možda čak i fuzionalnim, između različitih komponenti čovečanstva… A u ovome ja jesam i ostaću Libanac do svog poslednjeg daha.

Razgovor vodio Kristof Ono-di-Bio (Christophe Ono-dit-Biot) novinar i pisac, pomoćnik direktora nedeljnika Le Point

Le Point, 13. 08. 2020.

Izvor: Buka Magazin

Continue Reading
Click to comment

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

SLOBODNA VOJVODINA

Matija Stević, čovek koji je spasao pun autobus Bošnjakinja sa decom

Matija Stević iz Brčkog u ratu je spasao pun autobus bošnjačkih majki sa decom, a nakon rata se kao Srbin javno izvinio bošnjačkom narodu. Umesto njegove ulice u ovom gradu se danas širi spomenik četničkog vođe Draže Mihailovića.

Published

on

By

Postoje neki tihi, mirni i povučeni ljudi o kojima gotovo ništa ne znamo. Kako vrijeme prolazi, teško je naći trag o njihovom postojanju i na najvećim svjetskim internet pretraživačima. Oni i njihova imena blijede, a dobra djela koja su uradili za života nestaju pod teretom zaborava.

Jedan od njih je Matija Stević.

‘Prijatelji, ako treba i ja ginem sa vama’

Teško ćete nešto naći o ovom čovjeku, Srbinu po rođenju iz Pukiša nadomak Brčkog. Tek možda da je riječ o ekonomisti, rođenom 1922. godine.

A Matija Stević, samozatajni čovjek uradio je na promociji ljudskosti više od većine homo sapiensa pod kapom nebeskom.

Početkom rata, dakle od aprila 1992. godine. godine shvatio je Matija tu violentnu snagu zla i odlučio da pomogne koliko zna i umije svojim sugrađanima Brčacima, a koji su imali nesreću da u četničkim očima izgledaju kao manje vrijedni ljudi. Bili su krvi što su živi i što se drugačije Bogu mole. Bošnjaci su te godine postali mete za odstrel. Tek tako. Kako se kome ćefne, dolazili su monstrumi i u ime “Velike Srbije” i srpstva ubijali ljude.

Tada je Matija sa suprugom Danom primio u vikendici na selu Numana Salkovića sa suprugom Enisom i kazao im: “Ostajte ovdje! Ako budemo ginuli, zajedno ćemo ginuti. Ja vas nikada neću izdati, ostaviti ili predati srpskoj vojsci!”. Inače, Matija je izvukao ove ljude iz pakla Brčkog u kome su Arkanovci i ostali zlotvori počeli sa etničkim čišćenjem.

I to je bio početak Matijinog antiratnog puta.

Vidjevši kakvo je zlo došlo na vlast u Brčkom i vidjevši šta silne četničke vojske i paravojske rade, Matija je napisao pravila kako se trebaju ponašati vojnici, a koja su bila u skladu sa Ženevskom konvenicjom:

“Da se zarobljenik ne smije ubiti. Da se ranjenik ne smije ubiti. Da se ne smije pljačkati. Da se ne smiju civili maltretirati. Da se ne smije činiti sve ono što ne bi bilo dobro da tebi neko čini.”

Ovo, između ostalog, stoji u Matijinim pravilima, kazaćemo opšteljudskim, ali nedostajućim koje je ovaj Brčak uručio srpskim vojnicima.

Autobus sa ženama i djecom iz sigurne smrti preusmjerio na razmjenu

A onda je te iste 1992. godine spasio pun autobus žena i djece od sigurne smrti i omogućio im da budu uspješno razmijenjeni. Naime, ideja četnika je bila de se autobus sa bošnjačkom djecom i ženama doveze pravo na vatrenu liniju između Pukiša i Čelića, da se tu odglumi razmjena, a da žene i djeca zapravo budu obijena u unakrsnoj vatri.

Matija je saznao za sve ovo, pa je brzo silnim vezama i vezicama uspio na koncu izdejstvovati da dođe do odistinske razmjene. Autobus sa ljudima je vraćen sa vatrene linije i razmjena je nakon toga uspješno izvršena na pravoj, zaštićenoj liniji razdvajanja kod Cerika.

Muhamed Mujkić kaže da je ovim činom Matija spasio od sigurne smrti nekoliko desetaka ljudskih života.

A onda je, na proljeće 1993. godine, Matija Stević čuo razgovor lokalnih srpskih vojnika kod Đinović njiva koji su htjeli da ubiju, a prije toga, po Matijoj priči, da zlostavljaju majku i kćerku Bošnjakinje koje su radile u polju. Matija je kazao vojnicima:

“Znate šta momci, vi možete proći, ali ih pipnut ne smijete.”

Onda je Matija otišao do majke i kćerke i sproveo ih na slobodnu teritoriju u Čelić. Naravno, mogao je izgubiti život, mogao je biti ubijen od strane srpskih vojnika, ali je rizikovao i spasio dva ljudska bića.

Matija, čovjek koji se javno izvinio muslimanskom narodu

Nakon rata Matija Strević je pokrenuo inicijativu da se javno objavi njegovo izvinjenje muslimanskom narodu opštine Brčko, koji je na ovom području najviše stradao u posljednjem ratu 1992 – 1995. godine.

Matija je 2012. godine u dokumentarcu Život ispisan na licu u produkciji Gariwo Fondacije kazao: “To činim kao Srbin, građanin ovog grada koji sam, od kad znam za sebe, poštovao kako pripadnike svog naroda, tako i sugrađane Muslimane i Hrvate i druge ljude… Ljude nikada nisam cijenio po vjeri, naciji i boji kože, već po karakteru i moralu. Naša sudbina je da živimo zajedno, kako se ovdje, na ovim prostorima, vijekovima radilo.”

Neko će reći, pa to je normalno, to je ljudska obaveza. I neće pogriješiti. Samo što je bilo malo onih koji su poput ubijenog Srađana Aleksića ili ovog heroja Matije Stevića vršili svoju ljudsku obavezu. Jer da ih je bilo više, pa rata uopšte ne bi bilo.

I danas, nakon svega, najmanje što se može uraditi je da Matija Stević dobije ulicu sa svojim imenom.

Zbog svojih herojskih djela, ali i zbog svih dobrih ljudi!

Umjesto toga, Dodikovi uniformisani predatori, koji strašno podsjećaju na one zloglasnike iz 1992. paradiraju po Brčkom, a umjesto imena Matije Stevića spomenik vođe Draže Mihailovića odavno zapljuvava grad.

A danas? Danas bi Matija Stević bio proglašen još jednim autošovinistom ili izdajnikom.

A o takvoj vrsti “izdajnika” ima jedna sjajna misao jednog velikog pisca i čovjeka. Naime, Filip David je jednom kazao: “Biti izdajnik u takvoj zemlji i takvom sistemu najmanje je što može i mora učiniti svaki moralan i častan čovjek.”

Eto tu istu moralnu obavezu osjećao je Matija Stević, poprilično neznan junak iz našeg Brčkog. Čovjek mira u doba rata koji je spasavao druga ljudska bića.

Za sve što je uradio, Matija je 2012. godine dobio nagradu za građansku hrabrost “Duško Kondor”. U obrazloženju stoji: “Čovjek koji se izvinio bošnjačkom narodu zbog počinjenih zločina i zbog hrabrosti iskazane tokom rata.”

Hajde da ne zaboravimo Matiju, velikog čovjeka! Hajde da sad djelujemo u službi mira tako da nam nikada ne zatrebaju neki veći, ljudskiji postupci.

Dragan Bursać

izvor: https://balkans.aljazeera.net/opinions/2022/1/15/bursac-matija-stevic-covjek-koji-je-spasio-pun-autobus-bosnjakinja-sa-djecom

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Napeto u Skandinaviji. Ruski brodovi u Baltičkom moru, Švedska i Danska šalju vojsku

Razmeštanje ruskih postrojbi na granice prema Ukrajini poslednjih dana je glavna tema svetskih medija

Published

on

By

foto: EPA

RAZMJEŠTANJE ruskih postrojbi na granice prema Ukrajini posljednjih dana je glavna tema svjetskih medija. Ali činjenica da su tri broda Ruske mornarice iz Sjevernog mora kroz tjesnac Veliki Belt u Danskoj ušla u Baltičko more prošla je skoro nezapaženo.

Ali, ne i u susjednim skandinavskim zemljama. Njihove vlade su sve nervoznije zbog širenja ruskih vojnih manevara, piše Deutsche Welle.

Švedska

Vlada u Stockholmu reagirala je brzo i s velikim publicitetom: krajem prošlog tjedna je na otok Gotland u Baltičkom moru poslala veći broj oklopnih vozila i od tada ulicama patroliraju vojnici.

Na Gotlandu, koji je samo oko 350 kilometara zračne linije udaljen od ruske eksklave Kalinjingrad, živi oko 60.000 ljudi. Naročito u pitoresknom lučkom gradu Visby, glavnom mjestu na otoku, vojska dominira gradskom slikom. Odgovorni u glavnom gradu Švedske pred sobom imaju sljedeći najgori mogući scenarij: Rusija bi narednih dana ili tjedana mogla ne samo pružiti pipke prema Ukrajini nego i prema baltičkim zemljama Estoniji, Letoniji i Litvi i tako se opasno približiti Švedskoj.

Švedska nije članica NATO-a, ali tijesno surađuje s tim vojnim savezom. Od kada je Rusija anektirala ukrajinski poluotok Krim 2014. Stockholm je ponovo pojačao obranu. 2017. Švedska je ponovo uvela obvezni vojni rok.

Finska

Sa svojom 1300 kilometara dugom granicom s Rusijom Finska joj je blizu kao nijedna druga europska zemlja. Ni Finska nije članica NATO-a. Slično kao i u Švedskoj, nema potrebne većinske podrške za pristup zapadnom vojnom savezu. S obzirom na to da je vlada u Helsinkiju dugo smatrana pragmatičnom u odnosima s Moskvom, sada se više ne može sakriti rast nepovjerenja.

Dugi niz godina u političkim programima stoji opcija pristupanja NATO-u, ali najjasniji znak odvraćanja Finske od Rusije bio je u prosincu prošle godine. Premijerka Sanna Marin okončala je dugogodišnji spor oko nabavke novih borbenih zrakoplova i naručila 64 najmodernija aviona F-35 od firme Lockheed Martin iz Sjedinjenih Država. Posao vrijedan 8.4 milijarde eura.

Nakon što je Rusija krajem prosinca zahtijevala da nijedna nova zemlja ne smije pristupiti NATO savezu, Marin je napravila još jedan korak. Početkom siječnja je u jednom televizijskom intervjuu uputila poruku Moskvi: „Nećemo dozvoliti da nas ucjenjuju.”

Danska

Vlada u Kopenhagenu u odnosu s Moskvom u ovom trenutku slijedi dvostruku strategiju. S jedne strane je isto kao i Švedska pojačala svoju vojnu nazočnost u Baltičkom moru. Naime, u Baltik je poslala jednu fregatu, veći broj borbenih zrakoplova F-15 i oko 200 vojnika.

Danska je jedna od osnivačica NATO-a, i samim tim je ta intervencija pod vrhovnim zapovjedništvom vojnog saveza.

Osim toga, Danska je odlučila podržati Ukrajinu s oko 22 milijuna eura. Od travnja 2014. ukrajinske vojne snage ratuju na istoku zemlje protiv separatista koje podržava Rusija. Mirovni plan, koji je dogovoren uz posredovanje Njemačke i Francuske je na ledu. Nakon posjeta istočno-ukrajinskoj konfliktnoj regiji, ministar vanjskih poslova Jeppe Kofod izrazio je zabrinutost zbog kibernetičkih napada na internetske stranice ukrajinske vlade.

Norveška

Kao još jedna od osnivačica NATO-a, Norveška je od 1949. njegov sastavni dio i nalazi se na vanjskim granicama na sjeveru. Obrambena politika igra vrlo veliku ulogu u samopouzdanju te zemlje. Oko 8000 mladih muškaraca i žena godišnje odsluži obvezni vojni rok. Norveška s Rusijom dijeli oko 200 kilometara dugu granicu, a obje zemlje su pri tom konkurentice kada se radi o sferi utjecaja na Arktiku. Ovo je još jedan od razloga zašto se ovih dana ulažu napori da se pokaže vojna spremnost.

Vlada u Oslu je tek nedavno sklopila novi vojni sporazum s SAD-om, prema kojem Norvežani Amerikancima, u slučaju rata, dozvoljavaju pristup u četiri svoje vojne baze. Treba također napomenuti da će se na norveškom teritoriju u ožujku i travnju održati jedna od najvećih vojnih vježbi NATO-a od kraja Hladnog rata: „Cold Response” (Hladni odgovor). Sudjelovat će 35.000 vojnika iz 28 članica NATO-a, ali i drugih partnerskih zemalja.

Vlada u Oslu je pored ruskih vojnih manevara također zabrinuta i zbog ruskih hakerskih napada. U jednom intervjuu je norveški premijer Jonas Gahr Store izjavio da hakeri koje podržava Rusija imaju na nišanu najvažnije norveške institucije poput parlamenta i vlade.

SAD i zapadni saveznici “jedinstveni” oko sukoba u Ukrajini

SAD, Njemačka i ostali zapadni saveznici imaju jedinstven stav o sukobu u Ukrajini, rekao je u srijedu američki državni tajnik Antony Blinken nakon sastanka s njemačkom kolegicom Annalenom Baerbock.

“To nam jedinstvo daje snagu kojoj Rusija ne može parirati”, izjavio je Blinken na zajedničkoj konferenciji za novinare. Dodao je da Moskva mora odlučiti je li za eskalaciju ili diplomaciju.

Blinken je optužio Rusiju da pokušava podijeliti zapadne saveznike i upozorio da će se suočiti s teškim posljedicama ako napadne Ukrajinu.

Baerbock je ponovila to upozorenje, zaprijetivši da će na nastavak ruske agresije odgovoriti “golemim posljedicama”.

Pozvala je Moskvu da odmah učini korake prema deeskalaciji krize. “Suglasili smo se da je jedini izlaz iz krize politički put dijaloga”, rekla je njemačka ministrica. “Nažalost, Rusija trenutno govori drugim jezikom.”

SAD i saveznici iz NATO-a zabrinuti su zbog raspoređivanja oko 100.000 ruskih vojnika na granici s Ukrajinom i strahuju da Moskva planira napad na tu zemlju. Rusija uporno tvrdi da su to njezini vojnici na njezinu teritoriju.

Blinken u petak putuje u Ženevu gdje će se susresti s ruskim ministrom vanjskih poslova Sergejem Lavrovom.

Prije sastanka s Blinkenom, Baerbock je razgovarala s kolegama iz Francuske i Velike Britanije.

Deutsche Welle, Index Vijesti, Hina

izvor: https://www.index.hr/vijesti/clanak/napeto-u-skandinaviji-ruski-brodovi-u-baltickom-moru-svedska-i-danska-salju-vojsku/2333851.aspx

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Austrija uvela obavezno vakcinisanje. Ovo su kazne za one koji odbiju

Austrijski parlament izglasao je danas obavezno vakcinisanje protiv korone za odrasle od 1. februara. Austrija je prva država Evrope koja je uvela obavezno vakcinisanje

Published

on

By

foto: EPA

AUSTRIJSKI parlament izglasao je danas obavezno cijepljenje protiv korone za odrasle od 1. veljače. Austrija je prva država Europe koja je uvela obavezno cijepljenje.

Zastupnici su glasali sa 137 za i 33 protiv obaveznog cijepljenja, koje će se primjenjivati ​​na sve stanovnike u dobi od 18 i više godina. 

Izuzeci su trudnice, osobe koje se iz zdravstvenih razloga ne mogu cijepiti ili koje su se oporavile od infekcije koronavirusom u posljednjih šest mjeseci.

“Veliki korak”

Ministar zdravstva Wolfgang Mueckstein govoreći u parlamentu nazvao je tu mjeru “velikim i trajnim korakom” u austrijskoj borbi protiv pandemije.

“Ovako možemo uspjeti izbjeći ciklus otvaranja i zatvaranja”, rekao je, napominjući da se ne radi samo o borbi protiv omikrona već i protiv svih budućih varijanti koje bi se mogle pojaviti. 

Kako će izgledati provođenje cijepljenja i kolike su kazne

Za početak, nadležni će pisati svakom kućanstvu kako bi ga obavijestili o novim pravilima.

Od sredine ožujka policija će tijekom rutinskih provjera početi provjeravati status cijepljenja ljudi; osobe koje ne mogu predočiti dokaz o cijepljenju bit će zamoljene da to učine u pisanom obliku, a ako to ne učine, bit će kažnjene novčanom kaznom od 600 do 3600 eura.

Obaveza cijepljenja bi trebala ostati na snazi ​​do kraja siječnja 2024. Stručno povjerenstvo će svaka tri mjeseca izvještavati vladu i sabor o napretku cijepljenja.

Vlada je prvobitno namjeravala da se obaveza odnosi na sve stanovnike od 14 i više godina, ali je to promijenila u 18 godina.

Index vijesti

izvor: https://www.index.hr/vijesti/clanak/austrija-uvela-obavezno-cijepljenje-objavljene-i-kazne-za-one-koji-odbiju/2333893.aspx

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

NATO unapređuje albansku vazdušnu bazu iz komunističkog doba

Tirana — NATO je danas počeo da radi na unapređenju albanske vazdušne baze Kučova iz komunističkog doba, što će omogućiti njeno korišćenje za operacije Alijanse

Published

on

By

Ulaganje vredno 51 milion evra uključivaće renoviranje piste, rulnih staza i skladišta sa ciljem poveća interoperabilnost NATO-a i podržavanja misije ranog upozoravanja, preneo je AP.

Baza u Kučovi, 80 kilometara južno od glavnog grada Tirane, služiće Albaniji, a takođe će podržavati NATO operacije vazdušnog snabdevanja, pružati logističku podršku, vazdušnu kontrolu, obuku i izvođenje vežbi.

Albanski premijer Edi Rama rekao je da izbor NATO-a da koristi ovaj objekat kao taktičku bazu potvrđuje činjenicu da je malena Albanija, ipak, dodata vrednost Alijansi.

Albanija je članica NATO od 2009. godine.

Tanjug

izvor: https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2022&mm=01&dd=20&nav_category=167&nav_id=2092095

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Von der Leyen najavljuje odgovor EU u slučaju ruskog napada na Ukrajinu

“EU neće prihvatiti pokušaje Rusije da podijeli Evropu na uticajne sfere”

Published

on

By

Evropska unija će odgovoriti snažnim ekonomskim i finansijskim sankcijama u slučaju daljih napada na Ukrajinu, izjavila je predsjednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen (Von der Leyen).

„Ukoliko se situacija pogorša, ukoliko dođe do bilo kakvih daljih napada na teritorijalni integritet Ukrajine, odgovorićemo snažnim ekonomskim i finansijskim sankcijama. Transatlantska zajednica je odlučna u ovome“, rekla je Fon der Lajen na otvaranju Svjetskog ekonomskog foruma u četvrtak, 20. januara.

Ona je naglasila da EU neće prihvatiti pokušaje Rusije da podijeli Evropu na uticajne sfere.

„Ukoliko se dogode napadi, mi smo spremni“, poručila je Fon der Lajen.

Rusija je okupila oko 100.000 vojnika na okupiranom Krimu i blizu ukrajinskih granica, dižući zvona za uzbunu u zapadnim prijestonicama zbog sumnji da Moskva priprema dalje vojne akcije protiv Ukrajine.

(Radio Slobodna Evropa, foto: Pixabay)

izvor: https://www.autonomija.info/von-der-leyen-najavljuje-odgovor-eu-u-slucaju-ruskog-napada-na-ukrajinu.html

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Istorijat zrenjaninske Fabrike vode očima povređenog radnika: Svi znaju i svi ignorišu

Jovan Milekić za VOICE: “Ovo je ludnica”

Published

on

By

„Zovem se Jovan jer sam rođen na Svetog Jovana, 1978. godine. Evo, na današnji dan prošlo je 18 godina kako je uvedena zabrana vode za piće. Pola života nisam pio vodu iz česme. Zaposlio sam se 19.12, na Svetog Nikolu (koji opet ima veze s vodom), a dve godine kasnije nastradao par dana pre ovog datuma. Moram da razmislim, verovatno postoji još neki datum vezan za moj život i život mog kolege sa kojim sam nastradao“, crnohumorno konstatuje Jovan Milekić, teško povređeni radnik zrenjaninske Fabrike vode o kojem je VOICE pisao, nakon što je u oktrobru prošle godine izgubio pravo na zdravstveno osiguranje.

Samo godinu dana nakon Jovanovog rođenja u Zrenjaninu je postavljeno prvo pilot postrojenje za prečišćavanje vode. Do zabrane korišćenja vode za piće 2004, bilo je još nekoliko neuspešnih i preskupih ispitivanja i pilot postrojenja.

Jovan se 2006. oženio, a gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević i direktor JKP Vodovod i kanalizacija Bratislav Tomić potpisali su Ugovor o izgradnji fabrike vode sa kompanijom „S&A Capital” iz Čikaga.  Tada  je rečeno da će čista voda poteći 2007.

Godine 2009, kada je Jovan dobio sina, ali i nekoliko godina ranije, obeležila su obaranja tendera za konačnu realizaciju plana fabrike vode. Vreme nakon toga obeležile su krajnje problemtične rabote na svim nivoima vlasti i građanski aktivizam u začetku.

Iako je imao još jednu ponudu, Jovan se krajem 2018. zaposlio u Fabrici vode. Posle silnih peripetija, na kraju i promenom Zakona o komunalnim delatnostima fabrika je u to vreme puštena u rad. Promenom ovog Zakona privatnicima je dozvoljeno da, uz saglasnost osnivača javnog preduzeća, obavljaju komunalne delatnosti.

Poslednje postrojenje koje je trebalo da, između ostalog reši, i pitanje visokih koncentracija arsena, nije bilo dugog veka. Arsen nije u zrenjaninskoj vodi samo poslednjih decenija, ali dostupna znanja iz medicine koja ga istražuju jesu. Dr Dragana Jovanović je za VOICE objašnjavala, a u svojoj doktorskoj disertaciji na primeru populacije iz Zrenjanina dokazala da je arsen u pijaćoj vodi doprinoseći faktor koji utiče na nastajanje i razvoj dijabetesa tip 2. Utvrđeno je i da standardizovana stopa na 100.000 stanovnika u Zrenjnaninu za svih pet godina ispitivanja iznosi za populaciju Zrenjanina 178,9, a za populaciju centralne Srbije 120,9. Svi koji su bar 40 godina, dakle Jovanovi vršnjaci, pili i koristili zrenjaninsku česmovaču, imaju veću šansu da obole od ove bolesti, ali i kancera kože, mokraćne bešike, pluća, bubrega, jetre, kardiovaskularnih bolesti.

Profesor nnovosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta Božo Dalmacija je prošle godine komentarišući dostupne delove izveštaja stručne komisije zrenjaninskog JKP „Vodovod i kanalizacija“ o radu Fabrike vode rekao: „Normalno je da bez projekta nisu ispunili ni jedan od tih 34 zahteva jer su mislili ‘lako ćemo’. Međutim, u tehnici i tehnologiji nije baš tako. Ukoliko norme nisu ispoštovane, još na papiru bi se znalo da to neće da pije vodu“. 

Jovan i njegov kolega teško su povređeni u eksploziji fabrike vode 14. decembra 2020. Ceo Zrenjanin je tog jutra ostao bez vode, a velikom brzinom proširila se zvanična vest da je u eksploziji „jedan radnik teže, a jedan lakše povređen“. I danas Jovan ne može da se složi sa ovakvim medijskim izveštajima: “Pa ne prolaziš ovo što smo mi prošli zato što si lakše povređen. Kad mediji objavljuju onakve gluposti, neka objave i fotografije kako sam ja izgledao posle eksplozije, pa nek mi kaže neko posle da sam bio lakše povređen!“

Nemogućnost lečenja i ćoravi dinar

Jovan je, kao i svi ostali, juče saznao da je Fabrika vode prodata, kako kaže, bez javnosti, „ispod tezge“. Razočaran je. „Da se to tako namesti da praktično mi zaposleni ne dobijemo ništa, jer je koliko sam razumeo prodata samo oprema, a ne fabrika kao pravno lice. Kada se banka naplati za zaposlene neće ostati ništa. To je stvarno strašno, pogotovo za nas dvojicu koji smo postali invalidi zbog nečije nemarnosti. Mi se već tri meseca ne lečimo jer smo izgubili zdravstveno osiguranje. Vodimo se i dalje kao zaposleni. I kad bih hteo da dam otkaz – ne mogu, jer ne postoji služba kojoj mogu da se obratim. I kad bi neko hteo da me ovakvog zaposli, ne bi mogao. Ovo je velika ludnica. Strašno.“

Najnoviji vlasnici Fabrike vode prodate 13.01. su u Zrenjaninu odranije poznati. Osim što su registrovane na istoj adresi, firme „Pannonian Water“ koja je kupila fabriku i „Begej Water“, kojoj je pre nekoliko nedelja na sednici Skupštine grada izglasana Odluka o izmeni i dopuni odluke o snabdevanju vodom za piće, prečišćavanju i odvođenju atmosferskih i otpadnih voda i dato da vrši „komunalnu delatnost prečišćavanja otpadnih voda na teritoriji grada Zrenjanina“ – imaju iste vlasnike.  U pitanju je Emserb Water“, deo Metito korporacije iz UAE, osnovan za srpsko tržište.

Neke njegove kolege tužile su firmu za neisplaćen novac. On nije. Misli da su njihove šanse da naplate dugovanja veće: „Nisam smeo da rizikujem 20-30.000 dinara. Sad mi je žao. Ostaću i bez ćoravog dinara i bez ruke.“

Ovaj splet okolnosti uticao je na to da ni njegova supruga ne može da ostvari zdravstveno osiguranje: „Rečeno nam je da je zakon takav. Kada je jedan supružnik prijavljen, drugi ne može da dobije zdravstveno preko Biroa. Mogli smo da se vakcinišemo. I bili smo. Nije bilo veze što nemamo osiguranje. Ali, da nam je bilo loše nakon vakcinisanja, ne bismo mogli da se lečimo. Bog nek ti je u pomoći onda.“

Vreme nosi šanse za povratak funkcija ruku

Od maja prošle godine bez plate, Jovan i njegova porodica su bili prepušteni sami sebi. U početku su ih pomagali rođaci i prijatelji, ali Jovan je retko i teško prihvatao tu vrstu pomoći. Sada radi kao pomoćni fizički radnik koristeći samo jednu ruku. Dok je bilo toplije, radio je na krovu. Sada ponekad pomaže u poslovima koji su u zatvorenom prostoru jer zbog loše cirkulacije u rukama ne može dugo da radi napolju.

„Kada me ljudi pitaju kakva je situacija kažem im da ne postojim. Na kraju, tako ispadne. Ne postojim kao ljudsko biće, jer ljudi ostvaruju po zakonu svoja prava, idu kod lekara, na posao, dobijaju svoja primanja. Kolega i ja nastradamo, jedva ostanemo živi i praktično nas svi ostave. Ne znam šta je bolje. Da smo poginuli, da li bi neko zapalio sveću? To je neverovatno, ali istinito“, emotivan je Jovan.

Čak ni predizborni marketing koji bi za cilj imao pomoć barem dvojici povređenih, po Jovanovom mišljenju nije opcija. On se proteklih meseci obraćao različitim pojedincima i institucijama, ali bez uspeha. U rešenje koje će im pomoći bar da mogu da povrate osnovne funkcije ruku ne veruje: „Ne verujem jer zna ceo grad za našu situaciju. Džabe što sam se obraćao i predsedniku države i premijerki i zaštitniku građana. On mi je tražio i dopunu kome sam se sve obratio. Ja sam to u roku od pet dana kako su tražili, dostavio. Sad se ni oni ne javljaju. Svi se prave ludi. Ne znam više i kome da se obratim.“

Odbornica Mirjana Grujić je na sednici Skupštine grada prošlog decembra tražila da grad preuzme barem obavezu oko lečenja i rehabilitacije povređenih radnika, budući da je u vreme eksplozije bio u nekoj ugovornoj obavezi sa Fabrikom vode. „Ako je potrebno da to bude odluka Gradskog veća, neka bude tako. Ako je potrebno da Skupština donese takvu odluku, neka je donese. Mislim da je sramotno da svi dignemo ruke i ne brinemo o ljudima koji su stradali na svom radnom mestu, u Fabrici vode, koja je generalno problem svih nas. Celokupna fabrika i sve što se oko nje dešava postaje skandal“, rekla je Mirjana Grujić tada. I taj pokušaj ostao je još uvek bez rezultata, bez obzira što je gradska vlast dužna da na odborničko pitanje, kako je bilo postavljeno, odgovori.

Lekari su, odmah po prijemu, Jovanu i njegovom kolegi rekli da će se dugo lečiti. Lečenje mora da bude u kontinuitetu: „Najgore je što se ne lečimo. Možda će biti kasno kad ostvarim uslove za lečenje.“

U istoj su situaciji obojica povređenih. Imaju povređenu levu ruku s tim što Jovan ne može da ispravi četiri prsta, a njegov kolega ne može da savija prste: “Što više vreme prolazi, manje su šanse za oporavak. Za ova tri meseca sam trebao da se operišem bar dva puta. Posle operacije na VMA doktor mi je rekao da je oporavak jako, jako dug, da moram biti strpljiv i da sam non stop na rehabilitaciji. To jako dugo znači par godina, da bi spasio što više prstiju. Za jedan kažiprst znam već da nema šanse, ali za tri prsta na drugoj ruci je bilo. Ali eto šta me sprečava u tome. Neverovatno.“

Rođendanska želja

Nekada nasmejani i optimistični Jovan potpuno je izgubio veru u ljude i državni aparat. Nije očekivao ovakav razvoj događaja.

Jednu rođendansku želju ne može da kaže iz prve „jer ga je sa svih strana stislo“.

„Najveća mi je želja kad bih uspeo da se vratim lečenju i da pokušam da se što bolje oporavim da bih mogao da radim za sebe i za svoju porodicu. To je želja broj jedan.“

Ista kao i prošle godine. 

Ivana Gordić (VOICE)

izvor: https://www.autonomija.info/istorijat-zrenjaninske-fabrike-vode-ocima-povredjenog-radnika-svi-znaju-i-svi-ignorisu.html

Continue Reading

Trending